Aleksej Kišjuhas
Ako je verovati rezultatima popisa stanovništva, ubedljiva većina građana Srbije su vernici. Gospodi pomiluj. Hrišćanskih vernika je najviše, oko 5,76 miliona ili 86,6 odsto građana.
Među hrišćanima dominiraju pravoslavci (5,38 miliona ili 81,1 odsto), pa slede islamski vernici (278 hiljada ili 4,2 odsto građana). S druge strane, onih neverujućih ili ateista je tek 1,1 odsto ili samo 74.139 ljudi u našoj Republici.
I ovaj sociolog i kolumnista je jedan od tih 74.139 bezbožnika. Malo li je na ovu skupoću? Pa, malo je. Zato što ovakvi podaci svrstavaju Srbiju u red najreligioznijih država-nacija na svetu. Poput Saudijske Arabije, Irana, Avganistana, Somalije i Bangladeša, u kojima religija nije privatni način života već – zakon. Ko zna, možda je i ovde, samo nam niko nije javio?
SKALA: Naime, popisivačko pitanje je (namerno?) bilo postavljeno nakaradno. Pitalo se za veroispovest, a ne npr. „Da li verujete u to da postoji bog?“ ili „Da li religija igra važnu ulogu u vašem životu?“, kako sugerišu sociolozi religije. Uostalom, ateizam nije veroispovest, zlo i naopako.
Drugim rečima, moguće je da su mnogi građani Srbije odgovarali da tradicionalno pripadaju određenoj veroispovesti (pravoslavnoj), iako su lično krajnje nereligiozni i sekularni. I ne bendaju boga, veru, crkvu i Isusa Hrista u svom svakodnevnom životu.
A zbog društvene stigme koja prati ateizam, neko se možda nije izjasnio (169 hiljada ili 2,5 odsto). Ovo je tipičan istraživački problem u svim društvima. Religioznost je poput homoseksualnosti – u pitanju je skala, a ne prosti da/ne odgovor.
Mnogi vernici ne veruju u baš sve propisane dogme o Isusu, Muhamedu, Budi ili Svetom Savi, dok će i mnogi ateisti verovati u određene natprirodne sile i njuejdž budalaštine. To jest, mnoge osobe su nereligiozne u kontekstu organizovane religije, ali će zadržati lična verovanja, razne duhovne prakse i prateća sujeverja. Zato svako istraživanje ili postotke tim (ne)verujućim povodom valja uzeti sa rezervom.
Pa ipak, činjenica je da su ona najmanje religiozna društva istovremeno i najsrećnija društva na planeti Zemlji. Prema podacima Pju istraživačkog centra iz 2012, među njima se ističu: Češka (čak 76 odsto nereligioznih), Estonija (59), Japan (57), Letonija (44), Holandija (42), Novi Zeland (37), Belgija (29), Francuska (28), Švedska (27), Luksemburg (27), Nemačka (25), Velika Britanija (21 odsto nevernika), pa i Sjedinjene Države sa oko 16 odsto bezbožnika, mahom mladih i obrazovanih.
A kod nas je 1,1 posto. Prema tim podacima, 16 odsto (ili 1,1 milijarda ljudi) na svetu su „religijski neopredeljeni“, u smislu ateista, agnostika, i građana koji se ne identifikuju sa religijom. Uzgred, najveći broj verski neopredeljenih građana na svetu boravi u šatro komunističkoj Kini, a najveći udeo u skaradnoj Severnoj Koreji. Međutim, tu je na delu državna politika, pa i državna vera u brata Sija i vođu Kima, a ne stvarni i razboriti ateizam.
NEZGODAN KONCEPT: S tim u vezi, i ateizam je pomalo nezgodan koncept. I koji se obično odnosi na pojedince koji aktivno i strastveno odbacuju svaku veru u boga i natprirodna bića, te (po internetima) smatraju o tome.
Ali, i na sve one građane koji naprosto ne veruju u boga niti višu silu koja upravlja našim životima i sudbinama, iako bez naročitog razmišljanja o tome (apateizam). Ili, koji samo veruju da postoji nekakav tvorac sveta (deizam), te veruju da ima nešto, pa su vernici u crkvi imaneštoizma.
Kad je reč o spomenutim i kilavije religioznim državama, mnogi kulturni, istorijski i društveni faktori utiču na smanjeni udeo verujućih građana. Jedno su Češka i Estonija sa postsocijalizmom, drugo su Japan i Južna Koreja sa ekonomskim i tehnološkim rastom, a treće su Francuska i Holandija sa istorijom sekularizma i građanskih sloboda.
Religijska vera svakako jeste u opadanju ili defanzivi gotovo svuda u modernom svetu. Svuda, osim u antimodernoj Republici Srbiji. Što nije slučajno, niti od juče, već svojevrsni – projekat ili plan.
I tako je još od uvođenja veronauke u škole, do restitucije ili vraćanja goleme imovine (dakle, davanja društvene i ekonomske moći) Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Još 2005, tadašnji predsednik, bivši ministar odbrane i predsednik DS Boris Tadić izjavljuje: „Ako crkva i nije deo države, imajući u vidu politička kretanja u kojima smo, crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim veoma važnim pitanjima pojedinca i života društva.“ A je li, boga ti? Crkva da se pita?
Pa 2023, tekući ministar odbrane i zaštite, i novi predsednik SNS, Miloš Vučević izjavljuje da je „Srbiji danas nasušno potrebno jedinstvo države, crkve i naroda, jedinstvo vojske i crkve“.
Dakle, jedna srednjovekovna ili vizantijska vizija izmaštane harmonije između države i crkve postala je državni kredo i dogma. I indikator naše duboke udaljenosti od vrednosti Prosvetiteljstva i sekularizma.
Džabe Volter, džabe Didro, džabe Dositej. Poput one poslovične žabe, postsocijalistička Srbija se skuvala u čorbi Ostroga, Kovilja i Tumana, odnosno litija, Nikolaja i Svetog Save. A zapravo, političke ideologije svetosavskog nacionalizma, i koja je agresivno antizapadna i velikosrpska.
Umemo li bolje od toga, u našoj ličnoj veri u boga i bolje sutra? U kontekstu vaskolike autokratije, pokornosti i neslobode u našem društvu – da li zaista treba da nas iznenađuje udeo od samo 1,1 odsto nevernika?
ILUZIJA: Za Karla Marksa, religija je čuveni „opijum za mase“, ali i nešto više od toga. Ona je „uzdah ugnjetenog bića, srce sveta bez srca“, „izraz stvarne patnje i protest protiv stvarne patnje“.
Upravo zato, kritika religije je preduslov svake društvene kritike. Religija je iluzija o svom stanju, zbog čega se valja otarasiti stanja koje zahteva takve iluzije.
I za Sigmunda Frojda, religija je iluzija i izraz ljudske bespomoćnosti, a bog samo figura oca ili vođe za infantilne individue. Dok Bertrand Rasel postavlja pitanje „Da li je religija dala korisne priloge civilizaciji?“ i odgovara da – nije. „Ja religiju shvatam bolešću rođenom iz straha i izvorom beskonačne patnje ljudskog roda“, pisao je ovaj Sokrat 20. veka.
Religija jeste jedna od najdrevnijih filozofija čovečanstva. Verovatno se pojavljuje pre oko 150.000 godina, sa tzv. kognitivnom revolucijom ranog čoveka. Ovi rani ritualni i šamanistički aspekti religije prisutni su i danas – od periodičnih okupljanja, verskih obreda, sve do tamjana i svete vodice.
Međutim, usponom nauke i sekularizma, rastući trend je nereligioznost. Nikad nije bilo više ateista na svetu, i biće nas sve više. Kako veli Rasel, „nauka nas može poučiti da ne tražimo neku zamišljenu potporu, da ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole na zemlji vidimo svoje napore, i da od ovog sveta napravimo bolje mesto za život“.
I verujuća i nebeska Srbija bi zato mogla da se spusti na zemlju već jednom. Da uredi svoje društvo, vodi svoj život inspirisana ljubavlju, a rukovodi se razumom i znanjem.
Upotrebom logike i naučnih saznanja, moguće je odbaciti tri centralne religijske dogme: postojanje boga, besmrtnost duše i slobodnu volju. I argumentovano kritikovati društvene posledice religije. Jer, planeta na kojoj živimo je isuviše mali i krajnje nebitni kutak svemira.
Čak 95 odsto svih živih vrsta koje su živele na Zemlji danas je izumrlo. Ljudska vrsta živi u prekratkom trenutku kosmičkog vremena. A ljudski razum je vremenom ponudio mnogo razboritije etičke sisteme od religijskih. Kognitivna nauka danas može da objasni i verovanje u boga.
Čovek je deo prirode, a ne izvan prirode. Mi smo tek neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi. Ima određene lepote, mentalnog odrastanja ili civilizacijske zrelosti u tom saznanju. Najzad, rezultati popisa o veroispovesti su samo delimično tačni. Svi građani Srbije su ateisti.
Bar kad je reč o verovanju u Zevsa, Jupitera, Ozirisa, Manitua, Odina, Peruna, Višnua, Krišnu i skoro sve ostale bogove koje je ljudski um izmišljao. Onaj jedan odsto ateista Srbije samo ne veruju u jednog boga više.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
