петак, новембар 22, 2024

TRAKTAT O KAFANAMA Da bi se nešto zaštitilo, to mora da postoji

Slične objave

Podeli

Beogradske kafane jesu bile kulturne institucije, ali su bile i sirotinjske dnevne sobe, studentski klubovi, alternativne književne i političke tribine, zasigurno najslobodnija, najveselija i najvedrija mesta u sveopštem sivilu samoupravnog komunizma

Svetislav Basara

Svetislav Basara (Foto: portalforum.rs)

Pre nekoliko dana preko vibera dobih poruku sledeće sadržine: „ifdt_beograd. Sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da je Institut za filozofiju i društvena pitanja podneo predlog Centru za nematerijalno nasleđe Srbije da se praksa kafanske kulture zaštiti kao nematerijalno kulturno nasleđe Srbije.“

Ne prođoše dva-tri dana, kad eto ti ga Mića Ćulibrk, zove telefonom, predlaže da za Radar napišem tekst (10.000 karaktera) o kafanama i kafanskoj kulturi. Zbog kafana, a i zbog Miće, predlog prihvatam bez oklevanja. Mogao bih o kafanama napisati i 100.000 karaktera, mada intimno mislim da je predlog Instituta za filozofiju i društvena pitanja još jedna u beskonačnom nizu plemenitih, besmislenih inicijativa, karakterističnih za XXI vek.

Objasniću zašto tako mislim. Prvo i pre svega: da bi se nešto zaštitilo, to mora da postoji, a kafanska kultura – kao, uostalom i kafane, materijalna baza za kulturnu nematerijalnost – u Srbiji odavno ne postoje. (Veliko je pitanje postoji li više ikakva kultura.) Ako je nekoliko beogradskih kafana – da pomenem samo neke: Grmeč, Brankovina, Orašac, ali ne i Proleće, koje je restoran domaće kuhinje – i preživelo najezdu kafića, picerija, italijanskih, francuskih, kineskih i ko zna čijih sve ne restorana, u njima više nema ni tračka nekadašnje kafanske kulture, jedva da ima tragova života.

Sunovrat kafanske kulture

Bilo bi, uostalom, čudno da postoji kafanska kultura, jer, kako rekoh, kulture – ne kulture u smislu produkcije filmova, upriličavanja izložbi i štampanja knjiga, nego kulture u smislu kultivisanog života i opštenja – u Srbiji odavno nema ni od korova.

Fotografije iz knjige Borisa Belingara i Boška Mijatovića „Ilustrovana istorija beogradskih kafana: od Turskog hana do Aero kluba“, Arhipelag, Beograd, 2016.

Da ovaj traktat nije posvećen kafanskoj kulturi – i kafanskim „kulturnim radnicima“ – mogao bih detaljno istražiti „političku pozadinu“ sunovrata srpske kafanske (i svake) kulture, ali neću da kvarim ugođaj. Ipak ću napomenuti – ne mogu da odolim, na dupe bih progovorio – da ključni „pozadinci“ kulturne involucije nisu bili kafanski ljudi, iako su imali svoje kafanske operativce na terenu. O tom – potom.

Uglavnom su to bili – neću im pominjati imena (poznata su redakciji) – sivi ljudi bonova za topli obrok, studentskih menzi i restorana društvene ishrane.

NIJE SVAKI UGOSTITELJSKI OBJEKAT KAFANA. ZNA SE – BAR SE NEKAD ZNALO – ŠTA JE KAFANA, ŠTA HOTELSKA KAFANA, ŠTA RESTORAN, A ŠTA BEOGRADSKE FILIJALE BIRTIJA SA IBARSKE MAGISTRALE U KOJIMA SE, KAO UZGRED, POSLUŽUJU JELO I PIĆE

Na početku valja raščistiti terminološku zbrku, zli usud XX i XXI veka. Nije, naime, svaki ugostiteljski objekat kafana. Zna se – bar se nekad znalo – šta je kafana, šta hotelska kafana, šta restoran, a šta beogradske filijale birtija sa Ibarske magistrale u kojima se, kao uzgred, poslužuju jelo i piće.

Kafići su došli kasnije.

U kafanama u pravom smislu reči – jedva da ih je nekoliko preteklo – nikada, nipošto i nikakvim povodom nije smelo biti nikakve muzike, ni žive ni reprodukovane, stolovi u kafanama – izuzimajući hotelske – morali su biti prekrivenim kockastim stolnjacima, a na stolovima su morali stajati starinski kafanski so-biber-čačkalice slanik – karafindl i tanjir sa kuvanim jajima prekriven staklenim zvonom.

Proleće, recimo, iako na prvi pogled ispunjava uslove da bude kafana, nikada nije bio kafana nego restoran narodne kuhinje. Tu se dođe, pojede se ručak, popije se pivo, plati se račun i ide se dalje.

To ne znači da se u klasičnim kafanama nije moglo jesti – ponegde vrlo dobro – ali u pravim kafanama glavni promet je bio piće, a ne hrana.

Uzmimo primer. Od sredine sedamdesetih sve do sredine osamdesetih vrlo svakodnevno sam sedeo u Kolarcu, onda sam (ne znam zbog čega) prestao da idem u Kolarac, da bih u Kolarcu prvi put nešto pojeo tek godine 2019. I to samo zato što mi je u nekoj vremenskoj stisci bio najbliži, a bilo vreme ručku.

Možda bih u stara vremena češće ručavao i večeravao i u Kolarcu – ili negde u nekoj drugoj kafani – ali suočen sa večitom boemskom dilemom – jesti ili piti – uvek sam odabirao ovo drugo.

Nisu sve beogradske kafane bile istog ranga – postojala je tu hijerarhija – i nisu sve bile za svaku klijentelu. Svako je, naravno, mogao ući u svaku kafanu, ali dobro se znalo ko gde (i s kim) sedi. Nije bilo moguće – mada je možda bivalo ponekog presedana – videti Branu Petrovića ili Jašu Grobarova u kafanama hotela Moskva, Mažestik ili u Maderi , koja je kentaur – preko dana sala za ručavanje, uveče kafana – kao što ondašnju sportsku, poslovnu, „bezbednosnu“ i političku elitu nije bilo moguće videti u kafanama – krenimo od Kalemegdana prema Slaviji – Atina, docnije Grčka kraljica (koja ne radi), Kolarac (koji životari), Dušanov grad (sada parfimerija), Bela lađa (?), Prešernova klet (ne radi vekovima) Takovski grm, London, Arilje, Polet i Mala astronomija, a tek ih se nije moglo videti u ugostiteljskim objektima tzv. Bermudskog trougla, Šumatovcu, Pod lipom i Grmeču koji je, za divno čudo, opstao i radi, iako ne nekadašnjim intenzitetom.

Bez muzike, molim

Ozbiljniji kafanski ljudi u kafane takođe nisu računali turističke ugostiteljske objekte u Skadarliji.

Fotografije iz knjige Borisa Belingara i Boška Mijatovića „Ilustrovana istorija beogradskih kafana: od Turskog hana do Aero kluba“, Arhipelag, Beograd, 2016.

U poslednji čas – takoreći pred zaključenje broja – iz zaborava izvadih drage mi kafane, Kosmos u učiteljskom naselju, Bosnu u Majke Jevrosime, i pseudobife, u suštini kafanu, Central (poznatiji kao Rupa) u Čika-Ljubinoj ulici.

Napomena: spisak nije potpun. Stih: obiš’o sam sve kafane ne važi u mom slučaju. Trudio sam se da ih obiđem što više, ali nisam uspeo da obiđem sve, mnogima, opet, koje nisam obilazio, zapamtio sam imena, a nekima, u koje sam često svraćao, imena sam pozaboravljao. Nemojte misliti da to nije tako i u najkompletnijim istorijama ljudskog društva i kulture.

Mnoge beznačajnosti budu obasjane svetlom pozornice, mnoge bitne stvari ostanu ispod radara, ponešto – na primer ovaj tekst – procuri kroz Radar.

Sve dosad napisano, mirne duše bi se moglo pročitati u nostalgičarskoj emisiji Radio Beograda, Kod dva bela goluba, nazvanoj po drevnoj kafani čija reinkarnacija posluje u Skadarliji. Ali ja nisam nostalgičar. Nostalgiju, štaviše, smatram društveno prihvatljivom, ali opasnom duševnom bolešću.

U KAFANAMA U PRAVOM SMISLU REČI NIKADA, NIPOŠTO I NIKAKVIM POVODOM NIJE SMELO BITI NIKAKVE MUZIKE, STOLOVI SU MORALI BITI PREKRIVENI KOCKASTIM STOLNJACIMA, A NA STOLOVIMA JE MORAO BITI SO-BIBER-ČAČKALICE SLANIK – KARAFINDL I TANJIR SA KUVANIM JAJIMA PREKRIVEN STAKLENIM ZVONOM

Beogradske kafane jesu bile kulturne institucije, ali su bile i sirotinjske dnevne sobe, studentski klubovi, alternativne književne i političke tribine, zasigurno najslobodnija, najveselija i najvedrija mesta u sveopštem sivilu samoupravnog komunizma – koji sa ove istorijske distance izgleda svetlije od ovog postkomunističkog šarenila.

Bitno je napomenuti da su, za razliku od sadašnjih „demokratskih“ političara, mnogi samoupravni socijalisti, tj. komunisti – bar njihov bolji deo – bili kafanski ljudi i da su se – bar njihov najbolji deo – rado družili sa kafanskim ljudima sa druge strane (povremeno porozne) ideološke barijere.

Prošlosti se treba sećati sa emocijama, ali se nipošto ne prepuštati nostalgiji. Prepustimo li se nostalgiji, dolazimo u opasnost da srpsku kafansku kulturu – nekada podjednako vrednu kao mainstream kultura, ako ne i vredniju, sagledamo kao ružičastu, šarmantnu povest o boemima i lepim druženjima, prošaranu urnebesnim anegdotama. I sam se s vremena na vreme – doduše sve ređe – prisećam sedeljki sa velikim pesnicima i velikim kafanskim ljudima – neću pomenuti nijedno ime da nekog ne bih zaboravio – njihovih beskrajno duhovitih bufonerija i rodomontada koje za sva vremena ostaju urezane u pamćenje, ali koje je već dan posle nemoguće prepričati.

Književnopolitička spletkarenja i kadriranja

Bivalo je jutara u koja bih se budio sa muskulfiberima u stomačnim mišićima, kao posledicom celonoćnog smejanja.

Nije u kafanskom životu Beograda koga više nema, bilo sve idilično. Pogotovo nije u prestižnom Klubu književnika koji se tokom predugog perioda srpske tranzicije iz šupljeg u prazno pretvorio u sterilni fancy restoran u koji pisci odavno ne zalaze. Istini za volju, oni najbolji i najduhovitiji – pogotovo oni mlađi i sa plićim džepom, nikada nisu ni bili najradije viđeni gosti u Klubu književnika.

U KLUBU KNJIŽEVNIKA SE ZAČELA I RAZRAĐIVALA NAJVEĆA AFERA SRPSKE POSLERATNE KNJIŽEVNOSTI, AFERA „GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA“, KOJA JE SVE UČESNIKE PRERANO ODVELA U GROB

Nije da u Klubu književnika nije bilo vrlo veselih večeri i noći – bivalo je za ondašnje prilike i politički nekorektnih ispada – ali ponajviše je bivalo književnopolitičkog spletkarenja, kadriranja i „pakovanja“ raznoraznih afera. Između ostalih i afere „Vunena vremena“ koja je koncipirana i lansirana upravo na jednoj sedeljci u Klubu književnika, potom se prenela u partijsku organizaciju Prosvete, da bi Gradsku konferenciju SKS stavila pred svršen čin, a Gojka Đoga pred sud.

U Klubu književnika se začela i razrađivala najveća afera srpske posleratne književnosti, afera „Grobnica za Borisa Davidoviča“, koja je sve učesnike prerano odvela u grob.

Najposle, Klub književnika je bio i neka vrsta socijalističke Zlatne morune. Da podsetim, Zlatna moruna je bila kafana – koja je do relativno skoro radila – u kojoj su članovi tajnog društva Ujedinjenje ili smrt, javno da javnije ne može biti, kovali planove za ubistvo kralja Aleksandra, a posle izvesnog vremena i atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Na posledice ne treba podsećati.

U POSLEDNJI ČAS – TAKOREĆI PRED ZAKLJUČENJE BROJA – IZ ZABORAVA IZVADIH DRAGE MI KAFANE, KOSMOS U UČITELJSKOM NASELJU, BOSNU U MAJKE JEVROSIME, I PSEUDOBIFE, U SUŠTINI KAFANU, CENTRAL (POZNATIJI KAO RUPA) U ČIKA-LJUBINOJ ULICI

Klub književnika takođe je bio mesto – da ne kažem baš glavni stožer – na kome su pripadnici kafanskog krila sumračnog entiteta koji u nedostatku bolje definicije zovem „duboka nacionalistička čaršija“, sve uz šalu i komiku – mnogi su bili duhovite i šarmantne osobe – kapilarno širili političke ideje „Crne ruke“. Te ideje su se sistemom spojenih rekla-kazala sudova širile po Srbiji u koncentričnim krugovima, onda su na scenu stupili vankafanski nacionalni intelektualci koji su ih sistematizovali, ubrzo je sklepan Memorandum. Nije mnogo prošlo ni do Osme sednice i na kraju se „dogodio narod“. I evo ga, još se događa.

(radar.rs)