Razgovarao: Filip Švarm
Srđan Valjarević i ja se dugo znamo. Zbog toga, zbog pripadnosti istoj generaciji i još koječega drugog, u ovom intervjuu nema persiranja. A i kako bi ga moglo biti? Jer pišući o sebi, Srđan piše ponaosob i o svakom od nas koji ga čitamo. Nije ga moguće staviti ni u jedan kalup, nit razdvojiti vlastite osjećaje, iskustva i doživljaje od onih o kojima piše u svojim djelima. Onako tihog, impresivno skromnog i isto tako pažljivog prema svakome, nikad ga nisam mogao zamisliti kao boksera.
VREME: Što te je odvelo u ring?
SRĐAN VALJAREVIĆ: Do tada sam trenirao fudbal. A da bih mogao potpisati za Sinđelić, u ono vreme je Fudbalski savez Beograda tražio saglasnost od roditelja. Moj otac mi nije dao saglasnost, bio sam tragično loš učenik. Dakle, više nisam mogao da treniram fudbal. I onda, kako sam završio osnovnu školu, krenem tajno sa par drugara u Radnički. Prve treninge pre ulaska u ring trener je započeo time što se postarao da klincima od petnaest godina – da upotrebim tu frazu – krv više ne udara u glavu. Elem, učimo gard, on pokazuje kako da držiš ruke, pa ti usput opali šamarčinu. Tebi grune ona krv u glavu, najradije bi ga udario, ali ne smeš: prvo, prebiće te, i drugo – ne smeš jer ti je autoritet. U prvi mah, kao klinac, potpuno si zbunjen. Ali, naravno, nastaviš da ga slušaš i te šamarčine se ponavljaju. Ipak, nastavio sam da dolazim na treninge – na to sam pristao sam. Boks je pošten sport – primiš batine, daš batine, ali na kraju krajeva ne radi se o batinama nego o poenima jer paziš na pravila. Sada posle gotovo četrdeset godina od boksa mi je ostala jedna stvar – krv mi ne udara u glavu.
Postoji izreka da je bokser u ringu najusamljeniji čovjek na svijetu…?
To je istina. Ali u ovih četrdeset godina koliko je prošlo od tada, bilo je toliko situacija u kojima sam se osećao kao najusamljeniji čovek na svetu. Kad počneš nešto da pišeš, nema tu pomoći ni od koga. Boks i pisanje vrlo su slične stvari.
A kako si od boksa stigao do pisanja?
Rano sam se zaposlio – imao sam sedamnaest i po godina – i svaki dan počeo pravo da idem u kinoteku. Ti filmovi su me potpuno izmestili iz boksa, fudbala i radionice, otvorili mi posebnu vrstu zanosa. A kako mi je falilo još nešto, otkrio sam knjige. Dalje više nisam morao da tražim, moje lutanje je tu prestalo.
Sjećaš li se prve pročitane knjige?
Mislim da su”Zapisi iz mrtvog doma” Dostojevskog bili prva knjiga koju sam pročitao. Reagovao sam na način: dajte još isti takvih… Onda je došao Kamijev “Stranac”, pa Bunjuelova autobiografija. Čitajući tu knjigu zapao sam u posebno stanje – ne mogu reći blaženstva, već u nešto za čim žudiš, a da ni sam ne znaš šta je to.
Da li si imao omiljene junake?
Merso iz “Stranca” ostavio je na mene poseban utisak, valjda zato što je bio među prvima, zatim Don Kihot. Posle je došlo mnogo drugih knjiga i junaka.
A na filmu?
Čarli Čaplin i Baster Kiton bili su mi ljubav na prvi pogled. Gledam ih i danas na Jutjubu kao blesav. Čarli Čaplin je jedan od najvećih genija dvadesetog stoleća na filmu, ali i van njega. Ipak, moram priznati da je u to vreme na mene poseban utisak ostavio i Gari Kuper u “Tačno u podne”.
Koliko dugo si pisao prvu knjigu?
Mesec dana. Prijatelj mi je ustupio stan i ja sam od sredine juna do sredine jula napisao svoj prvi roman.
U kojoj godini života?
Kada mi je izašla prva knjiga imao sam dvadeset dve godine. Napisao sam je na pisaćoj mašini. Jedan prijatelj mi je rekao da ozbiljni pisci prekucavaju i rediguju svoja dela, pa mi je pokazao šta je prored jer sam kucao bez njega, otkrio da i rukom mogu unositi ispravke i tako dalje. Tri puta sam prekucao “List na korici hleba”, dosta poslušan na savete i sugestije, ali samo one koji su mi delovali uverljivo. Zatim sam otišao da radim kao konobar na Korčuli, vratio se u Beograd, dva puta prepravio rukopis i poslao.
Kome?
Išao sam u knjižaru kod Bate u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i sa knjiga prepisivao imena i adrese izdavača u Jugoslaviji – tada je još postojala. Uglavnom, rukopis sam svuda poslao. Javila mi se “Književna reč” i tako mi je izišla prva knjiga.
Sve ovo te pitam zbog ključnog pitanja: zašto si počeo pisati?
Gledajući filmove i čitajući, kažem sebi: ma mogu i ja to. Ali ne u smislu da će to nešto što uradim biti fantastično i slično, već zbog toga što se u desetinama filmova i knjiga prepoznaš kao lik i u načinu kako je to pokazano. Nema tu nikakvog novca. Godarovi filmovi su vrlo jeftini i sad, ako bi ih neko mlađi gledao godinu dana i ništa drugo, svako bi pomislio: ovo i ja mogu da snimim. Pa snimi! Tako je bilo i u mom slučaju sa pisanjem. To je jednostavno – olovka, papir i radi. Ne košta ništa, ne treba ti ništa.
Deo tvojih čitalaca smatra da se u svojim djelima ogoljavaš do gole kože…
Ne doživljavam to tako, jer ne vjerujem u autobiografski roman. On i ne postoji. Postoji roman i postoji autobiografija, ispovesti i memoari koje ja volim da čitam. Dve knjige posebno volim – ispovesti Svetog Augustina i Rusoove ispovesti. Ali ja ih ne poredim sa romanima. Roman je roman. Koliko god da ne izmišljaš, praviš selekciju svojih iskustava da bi priča na nešto ličila i da budeš zadovoljan napisanim. Nemam osećaj da se ogoljavam niti za to imam potrebe. Nisu moje misli i osećaji važni, tekst je važan.
Ali čitan si i zbog iskrenosti, zar ne?
Svi izgleda žudimo za iskrenošću. U svakom slučaju, lakše mi je da pišem o stvarima koje dobro poznajem jer ne mogu nijednu svoju fikciju bolje poznavati od onog što je stvarno. Barem ja tako mislim.
Koliko su autentična iskustva i događaji o kojima pišeš?
Ona jesu autentična, ali kada smo već tu, stvar je sledeća: kada dođeš do kraja teksta i da bi bio njime zadovoljan, jedan posto svega treba biti i neka izmišljotina. Možda pretenciozno zvuči, ali to je ono što se naziva kreativnošću. Uveren sam da je svako od nas ima.
Praviš li zabilješke?
Ranije sam koristio neke notese, danas kuckam u mobilni telefon. Meni je dovoljno da smislim pet-šest rečenica i da počnem da pišem tekst. Zatim sve dalje krene svojim putem koji ne mogu isplanirati i svašta se desi. To je otprilike kao i moje pešačenje – ja znam da idem ka Zemunu, ali kojim ću tačno putem da idem, pojma nemam. Na kraju krajeva, samo pisanje je jedan od načina razmišljanja koji te vodi i vijuga, spontanost u kojoj najviše i uživaš.
Da li dojmovi sa tih šetnji utiču na tvoje pisanje?
Sve zavisi koliko sam usredsređen. Kada sam bio mlađi, dešavalo se da neka zapažanja – vidi ovo, vidi ono – utiču na mene. Sada mi je mnogo važnije ono što imam u glavi od onoga što vidim i nekad u toku šetnje osmislim ceo tekst. A opet, svašta čovek zapazi dok hoda. Baš pored Dunava sam video par: on je poluslep, a ona mu čita novine. Zatim ih sretnem kasnije – ona mu čita knjigu. Usporim, pokušavam da vidim naslov, ali nisam uspeo.
Kada smo kod hodanja, ideš li na proteste protiv nasilja?
Samo sam jednom bio na sadašnjim protestima.
Zašto?
Ne volim žurke, nikad ih i nisam voleo. Kada su mi protesti zaličili na žurku, prestao sam da idem.
Kakav ti je kontakt sa publikom?
Sada ga imam, za razliku od vremena kada sam počinjao. Nikad mi to nije stvaralo nelagodnost. Čitaoce imam u Srbiji, ali i u Bosni, Rijeci, Zagrebu… Gde god odem, svuda mi kažu da nije moguće da mi kontakti nisu važni. Kažem: važni su, ali i nisu, jer je moj život isti. Ne pišem ja da bi me čitaoci voleli. Zapravo i ne znam za koga pišem, osim možda za sebe. Ma pišeš za bilo koga, nikad ne znaš ko će da pročita.
Imaš li tremu na tim javnim nastupima?
Nemam više ni tremu. Sada sam prvi put bio i na televiziji. Povod je bio drugi deo “Koma”. Pričao sam sa jako prijatnom voditeljkom, nije mogla da veruje da nikad pre nisam bio na televiziji.
A ranije?
Ranije sam imao tremu za sve. Kada mi je izašla prva knjiga “List na korici hleba” još sam radio u radionici. Gazda Voja je bio sjajan tip, zabranio je kalendare sa golim ženama i narodnjake. Na Studiju B u emisiji šta je novo u Beogradu ove nedelje, spomenuli su moj roman i mene. Čujem ja to i noge mi se odseku. A najviše i od toga da je još neko čuo. To jest da će u radionici započeti podjebavanje i slično. Međutim, svima je bilo drago.
Kako je bilo raditi sa sedamnaest i po godina? Momci i djevojke u tom dobu imaju sasvim druge brige.
Bio sam najmlađi i bacao đubre u kante. Tako sam uspevao da od posla ukradem nekoliko minuta – pređem ulicu, sakrijem se iza kontejnera i zapalim cigaru. To je tada bilo kao da si na Maldivima. Na bor mašini bušio sam rupe, svašta nešto. A najviše sam radio na pritiskivačima za kupus jer se to dobro prodavalo po celoj Jugoslaviji.
Možeš li procijeniti koliko te je kao ličnost formirala radionica gazda Voje?
Bio sam mlad, ništa mi nije bilo teško. Nikad nisam bio neko ko dugo spava, niti su to bili neki teški poslovi. Ali na mene je tada najviše uticalo to što su mi filmovi i čitanje bili važniji od svega što sam radio. U radionici sam bio silom prilika zbog svojih nekih grešaka, ovog ili onog… Dakle, to što me je formiralo bile su knjige i filmovi, i u radionici – vreme da razmišljam o njima.
Da li si pročitao “Oštricu brijača”?
Da.
Ličiš li malo sam sebi na Larija, junaka ovog romana?
Sada kada si ovo rekao, da, donekle i ličim.
Vršnjaci smo. Koliko smo i mi izgubljena generacija?
Totalno. Dugo sam se opirao tom generacijskom određivanju, ali na kraju ga ne možeš izbeći. Dovoljan mi je samo jedan odlazak na Konjarnik, gde sam odrastao i gde mi je uz mnoge poznanike sada ostao samo jedan dobar prijatelj. Odem s njim u kafanu i odmah vidim koliko nas je pogubljenih.
Gdje smo se toliko pogubili? U ratovima?
Kada sada neko kaže da je znao da će biti rata, ja ne mogu da mu verujem. To nije moje iskustvo. Niko koga sam poznavao nije imao pojma da će biti rata. Možda mi je najlepše i najiskrenije bilo kada sam pročitao da je i advokat Srđa Popović u jednom intervjuu izjavio da ni on sa svojim velikim životnim iskustvom nije mislio da će doći do rata. Novinar ga je pitao zbog čega. Odgovorio je da nije mislio da smo toliko loši.
Ni ja nisam verovao da smo toliko loši. A gde će veća potvrda da smo loši od rata? Nema je. I sada trideset i više godina živiš sa iskustvom da si loš. Na sreću, postoji literatura o tome kako su se drugi suočavali s tim u drugim sredinama. Ali nije strašna stvar spoznaja da si loš, radi se o tome da činiš sve kako bi postao bolji, ispravljaš ono što je loše. Trudiš se koliko god možeš. Pričamo o Srbiji, ali sve ovo važi i za bilo koje društvo na svetu. Ali kad je već reč o nama, kako da bilo šta ispraviš kada celu istoriju guraš pod tepih? Od koga je kriješ?
Na šta konkretno misliš?
Kada je počeo rat, svi znamo da je rat, ali Srbija nije u ratu! Kako nije? Ali to se primilo, trideset i više godina niko da kaže da smo bili u ratu. I da ne nabrajamo sve one stvari iz devedesetih, pa 2003. kad je ubijen Đinđić… Stalno smo u nekom ratu.
Krajem devedesetih bio si u Belađu na jezeru Komu i napisao istoimeni roman koji je odmah stekao kultni status. Sada si ponovo tamo otišao. Kako ti sve izgleda poslije dvadeset i pet godina?
Uzbuđenje koje sam sada krenuo opisati. Stigavši tamo nisam bio siguran da li sam se vratio u knjigu ili u Italiju. Tada sam tamo bio samo mesec dana, a prošle su dve i po decenije. Ali kako sam pisao knjigu o tome, to vreme se ne meri danima, mesecima ili godinama. I eto me opet u knjizi, a nisam ni znao ko je tu još od onih s kojima sam se družio. Recimo, Augosto. Izračunao sam da sada ima osamdeset i sedam godina, znam da je živ, ali ne i kako je sa zdravljem. Uglavnom, čim sam stigao sa fotografom i prijateljem Sančom, nisam mogao da izdržim i da odmah ne otrčim u Sport bar. Uđem i odmah prepoznam Augusta! Njegova radost što me vidi, moju je bar duplirala. U knjizi sam Augustu pripisao neke stvari koje nije rekao ili uradio, prosto zbog toga da nemam previše likova. Izvinim mu se zbog toga, a Augusto me odmah nakon prve rečenice prekine i kaže: to je knjiga, ja sam tu samo lik. Dva primerka “Koma” drži ispod šanka – jedan na italijanskom, drugi na francuskom jeziku. Slikamo se, a ja srećan i potpuno zbunjen jer stojim i sa prijateljem i svojim književnim likom. Zapravo, ispalo je nekako da smo zajedno napravili tu knjigu. On je lik, ja pripovedač.
Da li si ponovo pročitao “Komo” prije ponovnog odlaska?
Ne. Nisam želeo da me povuče da nešto na silu izvlačim iz knjige, pravim paralele i tako dalje. Jednostavno sam želeo ponovo po prvi put.
Što se promijenilo?
Slično iskustvo imam sa ponovnim odlaskom na Korčulu. Nisam tamo bio dvadeset i devet godina, a pre pet godina odem prvi put. Tu postoje neke stene gde sam naučio da plivam kao klinac. Čitav život pamtim kako, kad me tetka i teča tu dovedu, rukama hvatam rakove i vraćam ih u rupe iz kojih su izašli. Sada više ne vidim ni te rupe ni te rakove bez naočara. I onda shvatiš kako se sve menja – i dioptrija i percepcija. Hoću reći da bih za ono što sam pre dvadeset i pet godina video na Komu mogao da kažem kako više ne postoji. Ali to možda nije tačno, nego ja to više ne vidim.
Nisi mi odgovorio.
Belađo, to mesto gde sam bio, sada ima manje stanovnika nego onda, mnogo više apartmana nego onda, ljudi izdaju svoje kuće i žive negde drugde. Manje-više, ceo taj deo Italije se promenio u tom smislu.
Mislio si da ćeš život provesti kao konobar na Korčuli. Zašto?
To sam doživljavao kao nešto idealno: radiš tri-četiri meseca u godini, ostalo vreme pišeš. Gde ćeš bolje? A između ostalog tada su na Korčuli moji rođaci imali kuću, pa mi je sve delovalo vrlo izvodljivo.
Napravio si desetogodišnju pauzu sa pisanjem…
Ali ne i od čitanja… Jednostavno, bilo mi je potrebno da prekinem sa pisanjem. Čim osetiš da to postaje neki tvoj manir, način života i da time postaješ deo društva u kojem ne želiš da budeš, onda je najbolje prekinuti. Time sam sačuvao mogućnost da i dalje pišem ako osetim potrebu.
Smatraš li da pisac ima javnu odgovornost?
Ima je, i ne samo on već i svi koji rade nešto što se objavljuje. Uvek ti smeta kada slušaš laži, čak i u najmanjem društvu. Imaš samo dva izbora – ili ćeš otići ili reći čekaj malo, stvari nisu takve. Ja ne mogu ni da prihvatim niti da pristanem na stvari koje nisu tačne.
Bob Dilan je usred pandemije napisao pesmu od šesnaest-sedamnaest minuta o ubistvu Kenedija. I onda kontam, neki novi virus, o njemu se malo zna, ceo svet je u tome, Dilan ima osamdeset godina, silazi u studio, seda za klavir i peva pesmu o ubistvu Kenedija. Znači, on bije neke svoje bitke, ne može nešto da reši čitav život. Od tada ja znam da nikad neću rešiti svoj problem o onoj ravnodušnosti dok je trajala opsada i granatiranje Sarajeva. Koliko god da se ne bavim angažovanom umetnošću, ja to nikad neću rešiti. Imam u Sarajevu prijatelje, viđamo se, sve funkcioniše, ali meni i dalje čitava ta stvar stoji. Mogu ja sad da pomenem Srebrenicu i druga mesta, ali da je za četiri godine granatiranja Sarajeva ovde većinu bolelo uvo, to nikad neću moći da shvatim. Ako doživim osamdesetu, ja ću i tada o tome moći da pričam.
Koristiš li društvene mreže?
Ma kakvi, nemam ti ja to.
Svjedoci smo i ogromne agresije i govora mržnje u društvu. Otkud oni?
Čovek ne može da imitira samog sebe. Ako ne znaš francuski, možeš da ga imitiraš tako što lupetaš nešto što ti liči na taj jezik, ali ne možeš da imitiraš srpsko-hrvatski. Ne znamo kako zvuči. Isto tako, ne možemo da imitiramo psovke – znamo šta znače, ali ne i kakav im je ton. Ovo pričam zato što sam imao priliku da slušam grupu mladih ljudi na Korčuli u nekom kafeu. Oni su putovali po Evropi i imitirali jezike koje su čuli. Mađarski sam prepoznao, ali sledeći nisam. A oni su imitirali ajd’ da kažem srpski pošto su bili i u Beogradu. To je zvučalo jako grubo iako reči ništa nisu značile. Sve u svemu, bilo im je jako neprijatno kad ih je moj prijatelj upitao koji je to jezik, a oni rekli srpski – čuli su u Beogradu – a onda sam im ja rekao da sam iz Srbije. U redu je, kažem im, prvi put čujem kako vama zvučimo. Oni su odgovorili da im je naš jezik od svih najagresivniji. Znate li značenje ijedne od tih par reči koje pokušavate da ponovite, pitam ih. A oni mi kažu – znate, ako namršteni non-stop nekom nešto ponavljate, to mora biti samo psovka ili ružna reč. Tako da ta agresija, pogotovo u jeziku, postane nešto sasvim normalno. Jer kad stalno lažeš, a mi lažemo već trideset godina, šta ti drugo preostaje nego da se kurčiš? Nikog više nije sramota ni od čega. Kada onaj kaže “tetka mi je dala novac za stan”, zapravo poručuje da ga zabole i za tebe i sve ostale ispod njega. To postoji na svim nivoima, od politike do ranih drugih oblasti. Mislim da odatle dolazi sva ta agresija.
Kako u tom kontekstu gledaš na tragedije u “Ribnikaru” i okolini Mladenovca?
U ovim zločinima možeš naći sve simptome ovog društva. To ionako postoji, samo što te ošamari kada se dogodi. Da li je ikome od nas nešto novo da je otac vodio sina u streljanu. Je li te to šokiralo? Nije nikog.
VREME
