Dragan Banjac
U trenucima kada žalimo za onima koji nas napuštaju većina, možda nesvesno ili po inerciji, govori da ne postoje reči kojima bi se iskazao gubitak. Da li zato što misle da je to dovoljno? Ili što nemaju, neću reći volje već snage da se te posebne reči traže? Ko zna, ali ću i te kako tražiti reči da nešto kažem, kako rekoh u naslovu, o velikoj ljudskosti s razlogom.
Dragan Kapičić? Kao da su s njim otišli, nestali ljudi. Da su mu majka Mila i otac Jovo dali ime Dobrica pristajalo bi mu, a i ovo je nosio s punim pravom. Pre, počem, dve godine jedna mu je Jugoslovenka donela/poslala neobičnu, podebelu „knjigu“. U njoj su njegove fotografije, tekstovi i intervjui koje je godinama sakupljala i to mu poklonila. Valjda je u početku, poput hiljade drugih bila zaljubljena u njega, a kasnije je to preraslo u poštovanje. Kao mladi košarkaš Crvene zvezde Kapičić je nekad dobijao i stotine pisama dnevno, pretežno od nežnijeg pola iz svih krajeva njemu trajno drage Jugoslavije.
Ali on je ostao veran svojoj Bebi (glumici, rođena Žugić) sa kojom je dobio Stefana i Filipa, živeći plodan i skladan život ispunjen ljubavlju i poštovanjem. Neverovatna priroda. Od lava ispod obruča do mirničine izvan košarke, uvek spreman da sasluša, da savet, pomogne na svaki način.
Kada sam se posle godina izbivanja u Beograd (i u Borbu) vratio sa tada poznatom plastičnom kesom sa grbom Dubrovnika, Beba i on su odmah pitali treba li (mi) štogod. Morao sam, za početak, da primim desetak „polo majica“ Filipovih, i espadrile ellesse, teget, nove. Godinama sam ih rabio, a nekoliko tih majica još mogu da obučem „za u grad“ iako je otad više od trideset godina.
U „Galeriji“ sam s njim čuvao ovo malo duše. Vremenom nam se pridružio građanski sloj beogradski, slobodnomisleći ljudi, novinari, pisci… Posle gašenja Beogradskog kruga kratko su se okupljali u Medija centru. Onda smo Ivan Torov i ja najpre tamo prevukli Filipa Davida i Nenada Prokića. Posle se slila cela naša rečica – Ibrahim Hadžić, Svetislav Basara, Vidosav Stevanović, Mirjana Miočinović, Sead Spahović, Fahri Musliu, iz belog sveta su nam dolazili Bogdan Tanjević, Lordan Zafranović, Naum Panovski, iz susedstva Škeljzen Maljići, Viktor Ivančić, Igor Galo, Zdravko Bazdan, Zvonko Maković, Vehid Šehić, Rajko Grlić, Ante Tomić, Mile Stojić …
„Rotonda nije podsećala na pećinu, već pre na seizmološku stanicu u kojoj su ljudi beležili potrese neosetne na ostali svet. Uopšte uzev, francuska policija se nije mnogo varala kada je Rotondu smatrala opasnom po društveni red i mir“, beleži Ilja Grigorijevič Erengurg (Ljudi, godine, život). Je li Draganova Galerija podsećala na pariski lokal za Erenburgovog vakta? I jeste i nije. Sve što smo govorili i pisali bilo je dostupno, iako je Služba povremeno angažovala žbirove da se pretvore u uvo. Jednog od njih kasnije sam upoznao sasvim slučajno. Poverio mi se da su im nadređeni rekli da su im informacije „šugave“ i da ne zarade „crkavicu“.
Gde god sam odlazio u ratom zahvaćena područja bivše Jugoslavije većina je odmah pitala za Kapičića. Pri prvom susretu sa Kemalom Montenom u Sarajevu odmah se zanimao za svoju srodnu dušu. Tuzlak Dževad Šećerbegović takođe. Ovaj odlični fudbaler Slobode i jugoslovenski reprezentativac u njegovoj Galeriji je „odslužio“ vojni rok JNA. Krajem dvehiljadejedanaeste (nekoliko meseci pred smrt) iz Splita je po jedan dokument u ovdašnji istorijski arhiv došao Milorad Bibić Mosor. Slušao sam Mosorov razgovor sa Draganom i njegovim ocem. Neponovljivi Bibić naterao im je suze… Bilo je i drukčijih situacija. Ratko Radovanović i Žarko Varajić, Kapičić i ja. Brzo je priča skrenula za Sarajevo, a kada su ova dvojica rekli da im taj grad više ništa ne znači Kapičić ih je propisno izgrdio…
Jednom prilikom je Filip David rekao da Kapičiću „krizna grupa“, kako nas je prozvao Predrag Koraksić Corax (i sam član tima), pravi rđavu reklamu. Kada sam to preneo Draganu, rekao je da Fiilip ne brine, dodavši u šali da su njegova pleća još dovoljno jaka. Kao što su bila i u vreme kada se njegova Jugoslavija raspadala a konobari mu bili Muslimani/Bošnjaci. Legendarnog Ćuzu (Muhamed Muslić) sreo sam tokom izveštavanja za Borbu iz ratnog Sarajeva. Ovaj nosilac ordena Zlatnog ljiljana rodom sa Tjentišta za Kapičiće je pitao kao da su mu „najrođeniji rod“.
Osmi mart 1997. godine, 21 čas. Sedimo u kafiću. On zamišljen, ćuti. „Malo sam dremnuo posle ručka i sanjam da mi je u kuću došao ceo tim Jugoplastike“. Ispričao sam kasnije to Damiru Šolmanu i Petru Skansiju, na što su uglas rekli „To je naš Kapa, jedinstven!“ Sad shvatam one koji „ne nalaze reči“…
Otišao je Veliki Čovek. Voleo je Crnu Goru, ali isto tako i Bosnu, i Hrvatsku, Sloveniju… Za kuma je odabrao Krešimira Ćosića, a njega Zoran Slavnić i ja.
Dragi kumara, hvala ti za prijateljstvo i ljudskost, i neka ti je laka cetinjska zemlja.
