Već godinama grmim sa amvona famozne tribine: ako hoćete da zavirite u budućnost – što vam ne preporučujem – nemojte gledati u bob, čitati futuriste, filozofe i geopolitičke proser-efendije, gledajte američku filmsku produkciju (ne samo holivudsku).
Svetislav Basara
Holivud nije – kako se pogrešno smatra – fabrika ružičastih snova. Holivud je fabrika ružne jave.
Ako ste pročitali moju jučerašnju recenziju filma „Megalopolis“ – pa još ako ste pogledali i film – i ako malo mućnete glavom, biće vam jasno da je glavni junak Cezar Katalina (Adam Drajver) arhetip tipova poput Ilona Maska, a lako ćete u ostalim (listom negativnim junacima) prepoznati demagoge koji su od svetske istorije napravili porodični biznis i koji jebu pa rasturaju globalnu sirotinju raju.
Stvar sa civilizacijama vam je kao s letnjim solsticijem. Znate kako to ide, dani bivaju sve duži, prvog dana leta dan je najduži, već sutra obdanice počinju da kraćaju, slično i „pik“ civilizacije potraje kratko (jedva malo duže od jednog dana) i onda počinje najpre lagano opadanja i – na kraju – sunovrat.
To je najjezgrovitije postavio stari obešenjak Alfred Žari, napisavši: „Moramo što više da rušimo da bismo posle imali više da gradimo.“
U tom će smislu (najverovatniji) pobednik u aktuelnom ratu za kraj civilizacije (a možda i sveta) biti „kolektivni Zapad“. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što Rusija, obuzeta imperijalnim sanjarijama, traći oružje, sredstva i ljudstvo da bi nešto sagradila – u datom slučaju Ruski svet – dočim „kolektivni Zapad“ (čitaj Amerika) čini to isto da bi – namlatio pare. Pa i to smo saznali iz jednog filma – konkretno JFK – ne iz mrsomuđenja teoretičara i analitičara. Setite se scene u kojoj insajder iz „tamo gde treba“ objašnjava Džimu Garisonu (Kevin Kostner) zašto džaba kreči, zašto neće otkriti političke pozadince atentata na Kenedija i zašto rat neće biti završen dok se ne naredi „odozgo“.
„Vidi“, kaže insajder Kostneru, „godišnje se u Vijetnamu polupa 3.500 helikoptera ‘bel’ po ceni od 2,5 miliona dolara, da ne pominjem ostalu ranu i džebanu, pa ko je lud da se odrekne tog profita, džaba krečiš, druže, no chance.“
Kad smo već kod toga, i Đinđić je streljan – a politički pozadinci streljanja su zauvek ostali neotkriveni – iz istog razloga zbog koga je ubijen Kenedi i zbog koga ni američki politički pozadinci nisu otkriveni. I Đinđić je, naime, ugrozio profit. To je sličnost. Ali ima i razlika. Profit koji je Kenedi hteo da osujeti zasnivao se (i zasniva se) na realnoj proizvodnji, profit koji je Đinđić bio naumio da ukine zasnivao se (i zasniva se) na jajarskim muljavinama i lopovluku.
Jbg, jedna je stvar Megalopolis, sasvim je druga stvar Megakasaba. Tek sad dolazimo in medias res. Kraj civilizacije, ali „đe smo mi tune“. Kao što je i pokvaren sat jednom dnevno tačan u sekund, tako će se i Ćosićev luping „o zaostalosti kao našoj komparativnoj prednosti“ uskoro pokazati tačnim.
Stvar je jednostavna. Budući da smo jedva – i to protiv volje – zakoračili u civilizacije, imaćemo najmanje štete od njenog kraja. Kužite, stari moji.
Kurir, 1. oktobra 2024.
