Poginulo je 14 ljudi u Novom Sadu, uglavnom mladih. Nisu poginuli, ubijeni su. Ubila ih je država! Država koja im je pretvorila neka nesuđena putovanja ili dolaske u njihovu poslednju stanicu. Ubila ih je, nemarom i bez predumišljaja, država koja im nije dala ni šansu da prežive smrt.
Piše: Velimir Ilić
Ubio ih je sistem koji gradi puteve i pruge bez javnih konkursa, sistem ogrezao u korupciji, sistem stručnjaka sa sumnjivim i dodeljenim diplomama, sistem nedodirljivih koji se izruguju principima i suštini odgovornosti. Ubio ih je nemar podastrt pod noge bahatih „lako ćemo“ ministara i njihovih „još lakše ćemo“ šefova, usta punih prosperiteta, „zlatnog doba“, „ekonomskih tigrova“, „kvantnih skokova u budućnost“.
Ubio ih je sistem egocentričnih i egoističnih samoljuba kojima je vlast sredstvo, a ne odgovornost. Ubili su i sugrađani, sunarodnici i birači koji na sve to pristaju. Ubili su ih kupci i prodavci glasova i izborni turizam. Ubili su ih i mediji koji ne pitaju, prećutkuju i lažu, mediji koji su otvoreno postali navijači vlasti i dobrovoljna dirigovana propaganda, a ne istina, mediji koje ne interesuju činjenice i dokazi, već slatkorečje koje im se servira kroz naručena pitanja. Ubili su ih ljudi bez morala i savesti!
Slušam ministra koji, po službenoj dužnosti pred kamerama dok se spasioci nadaju preživelima, govori o „telima“. Ljudi su to, ministre, ljudi, neki od njih nestigli da odrastu i postanu ljudi. Nije to, ministre, samo posledica oskudnog rečnika, već i rutinski ukalkulisan manjak empatije.
Da li će i sad opet nedostajati dva minuta kao sa naplatne rampe u Doljevcu kojima bi se bi, možda, moglo dokazati kako i zašto je smrt nezvano došla? Da li će beskrajni sudski procesi opet razvodniti suštinu, poput nikad nerazjašnjenog zaštićenog plantažnog uzgajališta marihuane u „Jovanjici“ ili odgovornosti za brdo pohovano tankim šipovima i plitkim betonom koje se onomad otisnulo na autoput kroz Gradeličku klisuru gde, srećom, niko nije stradao.
Hoćemo li jednog dana opet osvanuti u nekom neznanju – koje traje pet godina jer se nikad nije saznalo koje odgovoran kad je u oktobru 2018. godine, na gradilištu pod obrušenim zidom nedorušene nekadašnje Ambasade SAD, poginuo Kraljevčanin Nebojša Turović, radeći „na crno“, dok se gradio kompleks luksuznih stanova „Kneza Miloša Rezidens“?
A i Nebojšu je ubio nemar neodgovornih ljudi, ubile su ga olako potpisane dozvole nezajažljivim investitorima, prozvoljne, možda čak i nestručne, ali svakako površne kontrole lakomislenih inspektora, komisija i raznoraznih nadzornika čiji je potpis prethodio početku radova na neobezbeđenom gradilištu. Nije li se nešto slično desilo i u Novom Sadu kad se naprasno upregla propagandna mašinerija da objasni kako ta nesrećna nadstrešnica „nije rekonstruisana 60 godina“. Koza laže, ali su rogova pune društvene mreže jer fotografije i video-snimci govore malo drugačije. Poštenom istragom se, ipak, može sve dokazati, ali samo ako istražitelji ne krenu Hercegovačkom ulicom, kroz lavirinte izvoza oružja ili po ladicama inih neobjavljenih ugovora koje su porezima platili građani, a o ceni ne znaju ništa. Pristajanje ćutan jem i ignorisanje takve politike nezainteresovanošću za vlastite sudbine se, videli smo, nažalost plaća i životima.
I razmišlja li iko od onih, kojima su usta puna tuđe odgovornosti, kako će sutra neki živi putnici ili srodnici poginulih moći da prekorače preko stratišta srušene nadstrešnice novosadske stanice?
Koliko će još inih Nebojša, Miloša, Anđela, Sara i Tina, koje će sahraniti o državnom trošku, treba da pogine?
Koliko, pre nego što ikom dopre do mozga da će ljudi koji odlučuju o tuđim sudbinama, takvi kakvi su, celu uzurpiranu državu pretvoriti u nadstrešnicu neizvesnosti?
