Aleksej Kišjuhas
Osim slupanih država i ratnih zločina, šta je nama naša obavezna vojska dala? Da li nas je učinila boljim građanima i komšijama, muževima i očevima? Ili samo poslušnijim regrutima i ljudskim bićima slomljenog duha? I sa ribolovačkim pričama iz vojske na slavama kada se, nakon par rakija, niz obraze pušta muška suza najteža?
Jer, zatežu li mužjaci posteljine na krevetima po svojim domaćinstvima danas? I čine li to bolje od žena, jerbo su bili na izvanrednoj obuci za tu stvar? Kuvaju li kafe svojim suprugama redovno, kao što su ih kuvali svojim oficirima?
Ribaju li toalete, ili su ih se naribali na vojnoj obavezi, pa sada hvataju krivine? Rečima samozvanog vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića, služenje vojske je „izvanredna stvar za svakog mladog čoveka“ jer se time „stiče odgovornost, obaveznost, time pre svega muškarci dobijaju na zrelosti da nauče i šta je država i šta je vojska, šta je rodoljublje; drugačiji odnos je i prema poslu, od nameštanja kreveta do toga kako da odgovorite na precizan način obavezama“.
I sve to za – dva i po meseca instant-kursa za patriotsku zrelost po zapuštenim vojnim objektima naše Republike. Zaista?
Ako je vojna obaveza panacea za naše nevolje sa omladinom, zašto se toga nismo setili ranije?
A ukoliko je famozno nameštanje kreveta već tolika stavka u moralnom životu mladih, zašto ih samo ne pošaljemo na edukaciju iz dotične nadnaravne veštine? Na primer, u sigurne ženske kuće za vikend, da ih zatezanju plahti (i pravim vrednostima) obuče žene koje su žrtve nasilja, a ne brkati oficiri ili desetari („džombe“)?
Edukaciju iz partijski podobnog „rodoljublja“ već imamo po Pinku, Hepiju, B92, Prvoj, Informeru, Kuriru i ostalim psihološko-propagandnim kompletima sa televizora.
A ukoliko do osamnaeste godine izbačenosti iz materice nismo usvojili nekakvu zrelost, odgovornost i obaveznost, piši propalo. Stotinu mu marendi u formi palačinki, postoji li neko da zaista romantizuje vojsku u ovoj državi i društvu, a da to nisu Vulin, Vučević, Vučićević i ostali Vučići? Nažalost, biće da postoji, pa nema masovnog otpora ovoj zaumnoj ideji.
Radije ustajemo protivu Rio Tinta, a poverenje u vojsku je stabilno izvanredno.
A da li smo zaboravili na pad vojnog helikoptera u Surčinu 2015, kada je poginulo sedmoro ljudi – četvoročlana posada, lekar i anestetičar, i beba stara pet dana?
Na streljanje dvojice gardista na Topčideru, petog oktobra 2004. godine, zbog trapave akcije skrivanja ratnih zločinaca?
Na nebrojene pogibije vojnih lica po vojnim vežbama, poput npr. zastavnika Mijodraga Toškovića tokom vežbe iskakanja iz helikoptera ove godine? Ili starijeg vodnika Dejana Stojkovića na vojnoj vežbi na Pešteru (2021)?
Još jedan stariji vodnik je poginuo, a trojica njegovih kolega su povređena u junu 2023, kada je vojni kamion sleteo sa puta kod Vranja.
Kod Banatskog Novog Sela u januaru 2023, sudaraju se automobil i oklopno vozilo Vojske Srbije, i tada je stradala devojka. Pre samo nekoliko nedelja, vojno oklopno vozilo se sudarilo sa putničkim automobilom kod Raške, i pobilo troje maloletne dece, njihovog oca i komšinicu.
Da li bismo zaista poslali našu decu u takvu totalnu instituciju i javašlučko okruženje? Kao i svaka institucija u našoj Republici, i vojska je hronično zapuštena. Međutim, tamo se barata sa oružjem, eksplozivima, municijom i što je opasno po nagi život.
Uprkos tome, prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, skoro tri četvrtine građana Srbije podržava ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Isti oni građani koji teško podnose višemesečnu nestašicu „Plazma“ keksa, sada podržavaju da mladiće rođene 2006. godine strpamo u armiju.
Pre svega, „da bi se mladi naučili redu i disciplini“ (63 odsto odgovora). Dakle, ne zanima nas da mlade naučimo npr. reproduktivnom zdravlju, borbi protivu dezinformacija, kreativnom pisanju ili kritičkom mišljenju (pa čak ni pružanju prve pomoći ili da rukuju oružjem), zlo i naopako.
Deder red, rad i disciplinu, mitraljez i DRNČ. Većina mladih u Srbiji ostvaruje ispodprosečne rezultate na maloj maturi, ili iz maternjeg jezika, matematike i još jednog izabranog predmeta, ali će ih vojska nečemu naučiti?
Da li je u pitanju Stokholmski sindrom starijih sugrađana, patološka želja za nekakvim sistemom, strukturom i poretkom – ili nešto još kvarnije?
Dođavola, kultni mjuzikl „Kosa“ je u Beogradu prikazan odmah posle Brodveja, uz vaskoliku golotinju i cepanje vojnih knjižica na sceni. Džabe, kratke frizure, maskirne uniforme i ratovi su danas u modi.
Rusija je komotno izvršila kopnenu invaziju na Ukrajinu, dok Izrael tuče i raspamećuje po Gazi i Libanu.
S tim u vezi, rastuće bezbednosne pretnje izazvale su pojedine evropske zemlje da vraćaju obavezni vojni rok, kao i da pumpaju svoje vojne budžete.
I povratak obaveznog služenja vojnog roka reklamira se kao zgodni alat za zaštitu nacionalnih granica, uz jednu romantičnu viziju o vojsci kao „školi za naciju“ koja će usaditi patriotske vrednosti u omladinska tela i umove.
A šta o tome kaže – nauka?
Naučnih dokaza da opšta regrutacija postiže bilo koji od ovih ciljeva (veća bezbednost i veći patriotizam) jednostavno nema. Dok dokaza za suprotno ima tušta i tma. Na prvi pogled, deluje suvislo da države koje su pod bezbednosnom pretnjom održavaju velike vojske, te obrazuju (sve) svoje mlade građane za odbranu i zaštitu nacije.
Međutim, podaci govore da relativno kratko trajanje obaveznog vojnog roka (od nekoliko, pa i čitavih 12 meseci) jednostavno nije dovoljno da mlade ljude opremi veštinama koje zahtevaju moderni i visokotehnološki ratovi.
Regruti ovako postaju problem i rizik, a ne prednost u sudaru sa profesionalnim vojskama. Naime, „proizvodnja“ vojnika zahteva ozbiljno vreme, posebno u složenim oblastima poput komunikacije i sajber ratovanja.
Čak i za osnovnu pešadiju kao topovsko meso, pretvaranje civila ili „guštera“ u sposobne vojnike i efikasnu vojnu silu je višegodišnji proces ispiranja mozga i slamanja duha.
Kako u jednom radu ističu politički ekonomisti Putvara i Vagener (2007), primoravanje svih građana na vojnu obavezu ima istu logiku kao da primoravamo sve građane da postanu učitelji ili slikari, sociolozi ili kardiohirurzi.
Naprosto, nisu svi jednako talentovani ili motivisani za istu stvar – što može uticati na moral i efikasnost, posebno u savremenom ratovanju.
Zatim, brojna istraživanja pokazuju da obavezni vojni rok ima ozbiljne i dugoročne ekonomske posledice po individue i privrede – oni koji su služili vojni rok, u proseku, imaju niže plate u budućnosti. Uz to, vojna obaveza ima i negativne posledice po stopu upisa mladih ljudi na fakultete, što pokazuju podaci iz Velike Britanije, Italije i Danske.
Okej, to su novci i obrazovanje, a šta je sa „životnom“ školom iz „rodoljublja“?
Izolovanje regruta od civilnog života i konstantno izlaganje nacionalnim simbolima i vojnim vrednostima bi imalo da ojača patriotizam i nacionalna osećanja. Dok postoji nešto dokaza o tome, prema istraživanju Bovea i saradnika (2022), vojna obaveza i takav hijerarhijski sistem poslušnosti istovremeno smanjuju poverenje u one demokratske institucije.
A možda je baš to skriveni cilj ili ceo kunst?
Najzad, u naučnom radu Betmana i Čo (2023), u uzorku iz Južne Koreje, dokazuje se da „vojna obaveza boli“ i da ima negativne posledice po fizičko zdravlje, pušenje i konzumiranje alkoholnih napitaka.
A prema istraživanju Gabrijele Navahas i saradnika iz Argentine (2019), muškarci koji su služili vojni rok skloniji su tome da opravdavaju nasilje u rešavanju sukoba, da podržavaju vojne udare protiv civilnih vlasti i vojne intervencije u stranim zemljama, te su netolerantniji, politički konzervativniji, autoritarniji i ratoborniji.
Dakle, vojna obaveza neće efikasno zadovoljiti bezbednosne potrebe, nosi skrivene ekonomske troškove, smanjuje udeo visoko obrazovanih, i ima sumnjive ili problematične posledice po zdravlje i po nacionalno jedinstvo. Jednostavno rečeno, nauka, dokazi i znanje su protiv obaveznog vojnog roka.
A mi?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
