Aleksej Kišjuhas
Biće da turbopravoslavne vernike valja naučiti šta je zapravo Božić. Zvuči šašavo, ali tada se praznuje rođenje izvesnog – Isusa iz Nazareta.
Dakle, rođendan jedne jevrejske bebe sa Bliskog istoka, kao i potonjeg osnivača jedne velike i svetske, a ne nacionalne religije.
I, ako je verovati četvorici njegovih zvaničnih biografa (jer se ni oni međusobno ne slažu u svemu), osobe koja je pozivala na mir, toleranciju i ljubav prema bližnjem svom. Uzgred, niko ne zna kad se tačno rodio ovaj čovek (neko bi rekao i bog), pa je datum njegovog rođenja izabran da se uklapa sa ranijim ili predhrišćanskim obeležavanjem Zimske kratkodnevice.
Međutim, teško je objasniti kako se tu tačno uklapaju neopravoslavne lomače, spaljene automobilske gume, burad koja se ispaljuju u vis, litije kamiona i šlepera, četnička ikonografija ažurirana slovom Z, odnosno topovski udari i petarde, pucnjave iz vatrenog oružja i navijačke baklje povodom Božića u Srbiji, a posebno u etnički mešovitim sredinama od Subotice do Priboja.
NEOSVETOSAVCI: U celom hrišćanskom svetu, osnovni motiv Božića je scena Isusovog rođenja, odnosno Božićne jasle.
Dakle, majka i novorođena beba, štala i slama, magarac i vo, prirodno zbunjeni očuh, te kometa na nebu.
A u srpskom svetu, osnovni motiv Božića je – srpska zastava. Kako to? Jesu li to tri kralja bebi Isusu možda darovali petarde i navijačku baklju?
Pa, tako je zato što Isus Hrist i nije naročito centralna figura u novokomponovanom pravoslavlju.
Pre njega dolaze i Sveti Sava, Sveti Nikola, car Lazar, Miloš Obilić, Vasilije Ostroški, vladika Nikolaj, patrijarh Pavle i Vladimir Putin, pa (u najboljem slučaju) Isus zauzima jedno deveto mesto na top-listi superheroja iz franšize SPC. Nismo mi hrišćani, već neosvetosavci.
I zato se na fasadi Kule Beograd na Božić pojavio jedino Sveti Sava a ne nekakav katolički Isus, zlo i naopako.
Ironično, i to je svojevrsna tradicija. Veliki etnolog Veselin Čajkanović (Mit i religija u Srba) davno je utvrdio sledeće: „Božić sa slamom prostrtom ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama, pesmama i zdravicama, nije praznik hrišćanski, nego starinski srpski.
I koji je crkva primila kao svoj, dala mu svoje objašnjenje, i nekolike dosta beznačajne detalje iz hrišćanskog kulta“.
A „Ako ne priznajem običaje, protiv kojih se može biti buni moj um i moje osećanje, odmah viču: kvari moral! Razvraća društvo!“, pisao je socijalista Svetozar Marković.
Nije to neobično. I mnogi drugi hrišćanski običaji i tradicije su izvorno paganske ili posve izmišljene.
Rani hrišćani sigurno nisu pevali božićne pesmice, žvakali medenjake i pili kuvano vino, već brinuli da ne završe u čeljustima lavova u Koloseumu.
U srednjem veku, Božić se slavio čitavih 12 dana nakon Isusovog rođenja, i bio je to period neprekidnih gozbi, slavlja i odistinski najsrećnijeg doba u godini.
Dakle, vreme dozvoljenog haosa, bučnih proslava i raspojasanih zabava sa podjednako paganskim korenima usred zimskog mraka, neizvesnosti i krize. Otprilike kao u Srbiji danas. U tom smislu, božićni konvoji šlepera i badnjak na hladnjaku samo su najnovija izmišljena tradicija u nizu, pa šta?
NEMIR BOŽJI: Pa, svašta. Zato što je danas u pitanju suvo granje na braniku – otadžbine, a ne samo automobila.
Pa je u Beogradu na Božić demoliran izlog Prajd Info centra, a srpski patrijarh u božićnoj poslanici bogoradio protiv rodno senzitivnog jezika.
U Kotoru su ljudi u nekakvim uniformama pretukli trojicu Albanaca, a u Srebrenici se pucalo na kuće Bošnjaka ili muslimana.
Ali, sa svim svojim istorijskim varijantama i izmišljenim tradicijama, Božić je odvajkada bio jedan porodični, a ne (č)etnički praznik.
Dva najveća hrišćanska praznika, Božić i Uskrs, predstavljaju dane kad se dotični Isus rodio, i kad je ustao iz mrtvih. I koji upravo zato slave život, a ne smrt.
Umesto toga, u Srbiji i srpskom svetu, na delu je svojevrsna talibanizacija vere kao kulta žrtve i smrti za državu i veru.
Nemir božji, Sveti Savo se rodi.
Takođe, Božić se u Srbiji (i Rusiji) slavi 7. januara, a ne 25. decembra, i što jeste indikator naše narajcane distinkcije od sveta.
Koga briga što je u pitanju kalendar Gaja Julija Cezara, i koji je donet pre nego što se Isus uopšte rodio (46. godine pre dotičnog Hrista), davaj i rimskog diktatora umesto rimskog pape.
Dok uopšte ne postoje „dva Božića“: Božić po Julijanskom kalendaru je takođe 25. decembra, ali on pada 7. januara po opštevažećem, Gregorijanskom kalendaru.
I onda, kakva je to patološka potreba da Božić slavimo mimo sveta, pa i mimo suseda – pravoslavnih Grka, Bugara i Rumuna? Dok je svojevremeno najprecizniji kalendar Srbiji, njenoj crkvi i čitavom svetu, ponudio etnički Srbin Milutin Milanković.
Ta stvar ponajbolje ilustruje neobični usud našeg društva, gde cipelarimo Dositeja (neretko i Vuka), srpskog zeta Ajnštajna, kao i srpske partizane.
Gde umesto stvarnih heroja iz naše nauke, istorije ili tradicije, mi za nauku ne marimo, istoriju revidiramo, a tradiciju izmišljamo u skladu sa politikom i ideologijom nacionalizma.
Dakle, čemu ovako histerični, nacionalni i svesrpski Božić sa petardama, zastavama i pucanjem?
U pitanju je krik potlačenog i unesrećenog bića, objasnio bi Marks.
Jedan impotentni inat i jalova (auto)destrukcija onih građana koji nikako da prepoznaju stvarne uzroke svog sloma i nevolje u prethodnih 35 godina.
U toj zastavi na kamionu, zapaljenim gumama uz Baju Malog Knindžu, volovima na ražnju u crkvenoj porti, te navijačkim bakljama i badnjaku na haubi ili na kolicima za bebe, pronalazi se poslednji iscedak nekakvog (nacionalnog i ličnog) ponosa za našeg Petra Petrovića sa uplatnice.
I koji je sistematski ponižen ostalih 364 dana u godini, pa sada pali cigaretu dinamitom poput meksičkog anarhiste iz stripa.
Turbopravoslavci kao da žele da osnaže rasistički stereotip o Srbima kao divljim Balkancima koje civilizacija nije dotakla, niti će ikada.
U pitanju je kolektivni Stokholmski sindrom, gde nakon dugotrajnog života u izolaciji i mimo sveta, počinjemo da verujemo da nam se baš takav embargo i život dopadaju. I zato dođavola sve, i smrt modernom svetu.
KRIK POTLAČENIH: Drugim rečima, u pitanju je politički, ideološki i simbolički ustanak – protivu modernosti.
Pa i protiv mogućnosti da Božić bude nekako romantičan, topao i srećan kao na mrskom Zapadu.
Najradosniji praznik? Nema tu radosti, samo agresije, ozlojeđenosti, patnje i mržnje. Dođavola sa božićnim holivudskim filmom, deder kralja i otadžbinu, popa, vlastelina i srednji vek. Pagansko granje i mrak umesto katoličke jelke sa lampicama.
Deder srpski svet – umesto sveta. Mir božji? Pre će biti russkij mir, odnosno – ruski svet. U pitanju nije tradicija, već politička ideologija tradicionalizma.
I koju zagovara Putinov intimus i fašista Aleksandar Dugin, za kojeg modernost predstavlja istorijsku aberaciju i kvarni kuriozitet koji valja zaustaviti po svaku cenu.
Na kraju, nema baš ničeg spornog u ljudima koji se po svojim kvartovima na Božić okupe oko vatre i čavrljaju dok ispijaju rakiju, naprotiv.
U pitanju je ljudska ili antropološka tradicija koja je neuporedivo starija od hrišćanstva i Isusa Hrista.
Međutim, tako okupljeni ljudi su i neobično opasni po svaku vlast. Jer tada mogu da porazgovaraju o tome šta ih tišti, i da uvide da nisu sami u toj muci. A to je već krajnje subverzivno.
Upravo zato, umesto da sa komšijama progovore o visokim cenama u prodavnici ili vaskolikoj pljački i korupciji u državi – hajde da ih zagadimo primitivnim etnonacionalizmom.
U tome je ceo kunst. Da svoje prirodno nezadovoljstvo usmere ka katoličkom Zapadu, raznim Šiptarima, ustašama, poturicama i domaćim izdajnicima, te prema svetu u celini – umesto ka vlasti ili režimu u Srbiji. I zato je poput izbornog inženjeringa iz decembra, bio potreban i ovaj božićni inženjering u januaru.
Zato imamo silom nametnute i organizovane proslave koje plaše pristojne ljude, njihovu decu i kućne ljubimce. Zašto kažemo Božić, a mislimo nacionalizam? Zašto kažemo mir, a mislimo na rat?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
