Aleksej Kišjuhas
Građevine su odraz društva u prostoru. Ono što mislimo, pišemo i štampamo o sebi je jedno. Ali, ono što ostavljamo iza sebe u kamenu, cigli i malteru je nešto posve drugo – i mnogo istinitije svedočanstvo.
Naime, šta i kako (biramo da) gradimo je refleksija naših društvenih prioriteta, naše kulture i države, kao i toga ko poseduje moć u društvu. Gradimo li piramide, hramove, stanove, vrtiće ili stadione? Univerzitete ili Koloseume?
Povodom Svetskog sajma ili Ekspoa 2027 u Beogradu, pompezno su najavljeni golemi građevinski projekti: metro i Pošta, autobuske i železničke stanice i pruge.
Dakle, simboli industrijskog doba koje, očigledno, kasni u našoj seljačkoj Republici. Isto kao i Prirodnjački muzej i Filharmonija. I, naravno, Nacionalni stadion za fudbal. Biće to Najnoviji Beograd na hlebu i vodi, a može li hleba bez – igara?
PROMAŠAJ(I): U medijima je već bilo analiza o tome da Ekspo može da postane – promašaj. U to sajamsko reklamiranje neretko se uloži mnogo više novca nego što se vrati, dok novoizgrađeni prostori zvrje prazni kad fešta prođe. I jeste, Ajfelov toranj, izgrađen povodom Svetske izložbe 1889, građani Pariza su prvobitno prezirali – a vidi ga sad.
Ali, finansijske katastrofe bile su nedavna Svetska izložba u Hanoveru (2000), te specijalizovane izložbe u Astani u Kazahstanu (2017) i Daejeonu u Južnoj Koreji (1993), čiji je izložbeni prostor godinama propadao, dok ga nisu srušili 2015. Zvuči moguće? Srbija se nameračila da potroši 12 milijardi evra za svoj Ekspo. Hoće li se uložene pare vratiti i zašto neće?
Za one sa jeftinijim ulaznicama oko svetskih sajmišta, mnogo popularniji primer su – Olimpijske igre. Kao i slučajevi ekonomske propasti zbog organizovanja ovih prestižnih sportskih susreta.
Na primer, Grčka je dvostruko probila svoj budžet za Olimpijadu u Atini 2004, i decenijama kasnije se nije oporavila od duga. Većina sportskih sadržaja i Olimpijsko selo su danas zapušteni, uz ekonomiju u trajnoj krizi. Isto su prošli čak i poslovično racionalni Japan i Norveška.
Uz raspojasanu korupciju, organizovanje zimske Olimpijade u Naganu (1998) dovela je ovaj grad do recesije. Isto beše i u Lilehameru (1994) sa čak petostrukim probijanjem budžeta, kojeg je iz ekonomske bule jedva izvukla norveška nafta.
POTEMKINOVA SELA: Još veće finansijske katastrofe bile su letnje Olimpijske igre u Montrealu (1976) i zimske u Sočiju (2014). Olimpijski stadion u Montrealu završen je tek 11 godina nakon Olimpijade, a Montreal je svoj dug isplatio čak 30 godina kasnije.
Najzad, igre u Sočiju u Rusiji bile su najskuplja i najkatastrofalnija Olimpijada u istoriji, pa i zbog Putinovog prenapumpanog ega i megalomanije. Ova zimska Olimpijada u jednom letnjem ili suptropskom odmaralištu koštala je oko 70 milijardi dolara (a oko 30 milijardi je pokradeno korupcijom).
S druge strane, ugostiti Olimpijske igre ili Ekspo, kao Igre gladi ili Igre prestola za odrasle, predstavlja globalno priznanje da su vaš grad i država – super i strava i vredni pažnje čitave planete.
Koga onda briga za minus u budžetu? Možda najavljena izgradnja po Beogradu do 2027. nisu Potemkinova već – Olimpijska sela? Orgije zaduživanja, te prateće recesije i korupcije? Poznajući Srbiju, da li nam zaista trebaju ovaj Ekspo i Nacionalni stadion za loptanje? Jedan Dubai za siromašne?
Još jednom, građevine su refleksija društva u prostoru. Pogledajmo samo u tzv. investitorski urbanizam po Beogradu, Novom Sadu, Zlatiboru i posvud po Srbiji.
U ružne kutije za cipele za masu iz provincije, na mestu nekadašnjih stambenih kuća i živih susedstava. Skaradnog kvaliteta, bez infrastrukture, trotoara, parkinga, klupa, zelenila, ili bilo kakvog plana i vizije urbanog života osim kratkoročnog profita.
I to je trajno svedočanstvo o tome ko poseduje moć u našem društvu. A to nisu građani i njihov interes, već moć – fušeraja vođenog interesima investitora. I mitomanijom Nacionalnog stadiona i hrama Svetog Save da zaseni prostotu.
Izgradnja je oduvek bila politička ekonomija. Šta su danas najveće građevine na svetu? Po svojoj površini, ovo su fabrike Boinga, Tesle i Erbasa. Po svojoj visini, ovo su čuveni oblakoderi ili finansijski centri poput Burdž Kalife, Šangajskog tornja, Svetskog trgovinskog centra itd.
Po kapacitetu ili broju posetilaca to su sportski stadioni, u Indiji i Americi, te Kamp Nou, Vembli i Marakana. Ali, u srednjem veku, i jednom drugačijem dobu, najveće građevine bile su – katedrale i zamkovi. Istoričar Žorž Dibi je zato ceo srednji vek i nazvao Vremenom katedrala, i čiji su tornjevi zasenjivali ceo urbani pejzaž. A srednjovekovni zamkovi su svedočili i da je politička moć bila decentralizovana među plemstvom, a ne u rukama jednog monarha.
Dakle, fabrike, kompanije i fudbalski stadioni predstavljaju najveće građevine u 21. veku. Zato što je savremeno društvo i njegova moć koncentrisana u industriji, tehnologiji, finansijama i razonodi. Kompanije imaju moć, pa grade svoje oblakodere kao geopolitičko merenje finansijskog spolovila, nalik na Kulu Beograda na vodi.
Dok su najveće građevine u srednjem veku bile katedrale, zato što je društvo bilo orijentisano ka religiji, a moć i bogatstvo u rukama Rimokatoličke crkve.
Međutim, u ljudskoj istoriji ništa nije bilo veće od – egipatskih piramida. „Bilo je gunđanja i u Egiptu, kad su tamošnji crnotravci i robovi zidali piramide, pa ipak su taj škrgut zuba i jauci onih koji su se strmoglavili sa skele utihnuli, a piramide stoje i dan-danas, gorde i večite kao što biće i naš Nacionalni stadion“, ironično je pisao Ljubomir Živkov.
SRPSKA KEOPSOVA PIRAMIDA: Kako na Tviteru izvrsno svedoči izvesni Kulturni tutor (Žculturaltutor), zaboravljamo koliko su egipatske piramide neverovatne građevine. Kad su na svetu izumrli mamuti, piramide su već postojale čitavih 500 godina.
Julije Cezar i Kleopatra su vremenski bliže savremenom dobu i TikToku, nego vremenu izgradnje piramida. Keopsova piramida bila je najviša građevina na svetu čitavih 3.800 godina, sve do izgradnje katedrale Linkoln u Engleskoj 1311.
Dok stranice ove piramide savršeno prate strane sveta na kompasu, i identične su dužine (sa razlikom od 60 milimetara). I dan-danas se pitamo kako su uopšte izgrađene, pa prizivamo nekave vanzemaljce, sumnjajući u ingenioznost drevnih Zemljana. I koji nisu bili robovi, već plaćeni radnici uz topli obrok i hladno pivo.
Međutim, piramide su takođe bile odraz egipatskog društva, kao i lične taštine. Piramida je, zapravo, samo preterano velika grobnica za faraona ili autokratskog vladara koji umire, ali bi da (pre)živi u vremenu i prostoru. Jer, za drevne Egipćane, on predstavlja direktnog posrednika između boga i naroda, i njegova volja predstavlja zakon.
U svojim rukama, faraon je koncentrisao svu političku, ekonomsku, vojnu i religijsku moć. Mnogo pre izmišljanja demokratije i vladavine prava, jedan čovek je Egiptom vladao kao bog na Zemlji, i samom sebi je kao nadgrobni spomenik izgradio – čitavu planinu.
Da li onda današnji autokrata u Srbiji, izvorno potekao sa navijačkih tribina, gradi Nacionalni stadion kao svojevrsnu piramidu samom sebi? I nisu li fudbalski stadioni poput modernih katedrala, u istoj funkciji periodičnog okupljanja i navijanja za naše bogove?
Još je grčki i demokratski istoričar Herodot bio šokiran piramidama kao izrazom političke despotije, odnosno golemih resursa uloženih u spomenik jednom čoveku.
Antički hramovi i srednjovekovne katedrale i zamkovi, kao i današnji oblakoderi, ipak su izgrađeni kao prostori za mnoge građane, te kao sedišta vlasti i privrede i za naredne generacije živih. Piramide su bile lični kapric svemoćnog faraona.
Predsednik Srbije je izjavio da se, za četiri godine, „Beograd više neće prepoznati“. Zamislimo samo da je to izjavio predsednik Francuske za Pariz ili Austrije za Beč?
Najavljena vivisekcija na urbanom tkivu je spomenik jednom navijaču. Pa šta košta da košta. Nacionalni fudbalski stadion je zato paradigma naše države i vlasti, i odraz našeg društva u prostoru. Srpska Keopsova piramida i naša despotija u kamenu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
