Dragan Banjac
Devetog maja 2012. godine boravio sam u Tuzli. Na poziv opštinskog načelnika Jasmina Imamovića prisustvovao sam obeležavanju Dana antifašističke borbe, sa trojicom ovdašnjih. Glavni gost bio je narodni heroj NOB-e Jovo Kapičić, a „do njega“ visoki funkcioneri LDP, Nenad Prokić, profesor FDU i doskorašnji narodni poslanik, i profesor Nebojša Ranđelović, potpredsednik iste partije. Iako najniže rangiran veoma sam se dobro osećao u ovom društvu, posebno u Tuzli.
Zvezda dana – Kapičić doživeo je nešto što je mogao samo da sanja. I to u Gradskoj kući, prilikom obilaska varoši, a pogotovu na skupu u Narodnom pozorištu. Toliko aplauza (i suza) doživeo je samo svojevremeno njegov idol Josip Broz Tito dok je uspešno na uzdi držao svoje Jugoslovene.
Tuzlacima se obratio i Nenad Prokić. Njegova beseda sledi skoro u celosti: „Ja sam jugoslovenski dramski pisac, što znači da sam i vaš, bosanski. Nikad nisam prestao da vas doživljavam, ne samo kao braću po jeziku i istoriji, već i kao neodvojivi deo sopstvenog bića. Bosna je, baš kao i Slovenija i Hrvatska, Crna Gora i sva naša druga jugoslovenska braća – moj kulturni prostor, moja neodvojiva i neotuđiva domovina“.
Jugoslavija je bila velika ideja. Danas nam nedostaju velike ideje. Sručili smo se u sopstvenu sitnu meru i prepustili najgorima. A bez velikih ideja život nema velikog smisla, postaje beznadežan. To je bila zemlja snova. A snovi odavno ne rukovode naše živote… Jugoslavija nije bila idealna, ali je bila dobra i imala je ogromni potencijal. Tehnološki je bila prilično napredna, uzimajući u obzir sve okolnosti. Bila je jedna od pet zemalja na svetu koja je samostalno mogla da napravi helikopter, najsloženiju letilicu. To dosta govori.
Bila je to zemlja snova za sve građane bez obzira na nacionalnu pripadnost i da nije bila namerno uništena, bila bi ekonomski jača od polovine sadašnjih evropskih država. I ona je bila sam zenit našeg učešća u svetskoj istoriji. Nijedna od novonastalih država nikad neće biti ni približno toliko važna u svetskim tokovima.
Svi su odjednom zaboravili najvažniju poruku u životima ljudi: NE PLJUJ U BUNAR IZ KOJEG SI PIO! Da mrzi svoju zemlju može samo mentalni bolesnik. Ko je sad srećan u svim tim našim brlozima, osim lopova? Pokušavali smo i mi u Srbiji, znate to i sami, ali nikad nas nije bilo dovoljno. Osnivali smo Beogradski krug, Forum pisaca, Liberalno-demokratsku partiju, nevladine organizacije, tukli se na ulicama. Još uvek nismo uspeli, još uvek nas nema dovoljno. Ali, nikada nećemo stati. Neka fašizam u Srbiji i svuda zna da se nikada nećemo pred njim predati. I da ćemo ga nemilosrdno goniti kao što smo to već radili. Antifašizam je skoro jedini zdravi element naše skorije istorije i zato mnogima i smeta.
Danas sam došao kod vas, kao pratnja narodnom heroju Jovi Kapičiću, da zajedno proslavimo Dan pobede nad fašizmom, najveću tekovinu svih naših života. I nju je neopisivo veliki broj ljudi na našim prostorima zaboravio i smetnuo s uma. To je neoprostivo i zaslužuje kaznu koju smo i dobili. Srbija je sebi čak dozvolila da se stidi i prikriva svoj antifašizam, zbog sitnih unutrašnjih političkih koristi. Ni Rusi nas ne primaju na paradu, a primaju i NATO pakt. S pravom kažu: Gledajte paradu na televiziji, kada se stidite sopstvenog herojskog antifašizma, za koji je tako mnogo vaših ljudi položilo svoje živote.
Evo vam heroja ovde danas, prvi je uletao smitraljezom među nekoliko stotina četnika izazivajući paniku u njihovim redovima. To ni Džon Vejn u filmovima nije mogao. Prošao je najteže bitke Drugog svetskog rata. Među bombašima je bio u borbama za Livno i Konjic, u Igmanskom maršu je nosio svoje iznemogle i promrzle drugove na -42 C. Na čelu svog bataljona je gazio Neretvu i Sutjesku. Vodio je na Donjim Barama divne mlade Dalmatince koji su pogubili živote da pobede Hitlera i mi to nećemo nikad zaboraviti.
Jovo Kapičić je bio prva žrtva srpskog nacionalizma početkom devedesetih, kada su ga velikosrpski akademici lažno proglasili upravnikom Golog otoka, na kojem je proveo manje dana od Dobrice Ćosića“.
Srpskim nacionalistima nikad nije postalo jasno da je partizane vodila planetarna ideja, a četnike tek eho propalih i davno prohujalih praznih mitova. I kao što se grad koji je bio pod opsadom skoro 900 dana nije zvao Sankt Peterburg, nego Lenjingrad – tako se ni ljudi koji su kod nas izvojevali pobedu nad fašistima nisu zvali četnici, nego Titovi partizani u borbi koja se zvala narodnooslobodilačka.
Evo nas danas u Bosni koja je najviše dala toj borbi. Bosna je bila i ostala srce Jugoslavije. Neka se vije večno zastava na Romaniji, kako bi svedočila o najboljem delu našeg bića, onom delu koji nikad neće dozvoliti da se u Bosni razdvoje nacije zbog kojih ona isključivo i postoji takva kakva jeste, i kakva će uvek biti.
Smrt fašizmu! Slava palim herojima!
Republika, 526-527
