TC Megalopolis

Svetislav Basara

Vr­lo re­t­ko – isklju­či­vo u kra­j­njoj nu­ždi – odla­zim u TC-ove. Kad god se ta­mo na­đem, ose­ćam se da me je „pre­va­ri­la isto­ri­ja“ ko, bo­že­me­pros­ti, Ćo­si­ća. I ni­sam usa­mljen u to­me. Vr­lo re­t­ko ta­mo vi­đam mu­ška­r­ce i že­ne mo­jih go­di­na. Mo­že­bi­ti da sam pa­ra­noi­čan, ali mi se či­ni da i TC kli­jen­te­la – uglav­nom tzv. mi­le­ni­ja­l­ci – po­pre­ko gle­da na ma­tor­ce. Sve mi se či­ni da mi­sle: za ko­ji li je qw­rz ovaj sta­r­ke­lja-ba­bu­ska­ra do­šao ov­de.

Zai­sta, za ko­ji qw­rz odla­zim u TC-ove, u mom slu­ča­ju u na­j­bli­ži – TC Ada mol. Re­koh već: iz nu­žde. Kad mi se po­kva­ri Iqos ilu­ma, ure­đaj za pu­še­nje pseu­do­ci­ga­re­ta te­rea am­ber, jed­ni­na me­sta na ko­ji­ma se mo­že za­me­ni­ti ili ku­pi­ti no­vi iz ne­kog ra­zlo­ga su TC-i.
Dru­ga – mno­go pri­jat­ni­ja nu­žda – je­su odla­sci u si­ne­ple­ks bio­sko­pe. Kva­li­tet sli­ke i to­na u tim bio­sko­pi­ma je vr­hu­n­ski, udob­na se­di­šta u Si­ne­sta­ru pra­vi su me­lem za dis­kus he­r­ni­ju i – na­j­va­žni­je – ne­ma gu­žve. Kao što je ni­je bi­lo ni u su­bo­tu uve­če, ka­da je u sa­li – dva da­na po­sle sve­t­ske, a na­še pre­mi­je­re – bi­lo sa­mo se­dam oso­ba.

I – šta ka­žem. Ka­kav je „Me­ga­lo­po­lis“. Kao što sam i pre­t­pos­ta­vio – odli­čan. Od­go­vor na pi­ta­nje: za­što se ni­je svi­deo be­lo­sve­t­skoj kri­ti­ci – na­ša, do­ma­ća, tek tre­ba da ka­že svo­ju reč – ta­ko­đe je jed­nos­ta­van: za­to što je odli­čan, ali ni­je za­ba­van i za­to što ne­će na­mla­ti­ti pa­re.
Da skra­tim pri­ču: „Me­ga­lo­po­lis“ je fi­l­m­ska pri­ča o kra­ju ci­vi­li­za­ci­je ko­ji se – za ra­zli­ku od re­gu­lar­nih di­sto­pi­ja – ne do­ga­đa, 2374, re­ci­mo, ne­go upra­vo sa­da. To je i ra­zlog „Me­ga­lo­po­li­so­ve“ ne­po­pu­lar­nos­ti. Ni­ko ne vo­li da gle­da svoj kraj.

Ko­po­la je me­ta­fo­ri­č­no po­ve­zao ago­ni­ju ri­m­ske ci­vi­li­za­ci­je sa ago­ni­jom ove u ko­joj ži­vo­ta­ri­mo, što od gle­da­la­ca (i kri­ti­ča­ra) za­h­te­va bar ele­men­tar­no po­zna­va­nje Gi­bo­no­vog de­la „Opa­da­nje i pro­pa­st Ri­m­skog ca­r­stva“, što je, pre­t­pos­ta­vljam da pre­t­pos­ta­vlja­te, kra­j­nja re­t­kost, na­ro­či­to u Sr­bi­ji, u ko­joj se još vo­de ra­spra­ve o opa­da­nju i pro­pa­sti Mi­lo­še­vi­će­vog ca­r­stva, ko­je se ote­glo go­to­vo kao pro­pa­da­nje ri­m­skog.

Ko­po­la ni­je ak­ti­vi­sta, još ma­nje je­dan od le­gio­na bo­ra­ca pro­tiv ka­pi­ta­li­z­ma, ra­si­z­ma, fa­ši­z­ma i mu­če­nja imi­gra­na­ta i osta­lih bau­ka XXI ve­ka. Ko­po­la je ume­t­nik i ume­t­ni­č­ki ubed­lji­vo – re­di­te­lj­ski, sce­no­gra­f­ski i glu­ma­č­ki pe­r­fe­k­t­no – pri­ka­zu­je pro­ro­čan­stvo sa­da­šnjos­ti, ono­ga što se već do­ga­đa, ali što ni­je ta­ko efe­k­t­no kao u fi­l­mu, za­to što to što se do­ga­đa ne re­ži­ra Ko­po­la, ne­go ma­h­ni­ti klov­no­vi op­sed­nu­ti zgr­ta­njem pa­ra i mo­ći.

Ne za­la­zim u si­t­ni­ja cre­v­ca ti­pa pre­pri­ča­va­nja i ot­kri­va­nja „šta je bi­lo na kra­ju“, jer se to na­pros­to ne ra­di. Re­ći ću tek to­li­ko da sam – kad sam iza­šao iz sa­le, ba­cio po­gled na ga­le­ri­je TC-a i kre­nuo u po­tra­gu za kr­n­ti­jom u la­gu­mi­ma po­d­ze­m­ne ga­ra­že – po­mi­slio: pa, je­bo­te, ovo je Sre­m­či­ca Me­ga­lo­po­li­sa.

Kurir, 30. septembra 2024.