петак, новембар 22, 2024

Kad se opsenar koprca u ćošku

Slične objave

Podeli

Da li je i posle majskih masovnih ubistava, nedavnog sukoba u Banjskoj i sve jasnijih dokaza o vezama države i organizovanog kriminala Vučić zaista uspeo da se izmigolji iz očajne situacije i vrati u ulogu moćnog spasioca, čoveka koji donosi dobre vesti i rešava probleme, praćen egzaltiranim građanima, koji mu pišu pesme, pletu džempere i nude domaću vijagru

Vera Didanović

Vera Didanović (Foto: NIN)

Nešto se tu ozbiljno ne slaže: posle dva drastična udarca (majski masakri i Banjska) i novih dokaza o povezanosti države i organizovanog kriminala, Aleksandar Vučić najavljuje izbore iz pozicije igrača koji je toliko moćan da može nonšalantno da izađe u susret želji protivnika za obračunom?!

Ili tako, makar, izgleda na površini. Pa čak i kad se malo razloži: uprkos katastrofalnom odgovoru na majske tragedije u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, vlast ne samo da se održala na nogama, već je stvoren utisak da nije ni oštećena – nema velike pobune među prosvetarima, istopila se masovnost protesta protiv nasilja, a nakon miniranja skupštinskog anketnog odbora, koji je trebalo da ispita okolnosti u kojima su zločini bili mogući, sve činjenice koje pokazuju da je sistem zakazao, ugurane su pod tepih.

I kriza inicirana oružanom akcijom paravojne formacije u Banjskoj koja nam je, najpre, pokazala unezverenog predsednika i zanemele institucije, a potom navukla na vrat opasnost od sankcija, deluje prilično ukroćeno.

O nekim kaznenim merama ozbiljno se govori, ali ne u vidu koji bi očigledno uticao na život građana. Poverenje Zapada u Aleksandra Vučića deluje istanjeno, ali je on i dalje taj od koga se očekuju usluge. A snimak koji svedoči o enormnom bogatstvu njegovog saradnika Milana Radoičića nije, izgleda, kod šire javnosti izazvao šok i spremnost za postavljanje pitanja o poreklu kapitala ljudi bliskih vlasti i sivoj zoni njihovog delovanja.

Moglo bi se, čak, pomisliti da se, preživevši takve udarce, Vučić dodatno osokolio, pa rutinski cinično odgovara i na nove, zastrašujuće informacije o povezanosti države i mafije – poput saznanja Krika o nadređenom odnosu žandarma Nenada Vučkovića nad huligansko-kriminalnom grupom koju je najpre predvodio Aleksandar Stanković – Sale Mutavi, a zatim Veljko Belivuk – Velja Nevolja. Vučić čak nije posegao ni za standardnim razvodnjavanjem teme („istraga će utvrditi“), već je demonstrirao ogoljenu moć, tvrdnjom da „nije imao vremena“ da pročita tekst koji bi u drugim uslovima izazvao tektonski potres.

U čemu je tajna? Kako se Vučić izmigoljio iz očajne situacije i vratio u ulogu moćnog spasioca, čoveka koji donosi dobre vesti, rešava probleme i otvara puteve, praćen egzaltiranim građanima, koji mu pišu pesme, pletu džempere i nude domaću verziju vijagre?

Ili je, ipak, preciznije pitanje – da li je glavni junak priče o razaranju države zaista uspeo da se izvuče i iz do sada najvećih kriza, koje su ga, makar privremeno, bile saterale u defanzivnu poziciju i prouzrokovale mnoge greške u koracima? Ili, zapravo, prisustvujemo završnim scenama drame, u kojima na red dolaze hazarderski potezi i posezanje za poslednjim raspoloživim sredstvima, sa police na čijem je kraju najbrutalnija sila?

Istraživanja javnog mnjenja su kontradiktorna i ne nude jednoznačan odgovor o snazi vlasti, ali ostaje činjenica da je više različitih istraživača ustanovilo pad rejtinga za nekoliko procenata u odnosu na parlamentarne izbore iz juna prošle godine. Važnu informaciju otkrio nam je i debakl naprednjačkog kontramitinga 26. maja, planiranog da građanima iznenađenim masovnošću protesta protiv nasilja, tehnički organizovanih od strane grupe opozicionih stranaka, pokažu ko je i dalje glavni u kući. Umesto toga, „budžetski“ skup ljudi skupljanih širom Srbije u gotovo sve raspoložive autobuse ne samo da je bio malobrojniji od „samofinansirajućeg“ protestnog, već se i raspao pre početka Vučićevog govora.

U takvim okolnostima, bez obzira na razmahanost vlasti koja se hvali uspesima i najavljuje nove, ali i mogući utisak o ponovnom padanju nezadovoljnih građana u stanje apatije (odustajanje od protesta), uprkos neodlučnosti i nesnađenosti opozicije, pažnje je vredna procena koju je u Utisku nedelje izneo politikolog Dejan Bursać. Prema njoj, Vučić je, pojednostavljeno rečeno – pobegao u izbore od silnih problema koji ga muče. „Verujem da je velika nužda naterala Vučića da raspiše vanredne izbore, ali da će ipak mobilisati svoje aktiviste i svoju podršku. Baciće kosku opoziciji koja će se baviti organizovanjem izbora, kontrolorima, uslovima, ko će s kim i time će otupeti oštricu kritike“, rekao je Bursać ocenjujući to, ipak, kao vrlo rizičan potez.

Možda je baš u toj „nuždi“ i tajna podele lokalnih izbora na dva dela, tako da se u jednom broju gradova (Vučić kaže 60-70) održe u decembru, zajedno za parlamentarnim, beogradskim i pokrajinskim, a u ostatku u redovnom terminu, na proleće 2024. A tako će se izborna kampanja, što je Vučićeva glavna specijalnost, dodatno produžiti, uz odgovarajuće razvlačenje snage opozicije.

Dobićemo, zato, još mnogo onoga što smo, u koncentrisanom obliku, gledali i nakon tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“ i selima oko Mladenovca, i poslednjih nedelja, nakon Banjske: Vučićevi saradnici i on sam, nastaviće da stvaraju sliku o njegovoj ogromnoj snazi, marljivosti i požrtvovanosti sa kojom brani srpske interese. Slušaćemo o njegovom nespavanju i svađama sa (neprisutnim) stranim moćnicima koji vrše pritisak na njega jer tako, zapravo, pritiskaju Srbiju.

Provereni majstor opsene neće biti samo naš zaštitnik, nego naš hranitelj, koji će nam obećavati nove nastavke „zlatnog doba“. A u tom širenju optimizma propusti su nedopustivi: recimo, čim su protesti malo uminuli, lansirana je priča o graditeljskim poduhvatima i koristima od organizovanja specijalizovane izložbe Ekspo 2027. A dok to čudo čekamo, otvaraće se putevi, železnička stanica Prokop i još koješta. I neće smetati ako je nešto već ranije svečano otvarano. Nabavljaće se mamografi, obezbeđivati lečenje posebno namučenim pojedincima. A biće, svakako, i novih direktnijih načina potkupljivanja građana – nakon podele novca deci, „akcije parizer“ i penzionerskih kartica, sada su na redu i studentske kartice. I teško da će se tu stati.

Možda će, za učvršćivanje slike o snazi i svemoći, poslužiti promocija još nekog novog člana SNS: posle majskih tragedija bili su to teniser Janko Tipsarević i košarkaš Dejan Tomašević, a posle Banjske, košarkaš Željko Rebrača, humanitarac Arno Gujon (pre ulaska u SNS postavljen je za direktora Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova) i general Predrag Bandić. S druge strane, nastaviće se unižavanje protivnika, pričama o njihovom „izdajstvu“, „kriminalu“, „svađama“… I saradnji sa Aljbinom Kurtijem, naravno.

Dobitna taktika se, uostalom, ne menja dok je uspešna. A da li je ona to i dalje? Igor Avžner, stručnjak za medije i komunikaciju, nije fasciniran njenim dometima i smatra da je u 2023. primetna Vučićeva spirala neuspešne komunikacije. „Proaktivnost u plasiranju medijskih poluinformacija radi `zamajavanja` građana pretvorila se u reaktivnost na stvarne događaje koji mu nikako ne idu naruku, a direktna su posledica njegove vladavine. On se u tome jako loše snalazi“, uveren je Avžner.

Prema njegovoj oceni, Vučić nije imao odgovor na masovna ubistva i proteste koji su ga zaljuljali, ali je „i strategija ćutanja upalila, jer i opozicija nije bila spremna da šutne loptu u prazan gol“. Sve neveštije i sve neuverljivije, kaže, pokušava da plasira priču o „ekonomskom tigru“, liderstvu u regionu i parizeru, a narod vrlo dobro vidi kako krpi kraj sa krajem. „Naslovnica Feral Tribjuna sa Tuđmanom i naslovom `Jede se njemu što narod gladuje` mogla bi da doživi reprint ovih dana sa drugim glavnim junakom“, kaže Avžner.

Čak u relativno kratkom periodu do izbora – ako ih zaista bude u decembru – biće, svakako, novih neprijatnosti koje će zahtevati odgovor. Osim pominjanih kaznenih mera iz Brisela, na red dolazi i svedočenje inspektora Slobodana Milenkovića, Malog Sente, najzaslužnijeg za otkrivanje afere Jovanjica, a biće novih poskupljenja i ko zna čega još. Hoće li tradicionalno skretanje pažnje na neke druge bombastične vesti biti dovoljno da se otkloni negativni efekat tih vesti na poziciju vlasti?

Avžner kaže da Vučić uvek skreće pažnju: odgovara na ono što ga nisu pitali, zamenjuje teze i vidno se „koprca“ u medijskom vrtlogu, pre svega na međunarodnoj sceni. „A sam je prouzrokovao probleme svojim činjenjem, a nešto i nečinjenjem. Koprcanje u živom pesku samo ubrzava tonjenje, a ruka spasa iz EU i SAD se vidno `skratila`. Ni vremena, ni racionalnosti više nema. Strategija je – da preživimo do sutra!“

Nema sagovornik NIN-a pozitivnu ocenu ni za odgovor vlasti na slučaj Banjska: „Odgovor iz Srbije – slabi, neuverljivi spinovi za domaću javnost. Vojska ide na granicu, pa se vraća. Kristofer Hil ide na granicu. Možda je i on sit svega? A sit gladnom ne veruje. Opet je `Srbija uz predsednika`, doduše, nema vukova, ali je jato nojeva oko predsednika nabilo glave u zemlju i ćuti. Znaju da, za razliku od jata, Nojeva barka nosi samo odabrane vrste. A, slute, potop je blizu“, ističe Avžner.

Sve marketinške priče su odavno ispričane i iskorišćene, kaže naš sagovornik. „Još samo `vernike`, navučene metodama koje su korišćene još od postanka monoteističkih religija, preko `progona veštica`, pa do Gebelsa i naovamo, nećete uveriti da život i perspektiva u Srbiji nisu sjajni. Ucene, pretnje poslom, vrtićima, gubljenjem statusa, kupovina političara i biračkog tela, sve će se to urušiti, jer većina shvata da ne živi u televizijskom ekranu, niti oseća sve `blagodeti` koje se medijski serviraju“, kaže Avžner.

Izgleda, međutim, da se vlast ne slaže sa takvom procenom. I da veruje da će dodatnim pritiscima i stezanjima uspeti da drži dovoljan broj građana u zoni ružičaste realnosti. Na to, između ostalog, ukazuje zakulisno ubacivanje u medijske zakone odredbi koje bi, lako, mogle da dovedu do gašenja dve TV stanice koje nisu pod njenom kontrolom i sa kojima odavno vodi rat. Do odlaska ovog NIN-a u štampu nije bila jasna sudbina u tajnosti ubačenih odredbi, zbog kojih je OEBS zahtevao „dodatne konsultacije“ o nacrtima novih zakona o informisanju i o elektronskim medijima.

Čak i ako, pod pritiskom OEBS i EU, dođe do odustajanja od predloženih opasnih zakonskih rešenja, jasno je da vlast ima nameru da dodatno pogorša izborne uslove, koji su, ionako, prema brojnim procenama, još gori nego na prethodnim izborima. Opozicija i dalje tvrdi da će se izboriti za bolje, pre svega medijske uslove. I nije to samo njena tema: poziv da se podrže napori da se osiguraju ravnopravni uslovi na decembarskim izborima, kako bi bili fer i slobodni, jedna je od pet tačaka apela grupe nevladinih organizacija međunarodnoj javnosti i međunarodnoj zajednici, pročitanog na kraju prošlonedeljne Beogradske bezbednosne konferencije. Civilne organizacije pozvale su EU, njene članice i druge zapadne partnere i da promene trenutnu politiku sklapanja sumnjivih dogovora sa autokratskim liderima, osiguraju nastavak pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, hitno uđu u strukturirani dijalog s prodemokratskim i pro-EU akterima u zemlji i regionu i uzdrže se od uvođenja opštih ekonomskih i drugih sankcija koje bi uticale na srpsko stanovništvo.

Može se očekivati, zato, da će Vučić, koji je u vreme okupljanja evropskih lidera na samitu Berlinskog procesa u Tirani, boravio u Kini i odatle slao poruke svojim biračima, brzo prirediti neku prikladnu demonstraciju svog proevropskog usmerenja. Ima procena da su te predstave izgubile na uverljivosti čak i kod najnaivnijih posmatrača, ali dokaze još čekamo.

NIN, 19. oktobra 2023.

Prethodni tekst
Sledeći tekst