Razmišljam o jednoj od mnogobrojnih abnormalnosti današnjeg građanskog rata.
Nije mi jasna ta vojna doktrina koja nalaže kao jedan od prvih ciljeva, možda i kao prvi –
rušenje gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću slegnuti
ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali rušenje gradova neće nam nikada
zaboraviti. Bićemo – i to baš mi, srpska strana – bićemo upamćeni kao rušitelji gradova,
novi Huni. Užas zapadnog čoveka je razumljiv. On već više stotina godina čak ni
etimološki ne razdvaja pojmove »grad« i »civilizacija«. Besmisleno rušenje gradova on
ne može, ne ume drukčije shvatiti do kao manifestno, siledžijsko suprotstavljanje
najvišim vrednostima civilizacije.
Da ne zaboravimo još jednu dijaboličnu okolnost! U pitanju su lepi, vrlo lepi,
najlepši gradovi: Osijek, Vukovar, Zadar; sada su na redu Mostar i Sarajevo. Udar na
Dubrovnik – užasavam se da to kažem, ali moram – bio je namerno usmeren na primerak
izuzetne, gotovo simbolične lepote. Napadači podsećaju na ludaka koji lepoj ženi baca u
lice sonu kiselinu i pritom joj obećava novo, lepše lice! Da nisu u pitanju samo podsvesne
konfuzije primitivaca, dokazuje namera da se porušeni barokni Vukovar obnovi u nekom
nepostojećem srpsko-vizantijskom stilu. Ova, ozbiljno obećana, krajnje neozbiljna
arhitektonska skalamerija opet otkriva vrlo mračne pobude…
Kad bi naši teolozi bili malo vispreniji, priču o srpsko-vizantijskom Vukovaru
shvatio bih kao najavu nebeskog Vukovara koji je sleteo na zemlju da materijalno obeleži
privremeno središte obećane nebeske Srbije. Međutim, ako zamisao da se nasilno
promeni ličnost jednog namerno razorenog grada posmatramo jednostavnije, onda vidimo
da je u pitanju samo suluda ratnička ideja, kao što je, recimo, bila zamisao da se stara
Varšava pretvori u prah i pepeo e da bi se, na istom mestu, jednom sagradila nova
tevtonska Varšava.
Godinama sam razrađivao tezu da je jedan od motora uspona i propadanja
civilizacije večita, avgustinovska, manihejska… zašto ne bi bila?… priča o neprestanoj
borbi između gradoljublja i gradoomraze, u svakom trenutku istorije, u svakoj naciji, u
svakoj kulturi, u svakom čoveku. I tako, bavio sam se in abstracto opsesivnom temom;
svi su znali da je sa posebnim guštom razrađujem i razvijam. Studenti su me rado slušali,
a pomalo se i smejuljili… eto, sad počinje »ono njegovo«. A onda, došao je trenutak da
prestravljeno shvatim kako je baš »to moje« sada najednom doista došlo na red.
U nizu rituala ubijanja, sopstvenim očima gledam i ritualno ubijanje gradova.
Gledam ubice gradova u živom uzorku. Zamislite da sam mogao da studentima prikažem
jednog Vučurevića, Šljivančanina, Biorčevića… čak su im i imena mitska! Kako bi se tek
dobro, uz njihovu pojavu u amfiteatru i uz njihove reči, objasnila mračna strana priče o
dobrom pastiru i zlom gradu, o Sodomi i Gomori, o magijskom rušenju zidova
Jerihonskih, o lukavstvima vojnog maga Epeja i o rušenju gordog Iliona, ili o kletvama
zapisanim u Kur’anu da će svi gradovi sveta biti porušeni, a neposlušni građani
pretvoreni u majmune. Ne sumnjam da bi pomenuti današnji velemajstori rušenja rado i
bestidno objasnili svoje motive. Možda bi ih čak i sa ponosom izneli na videlo. Jer, od
kada je sveta i veka, gradovi se ruše u ime »čvrstih ubeđenja« i vajnih viših, najviših,
najstrožih moralnih normi, verskog, klasnog i rasnog reda…
Gradomrzitelji i gradorušitelji nisu više samo knjiški fantomi; oni su živi fantomi;
oni su među nama. Ostaje za razmišljanje: iz kojih li su se dubina poremećene narodne
duše ispilili i kuda su krenuli? Koje li ih i kakve slike opsedaju… koju li morbidnu
slikovnicu prelistavaju? Očigledno je da njihove »slikovnice« nisu idiličan album gradske
memorije. Primitivac teško prima da je išta moglo biti »pre njega«; njegova je etiologija
jednostavna, isključiva i jedna jedina, pogotovo kad je dobro sistematski obrađena
usmenim kafanskim didaskalijama.
Priznajem da je pojave o kojima govorim teško opisivati. One su možda ispod
praga mogućne deskripcije. Zato molim da ova moja razmišljanja prihvatite samo kao
neku vrstu lične crne gnoze koja mi dozvoljava da, uz malu pomoć intuicije, u dušama
primitivaca potražim nešto slično onom prastarom, arhetipalnom strahu od grada, kakav
se da naslutiti u najstarijim osvajačkim spevovima. Samo… davno, predavno, bio je to
ipak »sveti strah«, dakle, regulisan, zadržan strah. Danas može biti reči samo o
raspojasanim revandikacijama najnižeg mentalnog habitusa. Čini se da u uspaničenim
dušama gradorušitelja osećam zlu nakostrešenost prema svemu što je gradsko, dakle,
prema složenim semantičkim serijama duha, morala, govora, ukusa, stila… Podsetiću da
reč urbanitet, počev još od četrnaestog veka pa sve do danas, u najvažnijim evropskim
jezicima označava uvek isto: uglađenost, artikulisanost, usaglašenost misli i reči, reči i
osećanja, osećanja i pokreta… itd., pa kad neko ne ume da se podredi zakonima
urbaniteta, najlakše mu je da urbanitet jednostavno – prekolje.
Sudbina Vukovara, Mostara, Baščaršije zloslutno me podseća na mogućnu
sudbinu Beograda. Ne, ne mislim da će se pojaviti neki novi, neki drugi rušitelji, neki
tuđi… pod zidinama Kalemegdana. Bojim se, žalosno je reći, naših majstora rušitelja. Jer,
gradovi se ne ruše samo spolja i fizički, već se mogu razarati iznutra i duhovno. A ta je
varijanta mnogo izvesnija. Silom oružja osvajači će nam se ponuditi za sugrađane. U
našim uslovima, u balkanskim predelima, u kojima migracije nisu nikakva izuzetna
pojava, opasnost dobija sasvim određene oblike. Analogije su neumoljive. Ako uzmemo
da je NOB, između ostalog bio i velika seoba, seoba pod oružjem, dakle, neka vrsta
nasilnog ubacivanja negradskog stanovništva u gradsko, reprizu nije teško zamisliti. Ima
nas ovde koji bismo se, do u detalj, mogli prisetiti kako je izgledalo to tadašnje
spasonosno obnavljanje gradova.
Ako nam se, dakle, branioci srpskih sela a neuspeli osvajači hrvatskih gradova
uskoro stvarno ponude za sugrađane, za sustanare, pa i gospodare, znamo šta nas čeka.
Partizanija je navodno socijalno obnavljala gradove i kaštigovala je socijalnu
dekadenciju. Nova naci-partizanija, budući da legenda o Sodomi i Gomori uvek prokleto
važi, čistiće srpsku Sodomu i Gomoru od nacionalnih otpadnika i svakog drugog
»šljama«. Nova devastacija gradova vršiće se opet u ime viših i najviših ciljeva.
Verovatno će nekome pasti na pamet da i Beograd malo rasno pročisti. Za vrlo uzvišene
nacionalne poduhvate uvek se mogu naći i teorijske osnove, ako naši budući Mikenci za
teoriju uopšte budu hajali. Veliki Vuk Stefanović Karadžić pouči nas da u njegovo
vrijeme Srb, Srbalj, Srbin, Srbinj, Srbljak, Srbljanin, Srbo u gradovima gotovo i ne hte da
prebiva, budući da je tamo uglavnom tavorila anacionalna cincarska, nemačkarska i
kosmopolitska »bagra«.
Ako, dakle, i nas proglase za zatečenu, nezdravu i nedovoljno srpsku populaciju,
ako se odluče za fundamentalno rasni i nacionalni preporod gradova, onda će sve nas
koje ne uspeju zauvek proterati (a na tome i te kako predano rade) – onda će nas, kao što
svete knjige i preporučuju, pretvoriti u majmune…
Zato, moja prva briga, kad govorimo o Drugoj Srbiji, jeste: kako sačuvati ono
malo preteklog urbaniteta i ne dozvoliti da nas pomajmune.
(Iz knjige Druga Srbija, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, 1992/1993)
