Aleksej Kišjuhas
Gotove su Olimpijske igre, te sportistkinje i sportisti iz olimpijskog sela u Parizu mogu nazad svojim kućama, državama i nacijama. Brojaće se medalje za naše sproću njihovih, a umesto olimpijskog duha (dakle, mira) sport će ostati shvaćen kao nastavak rata drugim sredstvima.
Tada valja podsetiti na besmrtne reči legendarnog jugoslovenskog boksera Mate Parlova, i koji je osvojio olimpijsko zlato u Minhenu 1972: „Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju.
Nisu bili ni prvaci države, a često ni sami sebe nisu uspjeli pobijediti.
Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno.
Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život“. Do smrti 2008, Parlov je vodio malu i eponimičnu kafanu „Mate“ u Puli, gde je gostima sam služio piće.
I onda, gde se dede kosmopolitizam? Zašto ljudi nisu „građani sveta“, već jedino svojih malih i uskogrudih identiteta? Od onih etničkih, verskih i nacionalnih, sve do onih transrodnih?
I šta je uopšte taj kosmopolitizam? Zašto je na lošem glasu, te deluje naivno ili arogantno? Vratimo se u postojbinu Olimpijskih igara – matoru Grčku. Kada su antičkog filozofa Diogena iz Sinope upitali odakle dolazi, on je prvi odgovorio „Ja sam kosmou polite“, tj. „građanin sveta“.
Za sebe je tvrdio da je „čovek bez kuće i grada na zemlji“ i da je njegova domovina „kosmos“.
Uzgred, Diogen je navodno živeo u buretu i sebe je nazivao „psom“, a zapravo je i ličnim primerom pozivao (su)građane da shvate iracionalnu osnovu sopstvenih kultura, običaja i pravila.
Smatrao je da su potrebne drastične mere da bi se čovečanstvo izvuklo iz intelektualnog i moralnog vakuuma u kojem se nalazi, da su kulturne norme i tradicije nerazumne, zatucane i neodržive, te da je jedina vrlina u pomaganju svim ljudima, bez obzira na njihovo poreklo. Kao danas da je živeo i govorio, zar ne?
Pojam kosmopolitizma spaja dva važna koncepta u antičkoj filozofiji: kosmos (svet, uređenost, harmonija) i polis (grad, zajednica, društvo).
Suština kosmopolitizma u tome je da građani polisa žive u skladu sa univerzalnim zakonima kosmosa ili prirode, a ne samo u skladu sa nametnutim zakonima, normama i tradicijama svoje male i parohijalne zajednice ili društva.
Jer, nema prirodnih razlika između slobodnih građana i robova, kao ni između Helena i „varvara“.
Kosmopolitizam je zato polazio od onoga što je zajedničko za sve ljude, a to je da su oni racionalna i moralna bića, i odnosio se na moralni ideal univerzalne ljudske zajednice.
Za Diogena, a zatim i stoike, poenta je u pokušaju življenja prema etičkim načelima koja bi podjednako važila za sve ljude na svetu.
I što je kasnije formulisao Imanuel Kant kao kategorički imperativ ili zlatno pravilo: Postupaj samo prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da postane opšti zakon. Jednostavno rečeno, biti dobar građanin značilo je biti i živeti kao – kosmopolita.
I u srednjem veku, mnogi hrišćani i muslimani sebe su smatrali za ljude koji su, pre svega, povezani u jednu kosmopolitsku ili svetsku zajednicu vernika bez obzira na međusobne etničke i kulturne razlike.
Tek usponom država-nacija, moderni nacionalizam je podelio svet na nove načine, sa naglaskom na stroge teritorijalne granice – i što je nužno dovelo do brutalnih ratova u Evropi. Upravo zato, mnogi prosvetiteljski filozofi tokom 17. i 18. veka obnavljaju ideje kosmopolitizma.
Za spomenutog Kanta, kosmopolitizam započinje priznanjem univerzalnih prava svih ljudskih bića, i na tim osnovama valja postaviti granice ambicijama svih država.
„Univerzalna kosmopolitska egzistencija“ značila bi „savršeni građanski savez čovečanstva“, pa je spekulisao o ujedinjenju svih nacija u jednu zajednicu. I apatrid Karl Marks je u 19. veku kosmopolitski tvrdio da svaki nacionalizam predstavlja lažnu ili „buržoasku svest“, i navodio je da „radnička klasa nema otadžbine“.
U savremenom društvu, kosmopolitizam se kao pogled na svet vraća u igru zbog globalizacije i ostalih interneta, odnosno uvećane globalne povezanosti između ljudi.
Prema filozofu Ričardu Rortiju, kosmopolitizam se temelji na racionalnosti i razumu, za razliku od patriotizma i nacionalizma koji se zasnivaju na emocijama i plemenskoj lojalnosti.
Za filozofkinju Martu Nusbaum, kosmopolitizam je „skup lojalnosti prema čovečanstvu kao celini“, zbog čega geografska ili kulturna bliskost same po sebi nemaju nikakvu moralnu važnost.
Kosmopolite se tako mogu definisati kao osobe koje poznaju svet i osećaju se udobno bilo gde na tom svetu.
I koje brinu i o ljudima sa kojima nemaju jake ili čvrste veze, sa kojima ne dele zajedničku kulturu, već brinu o svetu u celini.
Za mnoge kosmopolite, nacionalna država je inherentno manjkava i destruktivna tvorevina, zbog čega valja odbaciti moderni politički poredak koji je zasnovan na državama-nacijama
. I koji, kao takav, nije ni bio dominantan u najvećem delu ljudske istorije.
Dakle, kosmopolitizam je univerzalni humanizam koji prevazilazi etnički, nacionalni i kulturni partikularizam.
Umesto nacije, kosmopolite uzimaju ceo svet kao svoju podjednako „izmišljenu zajednicu“.
Međutim, u savremenom dobu smo nekako odlučili da se fokusiramo na međusobne razlike, koje ćemo tada ili ksenofilno proslavljati – ili ćemo ih se ksenofobno plašiti. Umesto da se naprosto usredsredimo na naše međusobne sličnosti kao ljudskih bića i građana kosmosa.
Šta ćemo ukoliko multikulturni napori da poštujemo i negujemo raznovrsne kulture i manjinske grupe zapravo podrivaju onu zajedničku kulturu i vrednosti svih ljudi u ovom „globalnom selu“?
Globalizacija zaista može dovesti do obnovljenog nacionalizma i parohijalizma, izaziva nelagodu kod mnogih osoba, a etničke, nacionalne i kulturne ukorenjenosti ostaju veoma snažne.
Pa se mnogi nacionalisti danas narajcano protive „globalizmu“ i „globalistima“, a zapravo kosmopolitizmu.
Dok je u globalnom trendu da proslavljamo razne kulturne diverzitete i egzotične identitete, što je takođe antiteza kosmopolitizmu.
S druge strane, stepen do kojeg se ljudi osećaju „kosmopolitama“ neretko zavisi od društvenih i klasnih privilegija.
Društveno i ekonomski privilegovanim osobama je relativno lako da zamisle da je njihovo iskustvo globalne mobilnosti i međupovezanosti podjednako dostupno svima. Kao i da bi svet bio mnogo lepše mesto za život, samo kada bi svi ljudi postali kosmopolite.
Pa onda, zamislimo svet bez država i religija, kao u pesmi Džona Lenona. Zato je moguće tvrditi da je kosmopolitizam još jedna arogantna verzija zapadnog mišljenja koja ignoriše diverzitet kultura sveta.
Popularno shvatanje kosmopolitizma poistovećuje ga sa dobro obrazovanim svetskim putnicima ili sa globalnom društvenom elitom.
Međutim, ono ne obuhvata filozofske i istorijske dimenzije kosmopolitizma kao etike, svetonazora ili pogleda na svet.
A zašto smo zaboravili na tu bogatu filozofsku tradiciju, pa nam sada zvuči politički nekorektno?
Kosmopolitizam može delovati kao puko „sanjarenje“, utopija, ideologija, ili nepraktično filozofiranje „iz bureta“. Samo kada ne bi postojale stvarne ontološke i društvene osnove za kosmopolitizam kao činjenicu koju nikako da skapiramo.
Kosmopolitizam je postavio i moralne temelje za nadnacionalne oblike vladavine koji se zasnivaju na demokratiji, mirnom rešavanju sukoba, garancijama za građanska i manjinska prava, uz stav da je nacionalni suverenitet još jedna dogma koju treba prevazići.
Kosmopolitizam znači fokusiranje na svet kao celinu, umesto na njegove delove.
I poziva na rekonfiguraciju ličnih pripadnosti, te proširenje krugova empatije na čitavu planetu.
Ova navodno radikalna perspektiva insistira na vrednosti svih ljudskih bića, bez obzira na njihovo poreklo, geografiju, biologiju ili kulturu. Umesto lokalnoj zajednici, plemenu, državi ili naciji, svaka osoba bi valjalo da je lojalna čovečanstvu u celini.
A šta je tačno loše u tome?
Nije li globalno selo lepše od Pariza?
Ili je samo naše selo to koje je najlepše u kosmosu?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
