nova.rs
Danas nas je, posle duge i teške bolesti, napustila Tanja Nikolić Đaković, u 59. godini života. Istaknuta novinarka NIN-a i jedna od najupečatljivijih ličnosti srpskog novinarstva, Tanja je tokom svoje bogate karijere ostavila neizbrisiv trag svojim ekskluzivnim istraživanjima, hrabrim reportažama i izuzetnim intervjuima, objavilo je Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS).
Karijeru je započela 1991. godine u listu „Borba“, a od 1994. do 1996. bila je jedan od osnivača i autorka u „Nedeljnom Blicu“. Kao novinar ekskluzivac radila je u „Blicu“, gde je ostala do 2011. godine, nakon čega je svoj profesionalni put nastavila u NIN-u, gde je bila prepoznata po svojim dubinskim intervjuima i istraživanjima.
Tanja je bila reporter sa kriznih žarišta, beležeći događaje iz Vukovara, Knina, Kosova i mnogih drugih mesta, donoseći javnosti važne informacije često u opasnim i neizvesnim uslovima. Njene tekstove prenosili su renomirani svetski mediji, poput CNN-a i The New York Times-a, a njeni ekskluzivni radovi, poput objavljivanja Erdutskog sporazuma i Izveštaja Dik Martija, ostali su upamćeni kao primer istrajnosti i novinarske odgovornosti.
Njena predanost istraživačkom novinarstvu nije se zaustavljala na novinskim stranicama. Sarađivala je sa Savetom za borbu protiv korupcije i nevladinim organizacijama, doprinoseći uspostavljanju demokratskog društva. Bila je osnivačica i predsednica Upravnog odbora Fondacije Katarina Preradović, kao i inicijative „Novinari ne kleče“, ostavljajući za sobom snažan profesionalni i društveni doprinos.
Rođena 7. septembra 1966. u Zadru, Tanja je studirala na Fakultetu organizacionih nauka. Iza sebe je ostavila supruga i sina, kao i generacije novinara koje je inspirisala svojim neumornim radom i strašću za istinom.
Tanja Nikolić Đaković ostaće zauvek zapamćena kao simbol hrabrog, odgovornog i profesionalnog novinarstva. Njena posvećenost istini i njen neumorni duh ostavljaju neizbrisiv trag u novinarskoj zajednici i šire.
Saučestvujemo u bolu porodice i novinarske zajednice.
Reporterka koju strah nije upoznao
Ranko Pivljanin
Ode nam i T.N.Đ. Slomljeno je još jedno veliko novinarsko i reportersko pero čije mastilo je više od tri decenije ispisivalo tekstove koji su srpsku žurnalistiku uzdizali po svim onim osnovama koje prave razliku između profesionalnog i podrazumevajućeg novinarstva i onog koje se uzdiže za nekoliko oktava više, odskače, pamti se i ostaje kao boldirani marker za redakcije u kojima je radila, inspiracija za kolege koji su s njom delili novinarski hleb i uzor za mlade ljude koji su se odlučili da se okušaju na skliskom, ali magičnom terenu novinske reči. Bog zna koliko njih je, maštajući da jednog dana i njihova imena stoje ispod ili iznad novinskih tekstova, ispred sebe imalo upravo Tanjino ime ili njene troimene prepoznatljive inicijale i tekstove koji su bili praktični udžbenici profesije, ali, siguran sam, da ih je bilo mnogo.
Njeni tekstovi nisu odvajali samo po jedinstvenom stilu i pristupu, u njih je bilo utkano još nešto što im je davalo i na težini i na dometu: neponovljiva hrabrost kojom su mogli da se podiče retki pre nje, a bogami, i ovi koji dolaze.
Tvrdim ovo bez imalo prigodnosti koju ovi tužni povodi traže, već iz istinskog uverenja, dobro poznavajući Tanju od naših prvih zajedničkih koraka u svetu ubitačnog dnevnog novinarstva: od čuvene „Borbe“ iz ranih devedesetih godina prošlog veka, preko nedeljnog „Blica“ u čijem osnivanju je učestvovala sredinom istih devedesetih, do „Blica“ kao dnevnih novina koje će se „roditi“ kao nasledno čedo ove čudesne redakcije pod uredničkom palicom Manojla Manja Vukotića.
Tanjine tekstove sam čitao uvek, ne samo kad su mi bili po zadatku kao njenom uredniku u „Blicu“, gde sam, kad god je otišla na teren – a upravo teren, ne redakcija, bili su njeno prirodno okruženje – znao da sutradan imam rešene dve strane novina, a da me, potonji glavni urednik „Blica“ Veselin Vesa Simonović, neće pitati „šta ti je ovo?“ Za tekst koji je bio potpisan njenim imenom se dobro znalo i šta je i kakav je i dokle dopire.
Reportaže u kojima se pokazala i dokazala, vremenom su postale preuzak okvir za Tanjin duh i misiju, pa bi se znala otisnuti na polje istraživačkog novinarstva, zalazeći iza granica koje su nosile istinsku opasnost i rizik, ali Tanja i strah se nikad nisu upoznali. Ne zato što je ona pred njim ustuknula, već upravo zato što ga nije zarezivala, niti mu dozvoljavala da je ometa. Gurala je svoje po svaku cenu i za nju smo se više plašili mi ostali nego ona sama. Ta hrabrost, uz redak novinarski nerv i autentičan stil, donela joj je titulu ekskluzivca u „Blicu“, a potom i u „Ninu“ koji je bio njena poslednja novinarska adresa.
Ipak, u svemu što je radila, provlačio se njen bazični reporterski duh na kojem je ponikla i uzdigla novinarsko ime, prepoznatljiva rečenica i smisao za detalje, često čista poezija u novinskom tekstu. O Tanji kao velikom čoveku i kolegi bi se moglo pisati još duže i nijedan kompliment na tu temu ne bi bio preterivanje. To znaju svi koji su sa njom radili i poznavali je i ne postoji niko od nas koje je na ovaj Badnji dan u srce udarila vest o njenoj smrti, da jutros nije izgubio i deo sebe. Putuj Tanja, ceo život si putovala, a živećeš dok god nas pamćenje bude služilo.
