Aleksej Kišjuhas
Upozorenje: svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je (šatro) slučajna. Godina je 2024, a studentske blokade fakulteta i masovni protesti građana uspešno su svrgnuli korumpiranog autokratu sa vlasti. Suočen sa tromesečnim studentskim i narodnim ustankom, pobegao je iz zemlje helikopterom. Zvuči kao utopija, holivudski film ili alternativna istorija?
Ne, bilo je to i dogodilo se – u Bangladešu, od juna do avgusta 2024. godine. Spomenuti autokrata je zapravo autokratkinja Šeik Hasina, premijerka Bangladeša već oko 20 godina (1996-2001. i 2009-2024). A ceo taj antirežimski pokret sada se naziva „Studentsko-narodnim ustankom“, „Julskom revolucijom“ ili „Revolucijom generacije Z“. A da li smo čuli za to, ili nas ovde plaše jedino „obojenim revolucijama“ i „vojvođanskim separatizmom“, umesto realnijim „bangladeškim scenarijem“?
Dakle, o čemu se radilo u ovom geografski i kulturno dalekom, a sociopolitički bliskom delu sveta? Sve je započelo kao studentski protest na univerzitetima. Ustavni sud Bangladeša je na snagu vratio zakon o tzv. kvotama za zapošljavanje potomaka izvesnih „boraca za slobodu“. A prema tom zakonu, čak 30 odsto poslova u javnom sektoru su rezervisani za potomstvo ili srodnike veterana koji su se još 1971. godine borili u ratu Bangladeša za nezavisnost od Pakistana. A što, u stvarnosti, znači – zagarantovane poslove za partijsku elitu i njihovu decu i rođake. Naime, ti su potomci mahom pripadnici Avami lige, partije na vlasti od 2009. do 2024, i koja je usput optuživana za brutalnu krađu izbora (2014, 2018. i 2024), torturu i hapšenje opozicionih lidera i slično.
I sad, u takvom korumpiranom, autokratskom i partokratskom sistemu, mnoge studentkinje i studenti pokreću svoje proteste. Navedeni novi-stari zakon smatraju diskriminatornim i zastarelim, i ne vide svoju budućnost u takvom Bangladešu. Jer, samo 44 odsto državnih poslova se dobija na osnovu zasluga, znanja i veština, a ostali na osnovu porekla (tj. partijske pripadnosti, uz kvote za etničke manjine). Dok nije slučajno što je famozni „državni posao“ u osnovi studentskih protesta, pošto su ti poslovi bili najstabilniji i najplaćeniji u kilavoj ekonomiji koja nije stvorila dovoljno poslova za obrazovanu srednju klasu, već jedino za šivenje gaća, haljina i majica za belosvetske brendove. S tim u vezi, na protestima je postojao samo jedan zahtev studenata – ukinite zakon o kvotama za zapošljavanje. A zapravo, studenti su ustali protiv sistema koji direktno favorizuje one sa vezama sa vladajućom strankom.
I zato se pojavio masovni „Studentski pokret protiv diskriminacije“ koji je 7. jula 2024. započeo blokadu fakulteta u Daki, Čitagongu, Komili, Rangpuru i ostalim gradovima u Bangladešu. I univerzitetski profesori pokreću svoj štrajk, protestujući protiv novog zakona o penzijama, a pridružuju im se i drugi slojevi bangladeškog društva. Naravno, sistem „kvota“ za „državni posao“ ukazao je na mnoge dublje političke i ekonomske probleme u državi. Mnogi studenti su isticali da i ne znaju za vreme kada Šeik Hasina nije bila premijerka, i bog i batina. A ona je na studentske proteste reagovala sa temom „stranih plaćenika i domaćih izdajnika“, „separatista“ i „terorista“ koji bi da „destabilizuju državu“. Studente koji protestuju otvoreno je nazvala „decom Razakara“, odnosno izdajnika Bangladeša iz rata za nezavisnost od pre pola stoleća (1971). Zvuči poznato?
I tada je fekalija pogodila ventilator. Studenti su ubrzo počeli da blokiraju i ključne raskrsnice i železničke pruge u najvećim gradovima u zemlji. A bangladeški režim je odgovorio – brutalnom represijom. Studente su batinama i palicama prvo počeli da napadaju pojedinci iz prorežimske „Čatra lige“, studentskog krila vladajuće partije („studentski parlamenti“). A zatim i sama policija i vojska, suzavcem, vodenim topovima i vatrenim oružjem, od 16. jula do 5. avgusta 2024, u događajima koji se nazivaju „Julskim masakrom“. Prema državnim izveštajima, tada je ubijeno oko 215 studenata i ostalih građana, a Ujedinjene nacije ističu najmanje 650 žrtava. A prema izveštajima Studentskog pokreta protiv diskriminacije, na protestima je ubijeno čak 1.581 osoba (i najmanje 32 dece, prema UNICEF-u). Mnogi studenti sa prostrelnim ranama sahranjeni su anonimno i u masovnim grobnicama. Kao reakcija na studentske proteste, proglašen je opšti policijski čas, i hapšen je i prebijan svaki čova na ulici. Najzad, u julu je u Bangladešu u potpunosti ugašen – internet. I sve društvene mreže i komunikacija mobilnim telefonima. Kao odmazda protivu studentske generacije i njihovog onlajn organizovanja, ovo je sve građane Bangladeša uronilo u nezapamćeni digitalni mrak, izolovalo zemlju od ostatka sveta, kao i ljude jedne od drugih. Jer, tako to diktatori rade.
I nije uspelo. Profesori se još otvorenije pridružuju studentima, a usledio je vaskoliki studentsko-narodni ustanak sa pratećim blokadama saobraćajnica i društvenog života. Premijerka Hasina je najzad pozvala na „dijalog“, ali džabe joj. Niko je ništa nije pitao. Studentskim zahtevima su dodati oni za njenom ostavkom, a ceo pokret se nazvao „Pokretom za nesaradnju“.
Jerbo nema dijaloga sa batinama, palicama i kuršumima. Hapšenja i nasilje su nastavljeni, a univerzitetski kampusi postaju bojna polja. Policija je 29. jula uhapsila čak 2.800 studenata u Daki. Ali, 31. jula je organizovan opštenarodni „Marš za pravdu“ kao reakcija na masovna ubistva, hapšenja, fizičke napade i optužnice protiv studenata, uz podršku prosvetnih radnika, advokata, aktivista za ljudska prava i mnogih građana. Hasina je najzad pobegla iz zemlje kada su demonstranti 5. avgusta okružili njenu rezidenciju. Uzgred, ona je i rođena ćerka Šeika Rahmana, prvog predsednika nezavisnog Bangladeša, zbog čega ima prenapučeni „patriotski“ i državotvorni pedigre. Ali je njena vlast bila obeležena raspojasanom korupcijom, inflacijom, te izvlačenjem oko 150 milijardi dolara iz zemlje na privatne račune.
Bangladeš je država-nacija jugoistočne Azije od 170 miliona stanovnika, većinski muslimanska i osma najbrojnija država sveta (ispred Rusije). Sa više ili manje dobrih razloga, isuviše dugo i stereotipno je bila percipirana kao zaostala i zatucana, bedna i siromašna zemlja. U Novom Sadu, jedno (mahom) romsko nehigijensko naselje sakupljača sekundarnih sirovina i nosi neformalni, te veoma ružni i rašisoidni naziv „Bangladeš“. Kad ono, međutim. Iako studentima u Srbiji vaistinu niko ne treba da deli lekcije, postoji koješta što možemo naučiti i od hrabrih studenata iz Bangladeša, a koji su gubili gole živote u sudaru sa sistemom. Jer, biće da su politička korupcija i pobuna studenata protivu režima stvar koja je relativno slična posvud po kugli zemaljskoj? Možda je to stvar ljudske prirode, bez obzira na naše raznovrsne kulture? A u tem Bangladešu se nije odigrala nikakva „obojena revolucija“, već jedino uspešna revolucija dobro umreženih mladih ljudi, koji su zahtevali više demokratije i meritokratije u svom društvu. Slobodu, pravdu i jednakost prilika.
Od Srbije do Bangladeša i nazad, studenti su ustali zato što ne žele da im korumpirani političari, kriminalci i ostali prodavci magle budu društvena elita. Ključni trenutak opšte pobune dogodio se kada je takav sistem počeo da uzima gole živote, od 15 života pod nadstrešnicom u Novom Sadu, do stotina ili hiljada žrtava u represiji u Bangladešu. Vlasti u panici su na studente prvo poslale pendreke i mitraljeze, te ukinule internete. I režim je plašio naciju novim separatizmom, izdajnicima i nenarodnim elementima. Džabe i uzalud, jer biće da studenti znaju i umeju bolje od toga. Mladi ljudi u Bangladešu 2024. više nisu bili opterećeni starim tabuima o „patriotama“ („borcima za slobodu“) i „izdajnicima“, lojalistima i separatistima, kao izgovorom vlasti za vaskoliku pljačku, korupciju i zapošljavanje stranačkih i rođačkih kadrova. Jedini studentski zahtev bio je ukidanje sistema kvota za zapošljavanje u javnom sektoru po srodničko-partijskom poreklu. A dogodila se – revolucija.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
