Boško Jakšić
Vučićeva potreba da svoju narcisoidnost pretoči u manifestaciju kolektivnog obožavanja je kolosalan doprinos novim podelama ionako opasno podeljene Srbije, dok njegova ambicija da isteruje svoje tumačenje globalne pravde preti međunarodnoj poziciji zemlje
Odluka predsednika Srbije da ne prisustvuje samitu Saveta Evrope u Rejkjaviku gura Srbiju u samoizolaciju i otvara pitanje da li je to prva konkretna potvrda „dubinskih i suštinskih“ promena spoljne politike Beograda?
Diplomatska saga koja bi mogla da ima niz negativnih posledica počela je kada je Aleksandar Vučić svojim diplomatama i lobistima dao zadatak da pokušaju da spreče izglasavanje procedura koje će Kosovo uvesti u članstvo Saveta Evrope. Iako je i sam priznao da su šanse za to male, jer Priština ima dovoljnu većinu, Vučić se odlučio na prkosni potez za koji je znao da će biti negativno primljen: pokušaj blokade je u direktnoj suprotnosti sa odredbom evropskog plana i sporazuma iz Brisela i Ohrida koji Srbiju obavezuju da ne sprečava članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama – sa čime se Vučić javno saglasio.
Srbija je u međuvremenu podnela amandman na tekst deklaracije Saveta Evrope u delu gde se pominje poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, Moldavije i Gruzije. Vučić je tražio da se u tu rečenicu doda i formulacija „kao i svih drugih članica Saveta Evrope“.
„Mi smo spremni da podržimo teritorijalni integritet Ukrajine, Moldavije i Gruzije, samo nismo spremni da se tako lako odreknemo teritorijalnog integriteta Srbije, kao što bi neki drugi u naše ime želeli“, komentarisao je Vučić. „Ako neće da prihvate (amandman), neću ići u Rejkjavik i nećemo glasati za njihovu deklaraciju, mi ćemo biti uzdržani.“
Odbijanje njegovog predloga formalno-pravno zvuči logično, ali moralo je da bude jasno da takav zahtev neće biti prihvaćen u vreme kada Savet Evrope svoja vrata otvara nezavisnom Kosovu. Predsednik je onda Savetu uskratio svoje prisustvo i odlučio da na samitu 46 država Srbija bude predstavljena na najnižem mogućem nivou, ambasadora pri Savetu Evrope.
Kada je posle glasanja 24. aprila shvatio da ne može da zaustavi prihvaćene procedure, predsednik je pod jakim uticajem negativnih emocija najavio politiku (polovičnog) reciprociteta prema zemljama koje ne poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
Izjavio je da Beograd neće promeniti evropski put, ali da će u bilateralnim odnosima imati prisniju saradnju sa državama koje su glasale protiv članstva Kosova. Odabrao je „šest veličanstvenih“ – Azerbejdžan, Gruzija, Kipar, Mađarska, Rumunija i Španija – koje su bile protiv i nazvao ih iskrenim prijateljima. Ostale, koji su bili „za“ ili „uzdržani“, podelio je u kategoriju onih koje su ga razočarali do te mere da će im uzvratiti, poput Crne Gore i Ukrajine, i na evropske moćnike kojima ne može ništa pa ih i ne proziva.
Ponovo se pokazalo da je odnos prema Kosovu izvor svih zala srpske diplomatije od koje bi se očekivala raznovrsnost stavova prema različitim geostrateškim izazovima. Naviknut u nadmetanju sa Prištinom na pobede od 5:0, predsednik je doživeo sasvim očekivan poraz koji je mogao da bude izbegnut da nema tvrdoglavog junačenja namenjenog domaćoj publici. Ali, kada je jednom stupi na put konfrontacije, Vučić ne ume da stane.
Savet Evrope je krovna kontinentalna organizacija koja se bavi ljudskim pravima, demokratijom i pravdom, svime što nije na agendi srpskih vlasti. Potpuno razumem da je Vučiću mnogo prijatnije da ne sluša o principima demokratije, posvećenosti ljudskim pravima, slobodi izražavanja, okupljanja i udruživanja, nezavisnim institucijama, nepristrasnom i efikasnom pravosuđu, borbi protiv korupcije i demokratskom učešću civilnog društva i mladih – svemu što se našlo u završnoj deklaraciji „Principi za demokratiju iz Rejkjavika“.
Emitovani su prvi signali nagoveštenih „dubinskih i suštinskih“ promena spoljne politike koji nose elemente revanšizma i otvaranja novih frontova. Beograd poručuje da zbog odluke o početku procesa prijema Kosova razmišlja o mogućem napuštanju Saveta Evrope. Blef ili istina, ali retko ko je pomišljao da će Vučić da ide toliko daleko da zapreti da će Srbiju ekskomunicirati iz najstarije evropske organizacije.
Kakva bi to bila osveta uvređene gospođice! Evropa bi se tresla, Vučić bi likovao. A zašto i ne bi. On je neodlaskom na Island izbegao neke lične neprijatnosti, iako je Srbiju još dublje gurnuo u izolaciju. Zemlja koja je, uz Belorusiju, jedina u Evropi koja odbija da se pridruži zapadnim sankcijama Rusiji, ponovo se našla u izrazito manjinskom okruženju. A možda nije samo Kosovo povod.
Tek četvrti samit Saveta Evrope u 74 godine duge istorije njegovog postojanja i prvi od 2005. bio je primarno posvećen ratu u Ukrajini. Znalo se i pre samita da će Rusija, koja je prošle godine isključena iz članstva zbog brutalne agresije, biti oštro kritikovana.
Vučić je sebe poštedeo jedne po njega neprijatne situacije. Kako bi reagovao dok je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski samitu preko video-linka poručio da se „Rusija veoma trudi da poboljša svoju sposobnost ubijanja“. Kosovo je poslužilo kao unapred planirani alibi za uzdržanost. Pomeriti se u senku i izbeći jedinstvenu saglasnost u jedinstvenoj osudi Moskve. Otuda i ignorisanje upozorenja Evropskog parlamenta da je „usklađivanje sa ratnohuškačkim autokratskim (ruskim) režimom neprihvatljivo“.
Od 46 članica Saveta Evrope, 40 zemalja se pridružilo ili izrazilo nameru da se pridruži registru ratne štete u Ukrajini, koji treba da bude prvi korak ka stvaranju mehanizma za obeštećenje žrtava ruske agresije. Srbija, Bosna i Hercegovina, Mađarska, Turska, Jermenija i Azerbejdžan ostali su van.
Proputinovskih „šest veličanstvenih“ evropskih krtica odbilo je da pozdravi napredak ka uspostavljanju specijalnog tribunala za zločin ruske agresije, poziv Moskvi da odmah oslobodi sve civile, posebno decu koja su prisilno prebačena ili nezakonito deportovana na njenu teritoriju.
Ako je saglasnošću sa evro-američkim planom za Kosovo Vučić stekao određeni kapital na Zapadu, onda je mini-serijom pogrešnih poteza oko Kosova, vitriolsko-bahatim i uvredljivim reagovanjem na mirne proteste protiv nasilja po Srbiji ili neodlaskom u Rejkjavik taj kapital počeo efikasno da razgrađuje.
Veliko nezadovoljstvo, iskazano posle dve masovne pucnjave, takođe je stavio u funkciju spoljne politike. Zahvalan je „sestrinskim službama sa Istoka“, koje su ga upozorile da su protesti pokušaj „obojenih revolucija“. Kako se očito radi o Rusima, da li je i to najava „dubinskog i suštinskog“ primicanja Istoku?
Nije se slučajno našao na meti uglednih svetskih listova, od Gardijana, preko Tagesšpigla do Njujork tajmsa. Britanski list Vučića opisuje kao „populističkog, prokremaljskog autoritarca“ što je uznemirujuća kvalifikacija u vreme kada Evropa želi jedinstveni front za odbranu od Putinove agresivnosti. Berlinski dnevnik ističe da Vučić odbacuje zahtev da smeni svoje „sledbenike“ sa čela Ministarstva unutrašnjih poslova i BIA, kao i zahtev da se oduzmu licence „televizijama koje glorifikuju nasilje, ali primaju državne subvencije“.
Potencijalno najopasniji tekst je prvi u seriji, Njujork tajmsa: „Vučićev brend etničkog šovinizma i demagogije je eho njegovog saveznika Putina, a širenje neliberalne demokratije – koja već jača u delovima kontinenta – predstavlja jednaku, možda zlokobniju pretnju. Slučaj Belivuk otvorio je prozor u sumornu moguću budućnost, u kojoj Vučić evropski projekat podriva iznutra, gradeći državu u kojoj je demokratija fasada, a kriminalne bande se koriste za širenje straha. Biće da je to ista taktika koju je koristio čovek koji je uveo Balkan u katastrofalne ratove pre tri decenije.“
Iako faktički nije napisano ništa posebno novo što nismo znali, bitan je tajming upozorenja. Tekst je tako svoje mesto našao i na saslušanju u Odboru za spoljnopolitičke odnose američkog Senata na kome su svedočili Derek Šole, savetnik državnog sekretara i Gabrijel Eskobar, zamenik pomoćnika državnog sekretara i specijalni izaslanik SAD za Balkan.
„Vučić i dalje ima nacionalistički srpski narativ“, konstatovao je predsedavajući Odbora, demokratski senator iz Nju Džersija Bob Menendez. „On želi Veliku Srbiju kao što i Putin želi veliku Rusiju.“
Da po Vučića sve bude ozbiljnije, Šole je rekao da veruje da je izveštavanje Njujork tajmsa kredibilno, a na pitanje senatora Menendeza kakve su šanse da je Srbija kredibilan partner, diplomata je odgovorio: „To moramo da testiramo. Oči su nam otvorene, pozivamo predsednika Vučića i njegove kolege na odgovornost u pogledu korupcije i drugih aktivnosti.“
Taman što je donekle popravio odnose sa SAD, Vučić je dogurao dotle da će se Srbija zbog njega podvrguti raznim „testovima“. Upozorenja i kritike pljušte sa svih strana, a predsednik svoj gard gradi na optužbi da opozicija, koristeći tragedije, želi da sruši njegovu vlast, i na dopunjenoj optužbi da se iza pokušaja destabilizacije njegovog režima nalaze, pa ko drugi nego „strane sile“.
Beg u klasično utočište u nedostatku valjanih argumenata samo je još jedna potvrda da Vučićeva nervoza postaje sve vidljivija. Gubi kontrolu nad događajima, na šta nije navikao. Zato je pribegao još jednom receptu iz Miloševićevih vremena: organizuje u petak miting „kakav Srbija nije videla u svojoj istoriji“.
Vučićeva potreba da svoju narcisoidnost pretoči u manifestaciju kolektivnog obožavanja kolosalan je doprinos novim podelama ionako opasno podeljene Srbije, dok njegova ambicija da isteruje svoje tumačenje globalne pravde preti međunarodnoj poziciji zemlje.
„Dubinski“ izmenjena srpska diplomatija ili će nastaviti da tumara bespućima ničije zemlje, ili će se konačno privezati za evropsku bovu. Novi test biće uskoro – 1. juna se u moldavskoj prestonici održava drugi sastanak nedavno formirane Evropske političke zajednice, nove kontinentalne grupacije koju je inicirao francuski predsednik Emanuel Makron. Ako posle Rejkjavika Vučić propusti i Kišinjev i ponovo svojim neprisustvom pokaže šta misli o Evropi, biće mnogo jasnije o kakvim se „suštinskim“ promenama srpske spoljne politike radi. (NIN, 3778)
Autor je spoljnopolitički komentator
