Svetlana Janićijević
Već devetnaest godina Božić po Gregorijanskom kalendaru provodi u Beogradu “zbog nelagode i teskobe koju stvara praznična gužva i zbog masovne histeriije u danima kad bi, prema onome u šta ljudi veruju, histerije trebalo biti najmanje”. A onda dva dana nakon Božića supruga i on beže nazad u Zagreb, jer ista ta histerija počinje u Srbiji. I pošto se od Nove godine ne može pobeći, „zatvore se u kuću i čekaju da prođe“.
Jedan od najvećih savremenih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije Miljenko Jergović za NIN govori kako mu iz Zagreba izgledaju i Srbija i Hrvatska i šta je to što nas i dalje spaja a ne bismo da priznamo. Pošto zbog lične znatiželje prati sve što se dešava u Srbiji, čak i više od njegovih beogradskih prijatelja (gleda i Dnevnik RTS-a, na njihovo zaprepašćenje) spreman je da protumači svaku pojavu i anomaliju naših društava danas.
U Beogradu su vas dočekale demonstracije, studenti i policija na ulicama, protesti zbog izborne krađe i negiranje izborne krađe. Čini se da je sve kao nekad, imate li utisak da Beograd decenijama ne izlazi iz istih matrica?
Nije to samo u Beogradu i u Srbiji. Meni se čini da se cela ta političko-društveno-kulturna ceremonija u zemljama bivše Jugoslavije iz sezone u sezonu samo ponavlja. U slučajevima BiH i Hrvatske ponavlja se, recimo, od trenutka kada je završen rat, a u Srbiji to ponavljanje traje, čini mi se, još od pre, od onog čuvenog Devetog marta. Pa od 9.marta 1991. maltene je svaki sledeći dan neki novi Deveti mart. To verovatno mlađe generacije ne osećaju, ali mi stariji to osećamo kao neku vrstu pritiska, kao neku vrstu stalne proizvodnje večno iste teskobe i to je zapravo tužna istina našeg postjugoslovenskog postsocijalizma.
Dakle, kod nas se ništa ne događa, mi imamo stalno ponavljanje istog, s tim da je u Srbiji to sad na nekom prividno nižem nivou nego recimo u Hrvatskoj, jer Hrvatska je kao u EU, Hrvatska je u Šengenu, u Hrvatskoj postoji evro kao sredstvo plaćanja… Međutim, ako tamo provedete malo više vremena, dakle ne samo tri, sedam ili deset dana, koliko ja provodim u Beogradu, onda shvatite da nema neke suštinske razlike i da je to, nažalost, sve vrlo slično.
„Da sam nacionalista zdrmao bi me infarkt zbog pet zagrebačkih Arena Aleksandre Prijović“
Zanimljivu tezu ste izneli nedavno u tekstu „ Aleksandra Prijović i Dara Bubamara su milenijumski projekti Ministarstva kulture Hrvatske“. Objašnjavate da je pet Arena koliko je u Zagrebu napunila Prijovićka zapravo zasluga državne politike koja godinama temeljno pokušava da negira i zatre tzv. „zajednički kulturni prostor“ i da onemogući normalnu susedsku komunikaciju i interakciju kultura sa različitih strana bivše Jugoslavije?
Ne samo pet Arena Aleksandre Prijović, nego u svakom hrvatskom gradiću i varošici, uključujući i one koje su poznate, kako bi se to politički korektno reklo, po priličnom neraspoloženju prema Srbima ili srpskoj nacionalnoj manjini, dakle u svim tim mestima postoji neki klub, neki Dom kulture ili neki objekat gde gostuju pevačice i pevači raznoraznih derivata turbo-folka iz Srbije.
To je krenulo poslednjih godina?
Ne, to je otprilike krenulo kao masovni, jaki trend negde od 2002, 2003, možda 2005.godine. To je vrlo rano krenulo, ali to je bila onako neka stvar koja se svugde dešava, koja je svima velika zabava, ali o tome se ne govori jer se ne može artikulisati u okvirima nacionalnog i nacionalističkog narativa, da se tako izrazim. Jer, publika novokomponovane narodne muzike, odnosno turbo-folka i svega što iz toga proizilazi, je zapravo svugde ona populističko desno nacionalistička publika. Srpski turbo-folk je recimo muzika svakog viđenijeg hrvatskog nacionaliste. Oni kad se žene oni imaju pevačice iz Srbije. Čuveni hrvatski „vatreni nogometaši“ koji su jedan od simbola hrvatskog domoljublja, njima je to, uz Tompsona, njihova muzika. I to je OK.
Kako to objašnjavate?
Dugo je to za objasniti, meni je to zanimljiv fenomen. Šta je zapravo svih ovih godina radilo Ministarstvo kulture? Oni su svih ovih godina pokušavali ukinuti činjenicu postojanja nečeg što bismo mogli nazvati zajedničkim kulturnim prostorom. Zajednički kulturni prostor Srba Hrvata i svih ostalih južnoslovenskih naroda je nešto što je mnogo starije od Jugoslavije. Čak bi se moglo reći da je u jednom trenutku Jugoslavija i nastajala iz činjenice zajedničkog kulturnog prostora, iz naših sličnih istorijskih iskustava, iz tog „prokletstva“ zajedničkog jezika i iz činjenice što iz te velike jezičko-kulturne i istorijske bliskosti proizilazi zajednički kulturni prostor.
Jednako kao što Nemci, Austrijanci i Švajcarci imaju zajednički prostor, mislim, nisu ga oni birali, naprosto, to je posledica njihovih identiteta. I već 30 godina je u srži hrvatske kulturne politike, kao zapravo i kulturnih politika svih drugih na ovim prostorima, to da se nekako zaboravi i na zajednički jezik i na zajednički kulturni prostor i da svi mi jedni drugima kao budemo stranci. I ako ćemo čitati knjige s one strane granice da mi to nekako čitamo kao da su to strane knjige. Pa je onda u Hrvatskoj bio pokušaj sa Dragojevićevim „Ranama“ da se titluju srpski filmovi, od toga se odmah odustalo jer je bilo komično.
I svi ti pokušaji su propadali, sve inicijative koje su išle tome da se nekako ti narodi i te kulture razdvoje i distanciraju su propadale, a sa tim propadanjem je jedino komunikacija tzv. elitnih živih kultura bila sve otežanija, sve usporenija i sve više onemogućavana. Tako da je recimo potpuno onemogućeno, i to ne političkim nego ekonomskim putem, da se srpske knjige prodaju u Hrvatskoj a hrvatske u Srbiji. O tome danas ne možemo ni razgovarati jer je tolika razlika u cenama knjiga u Hrvatskoj i u Srbiji da čak i kad bi sad neko dobrom voljom omogućio da to normalno ide, to bi bilo besmisleno jer je iz perspektive Srbije naprosto preskupo.
Dakle ta stvar je odrađena, ali se istovremeno negde u podzemlju i ispod svega toga događao taj fenomen srpskih narodnjaka, tj. srpskog turbo-folka, koji je zapravo identitetska muzika hrvatskog nacionalizma s jedne strane, a s druge strane, što je za mene najčudnije, to je muzika tzv. mladih generacija, onih koji su se rađali puno, puno nakon Jugoslavije, recimo oko 2000.godine. To je zapravo bila publika Aleksandre Prijović u Zagrebu. To je, s jedne strane zaista neobično, jer otkud oni i Aleksandra Prijović?! Otkud oni i Dara Bubamara, Ceca i sve što vam može pasti napamet.
Tu recimo bliskost jezika nije dovoljno objašnjenje, jer ta generacija je već u velikoj meri anglofona. Engleski je njihov drugi jezik, ali je svejedno, njihova muzika srpski turbo-folk.To znači da je, na žalost svih naših ministarstava kulture i svih naših „patriota“, da je zapravo ta infekcija međusobnim kulturama i kulturnim idiomima, toliko duboka da je zapravo neizlečiva. Da je zapravo snažnija i od samog jezika. I ako vi ljudima zabranite, šta znam, Partibrejkerse i Električni orgazam, ako im objasnite da to nije njihovo nego je nečije tuđe, onda ćete dobiti Aleksandru Prijović i Daru Bubamaru. To je nekako božija pravda i to je super.
A da li bismo svejedno imali Aleksandru Prijović u zagrebačkoj Areni da nije bilo takve državne politike, odnosno da je bila sasvim suprotna i omogućavala normalnu kulturnu razmenu?
Imali bismo Aleksandru Prijović u Areni ali istovremeno bismo imali i Jugoslovensko dramsko u Zagrebu ili Hrvatsko narodno kazalište u Beogradu. Naprosto bi cela stvar bila na nekom višem nivou i ne bi bila tako bolna i uznemirujuća. Znate, kad u Zagrebu 90 000 ljudi, jer pet Arena je 90 000 ljudi, u pet dana poseti jednu kulturnu manifestaciju, onda je ta manifestacija naprosto neka užasno jaka identitarna tačka, da se tako izrazim. Onda je ta manifestacija izraz kulture jedne sredine. Jer to znači, statistički govoreno, da je više od deset posto građana tog grada pohađalo tu kulturnu manifestaciju, iako nisu samo Zagrepčani išli. A ta kulturna manifestacija je Aleksandra Prijović. Pa stvarno, ja da sam nacionalista mene bi zdrmao infarkt. To je strašno, to je užasan poraz, a do tog poraza su doveli sami, to su tražili, to su hteli i to su dobili.
Zašto bi priznavanje nekakvog zajedničkog kulturnog prostora predstavljalo pretnju državama bivše Jugoslavije?
To je ona blažena nacionalistička naivnost koja proizvodi iluziju čistih identiteta. Ta blažena naivnost je zapravo i krvava i krvoločna ali je zapravo naivnost. Gotovo da je ganutljivo biti toliko naivan i verovati da može postojati nešto što je srpsko a da nije barem malkice hrvatsko i da može postojati nešto hrvatsko što nije i malo srpsko.
Vaše knjige su prevedene na dvadesetak jezika, u Evropi vas smatraju evropskim, čak svetskim piscem, u Srbiji vas čitaju i poštuju, a kako stojite u Hrvatskoj?
Oni koji me čitaju, ako je na meni to da kažem, oni me vrlo često slepo obožavaju. A oni koji se o onome što ja pišem informišu iz druge ruke, ili o meni sve znaju a da me i ne čitaju, oni me mrze kao najcrnjeg neprijatelja.
Kako iz druge ruke?
Ili su čuli od nekog ili su na nekom domovinskom patriotskom sajtu pročitali da sam ja opet bio u Beogradu i da sam ogovarao Hrvatsku i da sam ja, evo, u beogradskom NIN-u, u njihovoj emisiji, pljuvao po Hrvatskoj i da je to bilo strašno i da su se i Srbi svi redom zgražavali kako je to. Eto, to je otprilike taj nivo i taj izvor saznavanja.
Milanović, Plenković, Vučić, Brnabić – ko je od njih nešto čitao, a ko u tome nije preterivao
Komentarisali ste nedavno koliko su načitani hrvatski političari pa ste rekli da vam se čini kako se njihova literatura uglavnom svodi na zapisnike sa sednica Sabora ili Vlade. Kako u tom smislu procenjujete predsednika Srbije, on često citira razne državnike, književnike, filozofe. Da li vam deluje da ima spremljene citate ili je to odraz njegovih čitalačkih navika?
U Hrvatskoj sam u tom smislu navodio pozitivan primer Zorana Milanovića kao nekoga ko nešto čita, a kao negativan primer Andreja Plenkovića koji ništa ne čita. Kad su ga nakon Sajma knjiga u Zagrebu pitali koju je poslednju knjigu pročitao, on je spomenuo Džona Grišama i to je nešto što me baš ojadilo. Plenkoviću se u rečniku svakodnevnog i forumskog i televizijskog govora čuje da nije preterivao u životu sa čitanjem. Kažu da on govori mnoge strane jezike, ako ih govori onako kako govori hrvatski, to zaista nije previše.
Vučić je tu jedna zanimljiva figura i o tome sam razgovarao sa nekim svojim beogradskim prijateljima, a moji prijatelji su redom ljudi koji nisu Vučićevi fanovi. Nemam ni jednog prijatelja koji je Vučićev fan tako da ne znam ni kako to izgleda ni kako bi izgledalo to prijateljstvo.
I ja sam tu pokušavao objasniti nešto što je njima bilo potpuno neprihvatljivo kao teza, a to je da Vučić nije posve nenačitan i neznatiželjan čovek. On je nešto čitao i to što je čitao često je čitao i s razumevanjem i ne bih dalje od toga išao. Ali, način na koji se on ponekad seti nekog književog dela ili kontekst u kome se on ponekad seti nekog pisca je iznad standarda hrvatskog predsednika Vlade a bogami reći ću i srpske premijerke. Ne mogu se setiti da je Ana Brnabić ikad spomenula ijedan književni tekst ili ijednog pisca i ona recimo govori kao neko ko nije preterivao sa čitanjem.
„Srbija živi Vučićeva dobra i loša raspoloženja, unutrašnje histerije i nervoze, kao da psihologija jednog čoveka guta celu zemlju“
Predsednik se inače prečesto pojavljuje u javnosti, njegovi saradnici i sledbenici ga neprestano i neumereno hvale, a s druge strane, njegovi protivnici ga kritikuju i krive za sve i svašta. Da li i vi imate utisak da se ovde sve vrti oko Aleksandra Vučića?
Da i to izgleda jako loše i jako zlokobno, što se videlo i u događajima oko izbora. Jer, na stranu sve priče o krađama, na stranu svi bugarski vozovi, na stranu sve ono što su činjenice i što nisu činjenice, ali jedno svi moraju prizanti. Na tim izborima je s jedne strane učestvovao Aleksandar Vučić a s druge strane je učestvovala opozicija. Nije s jedne strane bio SNS a s druge opozicija, nego su bili Vučić i opozicija. To nešto o nečemu govori i to nije najsrećnija moguća stvar za demokratiju u jednoj zemlji.
A s druge strane, kako je on prilično opsednut javnošću i kako je sa svakom sledećom fazom vladavine, on sveobuhvatniji u preuzimanju svih poluga i elemenata te stvarnosti, na trenutke se recimo, sa strane gledajući, a ja Srbiju pratim preko srpskih medija a ne hrvatskih, to je ogromna razlika, čini se kao da Srbija postaje na neki način zarobljenik Vučićeve psihologije. Kao da cela zemlja živi njegova dobra i loša raspoloženja, njegove unutrašnje histerije, nervoze, njegove doživljaje stvarnosti i onoga što nije stvarnost i kao da psihologija jednog čoveka guta celu zemlju.
Eto, to je ono što se čoveku učini kad zemlju gleda sa strane, pogotovo kad krenem svako veče da pratim dnevnike RTS-a. I to da svaki Dnevnik počinje da je predsednik Vučić ovo, predsednik Vučić ono, nekako vrlo čudno deluje na čoveka. A neobično je to što niko od mojih prijatelja ne prati srpske medije, a pogotovo RTS, koliko ja pratim. I zapravo ste pod puno većom fascinacijom time ako stvari gledate sa strane nego ako ih živite iznutra, jer ako ih živite iznutra imate svoj život, nešto radite, imate hiljadu problema i ta vlast vam stvara hiljadu nekih drugih problema i vi u tome ne učestvujete na takav način. To je neobičan efekat.
„To što i danas govorimo da Prokleta avlija nije dobila NIN-ovu nagradu, pokazuje koliko je to priznanje veliko i važno“
Uskoro će biti dodeljena 70. NIN-ova nagrada, da li i dalje mislite da nema važnijeg književnog priznanja, ne samo u Srbiji, nego mnogo šire, na prostorima cele bivše Jugoslavije?
Naravno da nema, s obzirom na 70 godina tradicije, s obzirom na to šta je ta nagrada bila u najvećem delu svog trajanja, najpre kao svejugoslovenska nagrada, potom kao nagrada srpsko-hrvatskog jezičkog područja i na kraju kao srpska nagrada. Treba samo pogledati u tih 70 godina ko su bili njeni dobitnici, koje su to bile knjige, šta su te knjige učinile nakon što su bile nagrađene i onda videti koliko je ta nagrada velika i važna.
Naravno, dok se o tome misli i govori, opet se ima i ono drugo na pameti. Jer tu nagradu ne čine samo oni koji su je dobili i knjige koje su je dobile, nego je čine bogami i knjige koje je nisu dobile. A istorijat NIN-ove nagrade započinje i prvom naknadno komponovanom aferom sa onim ko nije dobio tu nagradu, a to je, ni manje ni više, nego Ivo Andrić. Andrić nije mogao dobiti NIN-ovu nagradu za „Prokletu avliju“ jer su to proglasili novelom, što „Prokleta avlija“ naprosto po broju stranica i po broju slovnih znakova nije mogla biti ni te 1953/54 godine, a danas pogotovo nije.
I bilo bi zanimljivo kad bi se neko potrudio pa napisao neki novinski tekst, analizu koliko je romana nakon 1954.god. dobilo NIN-ovu nagradu a da su imali manje slovnih znakova od „Proklete avlije“ i koji su to sve romani bili. Sklon sam verovati da je skoro polovina dobitnika NIN-ove nagrade romani sa manje ili približno isto slovnih mesta kao „Prokleta avlija“.
Već i sama činjenica da mi 70 godina kasnije pričamo o tome kako „Prokleta avlija“ nije dobila NIN-ovu nagradu govori koliko je ta nagrada velika i važna. Jer tako se otprilike još samo o Nobelovoj nagradi govori. Samo za Nobelovu nagradu govorite ko je sve nije dobio, kome je sve uskraćena. Zamislite, oni Borhesu nisu dali Nobelovu angradu! E, pa tako zamislite, Ivo Andrić za „Prokletu avliju“ nije dobio NIN-ovu nagradu.
NIN, 4. januara 2024.
