Svetislav Basara
Red je da novu radnu nedelju započnemo mračnim temama. Još jednom pročitah intervju Borisa Budena iz pretprošlog broja nedeljnika Nedeljnik i pomislih da bi bilo dušekorisno za srpsku istoriju i život rečeni intervju štampati kao brošuru i besplatno ga podeliti ovdašnjim političkim personama dramatis (svih boja).
Pre štampanja bi, predostrožnosti radi, iz Budenovih preciznih uvida i analiza uzroka „bede malih istočnoevropskih naroda“ (Ištvan Bibo) valjalo izbaciti delove u kojima Buden kao rešenje nagomilanih lokalnih i svetskih problema preporučuje – revoluciju. Šta da se radi, što reko Černiševski. Za filozofe levice, listom šezdesetosmaše – među kojima ima blistavih umova – „revolucija“ je isto ono što je za filozofe „srpskog stanovišta“ – koji su listom tutumraci i smorovi – „Kosovo“, što će u prevodu reći: jalovo čekanje sile koja dolazi niotkuda i rešava stvar.
Avaj, vreme revolucija je definitivno isteklo, a neki bi cinik rekao da se i vreme kao takvo bliži isticanju. Uobičajilo se, naime, smatrati da su prostor i vreme neiscrpan resurs, da su oduvek tu i da će zauvek biti tu, a ako i ne baš zauvek, a ono bar još 500 godina, koliko je blaženopočivši Irinej postavio Bogu kao ultimatum da „nam vrati naše Kosovo“.
To, međutim, uopšte nije slučaj. Arhitekta i teoretičar tehnologija Pol Virilio je svojevremeno pisao da i realnost ima rok trajanja i da ga upravo napredne tehnologije drastično skraćuju. Priča je em duga, em komplikovana, a u skraćenoj formi kaže sledeće: svaki tehnološki izum – koji belosvetska sirotinja raja oduševljeno prihvata – istovremeno je i izum neke dotad nepoznate katastrofe. Dok nije bilo železnice, nije bilo železničkih nesreća, dok nije bilo automobila i aviona, nije bilo avionskih i saobraćajnih nesreća. I tako dalje.
Sve te nesreće – iliti akcidenti, kako ih zovu Virilio i srpski novindžiluk – događaju se unutar svetske realnosti i istovremeno je „potkopavaju“. Nemojte misliti da je Pol Virilio bio ostareli hipik iz Manježa i da je propovedao „povratak prirodi, čistim energijama“ (cinik bi dodao i „neukaljanim licima“). Uopšte ne. Daleko od toga. Jeste on predvideo da će umnožavanje katastrofa jednoga dana prepuniti čašu i izazvati katastrofu realnosti, ali on u toj katastrofi nije video ništa loše i priželjkivao je da doživi kolaps realnosti, a da nije pušio i jeo crveno meso, možda bi je i doživeo – kako stvari stoje nije daleko – ali je umro pre dve-tri godine.
I Hajdeger je neposredno posle Drugog svetskog rata pisao o tehnici kao oruđu nevidljive sile pustošenja, čiji su ratovi posledice, a ne uzroci. Kao što vidimo – iako se pravimo da ne vidimo – nevidljiva sila opustošenja se širi sa ukrajinskog ratišta i zasenjuje eksponencijalni porast mikrokatastrofa – nereda, ubistava i meteža – koje će se jednog dana spojiti u jednu veliku katastrofu. Koja, što reko film Aleksandra Popovića, neće biti nikakva šteta.
(Kurir, famozno, 3. jula 2023)
