недеља, новембар 24, 2024

Гхеталдус

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Kulturni popečitelj Selaković podigao je oblak prašine – mada to meni više liči na pičkin dim – izjavom da je ćirilica „ugrožena“ i da se u toj stvari mora nešto hitno preduzimati. Kasnije ćemo o „merama“ koje je Selaković predložio.

Najpre da razmotrimo da li je ćirilica „ugrožena“. Jeste, nema zbora. Ali otkuda ta ugroženost? Kakva je to neočekivana sila došla odnekud i ćirilicu potisnula latinicom? Još je u opticaju – mada nešto ređe – teza da su komunisti tendencizono nametali latinicu, što je notorna laž, jer je latinica za SFRJ-otovog vakta bila krajnje redak zver. Višekratno sam ovde govorio da je moja neznatnost videla prvu firmu ispisanu latinicom godine 1968, kad je Ghetaldus otvorio prodavnicu u Užicu.

(Sledeći Vukovo pravilo, sricao sam „Гхеталдус“ i pitao se šta bi to moglo biti.)
Ljotićevskoj bagri i nacionalistima neće biti pravo – ali mene boli qwrz što im neće biti pravo – kad im nabijem na nos da je uspon latinice započeo sa ponovnim usponom nacionalizma, dakle sredinom osamdesetih.

Ali ni nacionalisti nisu krivi. Takozvana Vukova ćirilica, koja nije Vukova – Vuk ju je iždžepario od Save Mrkalja i naplatio autorska prava – od početka nosi u sebi „bag“ samouništenja. To u stvari nije ni Vukova ni Savina ćirilica, to je ćirilica austougarske Udbe. Zašto bi se K.u.K. Udba bavila ćirilicom. Evo zašto, što bi reko Blic. Zato da bi ovako „pojednostavljena“, „uprošćena“ – čitaj uprostačena, upropašćena – lišena svih elemenata slovenskog identiteta, a delimično i polatiničena, onovremenim Srbima učinila nečitkim ruske knjige (Rusija je i tada širila meku moć) i utrla put njihovom unijaćenju i – ako uspe – pokatoličenju.

I Sava i Vuk su tu bili samo izvođači radova. Ono, fakat, mislili su da rade na polzu otečestva. Ali znate kako to izgleda kad se radi na polzu otečestva, nemojmo zasmejavati vrapce.

Onovremeni obrazovan Srbi iz Vojvodine (u Srbiji obrazovanih nije ni bilo) – sa mitropolitom Stratimirovićem na čelu – uvideli su na šta će Vukova rabota izaći, pa su davali sve od sebe da osujete Vuka. Džaba su krečili.

Unijaćenje (i katoličenje) nije uspelo, ruski uticaj nije suzbijen – tu je K.u.K. Udba omanula – ali se ćirilica polako povlačila iz upotrebe i nema te političke moći i tog zakona koji će tome stati na put. Zašto je tako, mogao bih objasniti, ali objašnjenje bi zahtevalo više karaktera nego što stane u tromesečne brojeve svih srpskih dnevnih i nedeljnih novina, pa ću se okanuti džaba krečenja.

Stvar se dodatno pogršavala kad je Vukova ćirilica – kako je to Selaković postavio – označena kao „uporište nacionalnog identiteta“. Ostavimo po strani kolektivne identitete – rođenu braću brata kolektivnih dupeta – pa se zapitajmo otkuda tako snažni, neuporedivo snažniji od srpskog, nacionalni identiteti desetina nacija koje upotrebljavaju latinsku abecedu od 24 slova, sa dodatkom dijakritičkih znakova i umlauta. I to bih mogao objasniti, ali nemam ni volje ni karaktera.

A već sam i prekardašio. Nastavak u sutrašnjem broju.

Kurir, famozno – 20. septembra 2024.