Aleksej Kišjuhas
U Novom Sadu se dogodilo masovno ubistvo. U jednom danu i trenutku stradalo je četrnaest ljudi, a još troje se bore za goli život. Među poginulima su i četiri deteta: dve devojčice (5 i 9 godina) i dvoje tinejdžera (16 i 17 godina). Retkim preživelima amputirane su noge ili ruke. Bila je to najmasovnija smrt u mom rodnom gradu nakon Drugog svetskog rata.
A u radikalskom međuvremenu, doživeli smo i bombardovanje 1999, kada su srušena sva tri novosadska mosta i drugi objekti. Ali ni NATO pakt nije bio smrtonosan koliko ovaj pakt između raspojasanog fušeraja, zločina i korupcije. Imali smo i požare u hotelu „Putnik“ 2007. (tri žrtve) i lokalima „Laundž“ 2008. (osam žrtava starosti od 19 do 23 godine) i „Kontrast“ 2012. godine (šest žrtava, od 20 do 28 godina). U glavnom gradu Vojvodine, za samo sedamnaest godina, ukupno 31 život bio je izgubljen u „nesrećama“ koje to nisu, jer ih se i moglo i moralo sprečiti.
Građani Novog Sada zato su i očajni i besni u isto vreme. Nazivati ih „lešinarima“ i „gavranovima“, „monstrumima“ i „svetinom“, i to iz Šangaja gde potpisujemo ugovore sa najnovijim kineskim investitorom, jeste dodatni ekser u mrtvačkom kovčegu našeg beščašća. Dok nam za osećanja gneva i potrage za odgovornošću ne trebaju diplome građevinskih fakulteta, pa ni pristup slobodnim medijima. Dovoljan je pristup zdravom razumu.
Razborito pitanje na umu našeg čoveka, grada i Republike je sledeće. Kako je moguće da je ova nadstrešnica čvrsto stajala, i komotno štitila ljude od vetra, kiše i snega čitavih 60 godina? I da se, odjednom i u komadu, srušila samo četiri meseca nakon „naprednog“ otvaranja po rekonstrukciji pod velom tajne? Kako nije mogla da sakrije ljude od smrtonosne kombinacije korupcije, pljačke, javašluka i „čeličnog prijateljstva“? Pa nije mogla, jer sada su stigli investitorski urbanizam, burazerska ekonomija, i kapitalizam Divljeg Istoka.
I zato, šta je ovo, ako ne masovno ubistvo? Ako tamo gde treba da bude beton, mi stavljamo džakove cementa da uštedimo? Ako, prema režimskoj verziji, nadstrešnica novosadske Železničke stanice zaista i nije bila renovirana? Dakle, ako tokom dvogodišnjeg čačkanja i zatajnog prčkanja u vrednosti od 65 miliona evra, uopšte ne proverimo i ne opravimo nadstrešnicu od stotinu tona betona? Iako smo na nju nalepili dosta keramike, stakla, pa i čitavu terasu za politički selfi? I otuda sveprisutna misao da smo „svi mi pod nadstrešnicom“. U riziku, opasnosti i strahu da nama, kočopernima iz galske selendre u Evropi, nebo ili beton padnu na glavu. I zato se ta nadstrešnica naprosto zove „Srbija“. A takva Srbija – ubija.
Novosadska tragedija udara direktno u srce tame ili režima, te u jezgro mitologije o vaskolikom napretku preko raznih autoputeva, mostova, i građevina na zemlji i vodi. Iako su ljudi oduvek znali ili osećali da su na delu fušeraj, krađa i šuplja priča, sada su dobili i dokaz. „Ko ti je ovo radio?“, rekao bi svaki majstor koji drži do sebe. Za ovu tragediju i stratište nemoguće je optužiti bivšu vlast, ustaše, „Šiptare“ ili mrski Zapad kao babarogu. Ona stvarna strašila, aveti i demoni zapravo su ćelavi investitori, partijski i fušerajski graditelji sa burazerskim firmama od po dva zaposlena i milionskim profitima. Pa nam sada postaju krivi socijalistički modernizam i brutalizam. Možda je Vesićev arhi-neprijatelj Šapić bio na tragu nečega kada mu toliko smetaju Tito, crveni autobusi i kiosci brze hrane ovekovečeni i u njujorškom MoMA?
Dakle, kada nema „ustaša“, tu su komunisti. Prorežimska kontrola štete i lobotomirane mase tvrdi da je za najnoviju novosadsku tragediju nekako „kriva“ sama socijalistička betonska nadstrešnica. A ništa nije dalje od istine. Železnička stanica u Novom Sadu je arhitektonski biser i vrhunski građevinski poduhvat, koji je čak tri godine projektovao arhitekta Imre Farkaš. Zatim je bila izgrađena za svega osam meseci, za razliku od dve godine šminkanja u naprednjačkom postsocijalizmu.
Uz visoku funkcionalnost (1000 putnika sa perona za jedan minut stižu ispod nadstrešice) i prepoznatljivu okretnicu sa cvećnjakom, naša Železnička stanica ima kultni testerasti krov koji svesno podseća na krovove vojvođanskih kuća. U njoj se svojevremeno nalaziše i bioskop, ambulanta, policijska stanica i restoran za radni i putujući narod. Čuven je i njen enterijer, odnosno plafonska površina sa „pozlaćenim“ kvadratnim pločicama („Farkaševo zlato“). U pitanju je bio popularni i prelepi prostor u kojem su uživali svi Novosađani i njihovi gosti. Međutim, danas smo uspeli da i ovaj novosadski dragulj pretvorimo u – gubilište. Bravo, kreteni.
A „Farkaš“ na mađarskom jeziku znači – vuk. Cinici bi rekli da je jedno kada gradi Vuk, a drugo kada je renoviraju razni – vučići. Mrsmomuđenje o zloj i naopakoj nadstrešnici zato je kvarno prema znanju, socijalističkom nasleđu i uopšte etici. Nije kriv Farkaš, već oni koji se prema njegovom delu odnose nestručno i javašlučki. Novi Sad su gradili moderni ljudi sa idejom, a sada ga uništavaju i ruše razni kičerajski pljačkaši i neznalice. Novosadski arhitekta, profesor sociologije i moj dragi kolega Ljubinko Pušić odavno je poručio da se Novi Sad „ruši izgradnjom“. Pa su jedino u Novom Sadu na planeti Zemlji, stanovi u novogradnji jeftiniji od onih iz starogradnje. A investitorski urbanizam samo je drugi naziv za novosadski urbicid.
Mnogi građani Srbije, glasajući za Srpsku naprednu stranku, žrtvovali su slobodu za bezbednost. Za ličnu sigurnost, od sendviča do državnog posla. Pa je danas očigledno da više niko nije bezbedan pod tom nadstrešnicom Srbijom. I da se titanički ima spasavati ko može. Jer, iste ili slične tašna-mašna firme danas grade i tunel kroz Frušku goru i novi most preko Dunava. I nekakav delfinarijum i nacionalne stadione za vaskoliko loptanje. Nakon ove tragedije, svaki razboriti čovek će se naježiti pred pojmom „rekonstrukcije“, sedeći i pušeći cigaretu na klupi ispod svake nadstrešnice u gradu i državi.
U Novom Sadu je dva puta neuspešno popravljan olimpijski bazen na Spensu, a urušavaše se i pokretne stepenice u Promenadi. Građene su podzemne garaže, pa su napukle i zgrada Banovine ili Vlade Vojvodine velikog arhitekte Dragiše Brašovana, kao i Tanurdžićeva palata, sve dragulji arhitekture Novog Sada. Sve je na ivici pucanja i vakolikog kolapsa, a mi smo već tamo i čekamo. Postali smo grad, društvo i država sviknuti na raspale, ispucane i zapuštene građevine, otpadajuće fasade i nadstrešnice koje bi imale da štite, umesto da usmrćuju gradove i ljude. Devedesetih i dvehiljaditih, u institucijama su još uvek radile neke stručne osobe kao recidivi ljudskog znanja i društvenog sistema. Danas su oni uveliko u penziji, preminuli, i oterani kao nepodobni. I zato se sve uveliko raspada, dok tačno ne valja baš ništa.
Smrtonosna obnova Železničke stanice u Novom Sadu je simbol za restauraciju pljačkaškog nacionalizma i rekonstrukciju divljeg kapitalizma. I koji bi da uštedi, ukrade, i napuni džepove i partijske kofere. Novi Sad je građevinsko-mafijaški uništavan ili ubijan decenijama, i pre nego što su ljudi počeli da gube živote u tom biznisu. Neoradikalska rekonstrukcija Novog Sada zato podseća na onog pijanog ujaka koji sa zemama nadograđuje sprat na porodičnoj kući bez građevinske dozvole, legalizacije, i bilo kakvog nadzora, kontrole ili znanja. Pa deder i keramiku i terasu, šta fali? Za masovna ubistva u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju su krivi pojedinci, a sistem je tada samo „zakazao“.
Međutim, za masovno ubistvo u Novom Sadu direktno je kriv upravo – sistem. I vlast i država ili društvo koji su, zahvaljujući jeftinom nacionalizmu, postali duboko zapušteni, izdašno opljačkani, globalno zaostali, te burazerski, hohštaplerajski i nekako bedni i jeftini. Na zlodelu je gruba mašinerija raspojasane korupcije, nepotizma, klijentelizma, partokratije i kleptokratije. I što su akademski termini za prostu krađu, bahatost i neznanje. Otuda svi jesmo pod brutalnom šatrom one nacionalstičke, četničke i šatro rekonstruisane nadstrešnice „Srbija“ koja nas i danas – ubija.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
