Svetislav Basara
Lako je pisati dnevnu kolumnu, ponekad je to pravo zadovoljstvo – naročito u prilikama kad napušavam nekog od mojih usual suspectsa – ali mi je online prelistavanje jutarnje štampe – bez koga nema repromaterijala za kolumnu – iz godine u godinu sve veća muka duhu.
Svejedno, svakog jutra stavljam HTZ opremu i hrabro zagazim u glib novina serbskih koje su – sve do jedne – verna slika muka srbskog duha. Ono, fakat, i redakcijski kolegijumi se u teškim mukama dovijaju kako u društvu u kome gotovo da nema ničeg vrednog pažnje naći temu/vest koja će privući pažnju čitalaca. Olakšavajuća okolnost im je što je ovdašnjim čitaocima lako privući pažnju na svašta što ne zavređuje pažnju.
Prekjuče, recimo, na portalu moje neomiljene žutare Blic naleteh na sledeći naslov: „Ovako izgleda Haris Džinović bez šešira. Prizor koji se retko viđa: Pevač neprepoznatljiv“. E, sad vi meni recite ko bi propustio priliku – ni ja nisam propustio – da klikne na vest i da pogleda kako Haris Džinović izgleda bez šešira, samo da bi video da pevač izgleda kao Haris Džinović bez šešira.
Idemo dalje. Na principu „Haris Džinović bez šešira“ – koji izgleda isto kao Haris Džinović sa šeširom, samo što mu šešir nije na glavi – počiva najmanje 99% sadržaja političkih rubrika, koje bi, bajagi, trebalo da se bave ozbiljnijim analizama.
Uzmimo recentan primer. U nedavnom autorskom tekstu u Danasu, Dragan Đido je bio naumio da naslika kako izgleda RTS bez šešira – i prilično je uspeo u tome – al’ vraga, RTS-ov kolegijum je po zakonu o štampi u Danasu objavio utuk u kome je ustvrdio da RTS izgleda kao RTS sa šeširom, a da N1 i Nova S izgledaju kao da su bez šešira, samo što se lažno predstavljaju kao da su sa šeširom.
Polemika se nije na tome završila, kao što se ovde ni inače ništa ne završava, nego nastavila da se unedogled reciklira, što će možda biti tema neke buduće kolumne, sada se vraćamo na stvar.
Novinari, saradnici, kolporteri i čitaoci Danasa su nastavili da dokazuju da RTS izgleda onako kako ga je Đido (veristički) prikazao bez šešira, ali ni RTS-ov kolegijum nije bio lenj, pa je zašiljio plajvaz i publicirao reagovanje na saopštenje SSP-a pod naslovom: „Javni servis mora da se povinuje činjenicama“, u kome je pokušao da dokaže da RTS izgleda kao da ima šešire, ali je već sam naslov – zbog koga je 100.000 vrabaca momentalno pomrlo od smeha – pokazao da ni kolegijum nema šešir (što niko razuman nije ni očekivao od njega).
Poetika kolegijumovog saopštenja u dlaku je ista kao poetika koja je negledljivom đubretu pod naslovom „Stefan Nemanja“ natukla šešir na glavu i ustvrdila da je tu reč o „vrednom ostvarenju“. Nije to bilo sve. Kolegijum je u jednom trenutku skinuo šešir i obznanio da ga čine konkretni ljudi, glodur i suburednici, koji se, kad se oko nečeg slože (umnože i obože) potpisuju kao kolegijum sa šeširom.
(Famozno Kurir)
