Miša Brkić
Ne pamtim da je izbor predsednika neke države (osim, naravno, Amerike, Kine i Rusije) izazvao takav odijum, histeriju i kakofoniju. Krici i jauci odjekivali su planetom, a nije ih bila pošteđena ni Srbija. „Ludak“, „ekstremni desničar“, „nacista“, „perika“, „tantrički seksolog“… bili su samo neki od pogrdnih izraza kojima su mediji pokušavali da ocrne novoizabranog predsednika Argentine Havijera Mileija.
Da se čitalac informisao samo iz tekstova levičarskih medija stekao bi utisak, kako reče kolumnist Jutarnjeg lista Đino Kolega, da je „Milei umarširao u prestonicu Argentine s paravojnim formacijama i betonirao pod crnu zemlju legitimno izabranog predsednika“. Mejnstrim mediji na Zapadu su, primećuje Kolega, pobedu Havijera Mileja popratili istim rečima kao i komunistički diktator Venecuele Nikolas Maduro („U Argentini je pobedila neonacistička ekstremna desnica“).
I dok se na Zapadu mogu čuti i drugačiji tonovi od onih koje sviraju Gardijan i Njujork tajms, u Srbiji je demonstrirana zastrašujuća medijska unisonost u animozitetu prema novom predsedniku Argentine.
Ali, postoji jedan zanimljiv politikološki (pa i sociološki) fenomen – protivnici srpskog predsednika Aleksandra Vučića traže od njega da prekine s potkupljivanjem birača deleći helikopterski novac raznim klijentelističkim grupama (100-200 evra penzionerima, majkama, đacima, radnicima) a istovremeno kritikuju novog argentinskog predsednika koji će u svojoj zemlji ukinuti takav model.
A taj model koji je dozlogrdio većini građana Argentine, i koji su podržali Havijera Mileija da ga ukine, zove se – peronizam (pokret dugogodišnjeg predsednika i levičarskog populiste Huana Perona).
Peronizam je ostavio dubok trag, ne samo u argentinskoj politici. Decenijama ga kopiraju populistički diktatori u zemljama Latinske Amerike i Afrike ali i (mutirana verzija) u Mađarskoj, Turskoj i Srbiji a uživa naklonost medijskog mejnstrima na istočnoj obali Amerike i zapadne Evrope.
Peronizam je snažan i razgranat pokret, bez ikakve čvrste ideologije, koji je izmislio lažnu državu blagostanja i zaludeo široke mase stanovništva koje su pristale na individualnu maksimizaciju sopstvene koristi iz političkih procesa (lagodan život na državnim jaslama u zamenu za glasove na izborima) kroz neverovatan stepen preraspodele dohotka kojim upravlja vladajuća partija.
Tako je Argentina postala paradigma klijentelističke države u kojoj vladajuća partija kupuje glasove članova velikih klijentelističkih grupa (radnici, penzioneri, studenti, oficiri, seljaci, sudije, lekari…).
Peronizam se u Argentini godinama usavršavao (praktikovali su ga i levica i desnica) i stvorio jedan od najvećih sistema socijalne zaštite u svetu.
Država subvencioniše građanima troškove komunalija, javnog prevoza, goriva i energije, penzije, lečenje, univerzitetsko školovanje ali i prenose fudbalskih utakmica. Primera radi, prosečan Argentinac račun za struju plaća manje od pet dolara mesečno.
Država je i najveći poslodavac, tako što je nacionalizovala privatne kompanije i kad su postale državne u njima zapošljavala koliko god je bilo potrebno radnika.
A oni su primali dobre plate bez obzira na radni učinak. Vlast je štitila državna preduzeća tako što je njihove gubitke pokrivala iz budžeta.
I bio bi to najzad dosanjani komunistički san da je Argentina imala dovoljno zarađenog novca (BDP-a) da sve to izdržava.
Problem je što nema, ali bez obzira na tu važnu čnjenicu vlast je uporno nastavljala da sprovodi socijalne programe koje nije bila u stanju da finansijski pokrije.
A kad god je ponestajalo novca, vlast je ultimativno zahtevala od Centralne banke da naštampa pezosa koliko god je potrebno da se podmire prohtevi klijentelističkih grupa.
Takva preraspodela dohotka stvarala je ogroman deficit, a da bi se deficit finansirao Argentina se sve više zaduživala u inostranstvu, njena ekonomija upadala je u recesiju i na kraju država je bankrotirala i prestajala da vraća dugove.
Od 80-tih godina prošlog veka stalno su se ponavljali zloglasni ciklusi finansijskih kriza i inflacija.
Argentina je 2002. godine proglasila najveći moratorijum suverenog duga u istoriji (popularno rečeno, najveći državni bankrot).
I posle svake krize, vlast u Buenos Airesu obraćala se za pomoć MMF-u – Argentina je za četiri decenije tražila i pristala na 22 programa finansijske podrške te međunarodne institucije.
Ali, svaki put peronistički populizam bio je jači od reformi od kojih se vrlo brzo odustajalo.
Argentina je ličila na narkomana koji bezuspešno pokušava da se skine sa peronističke igle.
Posle svakog ciklusa krize, stanje je bilo sve gore, tako da danas četiri od deset Argentinaca živi ispod granice siromaštva, a država je opet na ivici nesposobnosti vraćanja dugova.
Propala Argentina rezultat je peronističkog modela države blagostanja.
Posle decenija trovanja peronističkim populizmom, Argentina se u drugom krugu novembarskih izbora odlučila za – libertarijanca.
Mladi obrazovani ljudi, ali i srednji i niži sloj argentinskog društva glasao je za univerzitetskog profesora ekonomije Havijera Mileija koji im je obećao da će demontirati lažnu državu blagostanja i definitivno sahraniti peronizam u Argentini.
„Nemam nikakav problem s državom koja donosi odluke koje želi. Osim ako me ne natera da platim troškove. Država blagostanja donosi odluke i tera građane da ih plate. Ne možete imati državu blagostanja koja prenosi troškove odluka na druge“, kaže novi predsednik Argentine čiji je cilj da sprovede reformu države kako bi smanjio javnu potrošnju i poreze.
Havijer Milei nije nikakav ludak, ni seksi doktor. On je čistokrvni sledbenik Austrijske ekonomske škole (Fridrih Hajek, Ludvig fon Mizes) i jedan od vodećih političkih poštovalaca legendarnog nobelovca Miltona Fridmana.
Novi argentinski predsednik je minarhist, pristalica minimalne države (samo funkcije bezbednosti i pravde), jer takvu državu vidi kao jedino rešenje da se smanji politička potrošnja i fiskalni deficit.
Njegovi protivnici plaše javnost da „ludak hoće da ukine Centralnu banku“, ali bezobrazno prećutkuju njegovu tezu da je Centralna banka glavni uzrok inflacije: „Kada se političarima oduzme mašina za štampanje novca, inflacija će prestati, jer inflacija je uvek i svuda monetarna pojava koju generiše višak novca“.
Isto je i sa navodnim smanjenjem (ukidanjem) socijalnih prava. Milei se izjasnio da neće smanjivati nego rekonfigurisati planove socijalnog staranja.
To znači da politika socijalne pomoći menja logiku i da će kroz tranziciju biti usmerena na ljudski kapital a ne na blagostanje društva i da će iz sistema biti uklonjeni tzv. menadžeri siromaštva koji su u dosadašnjem sistemu „države blagostanja“ odlično profitirali.
Novom predsedniku neće biti lako, moraće sam (s ovlašćenjima koja ipak nisu mala) da demontira lažnu peronističku državu blagostanja koja Argentinu decenijama zavija u crno.
Na veliku žalost srpskih peronista nestaće Argentina koju su nosili u srcu – fiktivna država blagostanja čija skoro polovina građana živi u bedi.
Belosvetski (i srpski) levičari nadaju se da za taj naum novi predsednik Argentine neće imati podršku Kongresa.
Havijer Milei, međutim, računa da će mu saveznici u promeni Argentine biti građani kojima je poručio: „Sve sumnje u slobodno preduzetništvo i slobodno tržište dolaze od kritičara koji ne veruju u pojedince, ne veruju u slobodu“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
