Svetislav Basara
Prekjuče je u Beograd – „grad u kome je hrana najbolja, provod najluđi, a devojke najlepše na svetu“ – prispeo naš stari znanac Marsovac, koji mi je, čim se smestio u iznajmljenom stanu na dan, telefonirao i pozvao me na ručak u kafanu „Burduš“ u Žarkovu, koja već decenijama ne radi.
Prvo što me je Marsovac – takoreći s vrata – pitao, bilo je: „Zašto novogodišnja rasveta još nije postavljena, bliži se kraj septembra, jedva tri meseca su ostala do najluđe noći, a nigde novogodišnje atmosfere?“ Treba li uopšte reći da me je živog stid pojeo zbog propusta komunalnih službi, koje su, po svemu sudeći, pare za rasvetu spičkale na višemesečne Dane porodice.
Drugo pitanje je, da tako kažemo, već bilo kompleksnije.
– Evo već je deveta godina otkako dolazim u Bg na dočeke Nove godine – rekao je Marsovac pijuckajući viljamovku – i mojoj pažnji nije promaklo ogromno nezadovoljstvo građana postojećim poretkom, koji je – ruku na srce – qwrzu ravan. Na osnovu tog nezadovoljstva i sveopšte razočaranosti – takođe je rekao Marsovac – zaključio sam da je u ne tako davnim vremenima, pre nego što sam počeo da dolazim ovde, Srbija bila ekonomski prosperitetna, uređena zemlja meda i mleka, uzornih medijskih i građanskih sloboda. Reci mi, brate Zemljanine, šta se to dogodilo, koja je to neočekivana sila došla odnekud i zajebala stvar.
Ovo je, naravno, bilo ćeranje komendije. Sva kobajagi Marsovčeva pitanja u stvari su pitanja koja moja Neznatnost sama sebi postavlja već decenijama, na neka od njih pronađe i suvisli odgovor, neke od odgovora podastre javnosti, samo da bi je javnost – odmah po podastiranju odgovora – napušila i optužila da je „korisnija Vučiću od Laze Ristovskog“.
Bolje je što mi Marsovac ne postavlja takva pitanja. Ne znam kako bih mu objasnio – kad već ne mogu objasniti ovdašnjim žiteljima – da prošlost u Srbije veoma kratko traje, da počinje sa uspenijem ovog ili onog srpskog tirjanina, a završava njegovim strmopizdom, i da je apsolutni rekord u dužini srpske prošlosti zabeležen za SFRJ-otivog vakta (koja je potrajala cca 45 godina).
Pisac hoće da kaže da mu nisu jasni žal i naricanje za odsustvom tolerancije, uređenosti i zakonitosti i odsustvom ličnih i medijskih sloboda iz jednog vrišteće očiglednog razloga, koji nekim hokus-pokusom uvek izmakne pažnji javnosti. Naime, svega nabrojanog – i još mnogo koječega – u Srbiji nikada nije bilo.
Kad su dvaput-triput pravljeni pokušaji da svega toga bude i da se stvari dovedu u red, polovina srpskog građanstva i seljaštva je aktivno ili pasivno saučestvovala u fizičkom uklanjanju pokretača promena nabolje, dok je druga polovina sve to pasivno posmatrala ili čak – u slučaju streljanja Zorana Đinđića – osipala drvlje i kamenje na Đinđića zajedno sa složnom braćom i njihovim simpatizerstvom, koje je, nedugo potom, stala optuživati za otimanje države, gušenje slobode mesija i kršenje ljudskih prava i žaliti za starim dobrim vremenima u kojima je bilo manje-više isto.
Kad bi me Marsovac ipak pitao o tome – a ne isključujem da će me jednom pitati – smislio sam odgovor: sistem error.
Kurir, famozno – 24. septembra 2024.
