Ibrahim Hadžić rođen je 1944. godine u Rožajama (Crna Gora). Gimnaziju je završio u Novom Pazaru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu – grupa za istoriju umetnosti.
Dugo godina bio je urednik Redakcije školskog programa TV Beograd.
Objavio je 18 knjiga poezije, četiri knjige proze, 10 knjiga o gljivama.Dobio je nekoliko značajnih književnih nagrada, kao i brojna gljivarska priznanja. Jedan je od osnivača Mikološkog društva Srbije.
Prevodi poeziju s ruskog jezika. Od 1966. živi u Beogradu.
***
Nisam baš od onih koji prošlost vrte oko prsta. Zadovoljavam se sadašnjošću. Da sam odslužio vojsku bio bi to glavni izvor mojih sećanja na prošlost no, hvala bogu, bio sam nesposoban za služenje vojnog roka.
***
Moje detinjstvo provedeno u malim Rožajama sa današnjeg stanovišta bilo je romantično, a in situ (kako kažu arheolozi), teško, u oskudici svega i svačega.
***
Najviše vremena provodio sam sa drugovima u šumi, čuvajući krave, igrajući se zapljuvača, ili pentrajući se po kršima: zavlačeći se u pećine, obilazeći ptičja gnezda. Rado smo posećivali pećine Malu i Veliku Sarandžu, Golubarnik, Đavolju hipaljku (ljuljašku), Sulindar i druge, a kada sam malo odrastao, išao sam preko leta u planinu u berbu borovnica, malina, kupina, drenjina.
***
Gljive se u to vreme nisu otkupljivale, a ne bi me mimoišle ni one. Sezonski sam radio sa šumarskim inženjerima koji su razgraničavali privatne od državnih šuma, držao sam letvu koju bi oni teodolitima snimali. Ponekada smo ostajali u šumi i celu nedelju dana, spavajući u kolibama na granama smrča i na stablima paprati, jedući bajat, sedmodnevne starosti, hleb.
***
U šumi smo bili bez ikakvih komunikacija sa civilizacijom, pa dok smo bili u planini, promakao nam je zemljotres u Skoplju 1963. godine. Tek kada smo sišli u grad, saznali smo za tu strašnu tragediju u kojoj je poginulo više od 1000 lica.
***
Moje detinjstvo čine dve polovine: letnje i zimsko. Rožaje je planinsko mesto i nalazi se na 1100 metara nadmorske visine, a u blizini je planina Hajla visoka 2402 metra. Ovaj podatak podrazumeva da u varoši i okolini u toku zime biva izuzetno hladno i sa puno snega.
***
Rožajska deca su se skijala, sličugala, kajikala a najviše od svega sankala na specijalnim sankama koje smo mi zvali bobovi (to su dvoje sanki povezanih metalnom osovinom kojima se upravlja nogama-stopalima. Pritiskom na desnu ili levu stranu „volana“, skreće se na levo ili desno).
***
Ovi bobovi su tekovina italijanskih okupatora koji su za vreme Drugog svetskog rata bili u mom rodnom mestu. S bobovima u toku zime kačili smo se za kamione teretnjake koji su prevozili balvane od Rožaja do Raške.
***
Kamioni su nas izvlačili uz Čiste strane i Selića brdo, a mi smo se nazad spuštali od Bijele Crkve do Savine zeleni i Zelenskog mosta u dužini od 5-6 kilometara. Kaike su sanke od drveta i goveđih cevanica koje su izvanredno klizile po zaleđenom Ibru.
***
I još jedna neverovatna stvar: najhrabriji mladići spuštali su se skijma niz strmo Bandžovo brdo i sa sklada (vertikalnog useka brda), skakali i leteli kroz vazduh desetak-petnaestak metara do podnožja. I mi smo imali našeg Bojana Križaja!
***
Voleo bih da ispričam jednu sentimentalnu pričicu koja me prati od ranog detinjstva. Naime, kazao sam da su za vreme okupacije Italijani bili u Rožajama. Ja sam se jednom sa drugovima popeo na Gradinu gde su nekada bili italijanski šančevi. Igrajući se po šančevima pronašao sam neku neobičnu metalnu životinju obojenu žutom bojom koja je imala četiri izuzetno dugačke noge i još duži vrat sa relativno malom glavom. Šta je ovo, pitao sam se.
***
Odneo sam kući figuru i negde je stavio pa je više nikada nisam našao (moguće je da je figuru pronašao moj mlađi brat koji ju je pretopio u sudaljče). A kada sam odrastao, saznao sam da je to bila olovna žirafa, verovatno igračka sina nekog italijanskog vojnika koji je sa sobom nosio figuru da ga podseća na dete. Kad oživim ovu sliku, oči mi zasuze.
***
Osmogodišnju školu završio sam školske 1957/58. godine. Sećam se finih momenata iz tog vremena. U proleće, kada bi se otopio sneg, đaci su stajali postrojeni pred vratima škole i skandirali: „Hoćemo u šetnju“, „Hoćemo u šetnju“, Ovim zahtevom uspevali smo da poremetimo plan rada škole. Direktorica (Dara Babović) bi naredila nastavnicima da nas odvedu u šetnju na Progone ili na brdo Top.
***
U sećanju su mi UNRINI darovi. Redovno smo za doručak dobijali belu kafu, narandžasti američki kačkavalj (verovatno čedar) i krišku hleba.
Takođe se sećam jednog predavanja koje je održao na dvorištu sa stepenica, novodošli učitelj Savo Radojeivć. Održao nam je predavanje o Nikoli Tesli. Od tog vrmena Savo je postao moj idol.
***
Još pamtim usku stazu planinsku,
Po kojoj sam, nebrojeno puta, drhteći
Prolazio.
Prstima sam opipavao živo kamenje,
Prelazio mekim jagodicama
Preko sasušenog lišaja,
Hvatao se za napukline,
Nokte zavlačio u nesigurne
Proreze.
Još pamtim usku stazu planinsku:
Svake noći, u snu,
Iznova prikupljam hrabrost
I dugim prstima, kao bršljenima,
Premošćujem ivice iznad ponora.
Stopalima sam izdubio kalupe,
Osluškivao sam, ušima prislonjen uz
Ovlaženu stenu,
Hujanje vetra na suvim travkama.
A da li se mene seća
Ta uska planinska staza,
Mog drhtanja nad smrću,
Mog pripijenog znojavog lica,
Kojim sam ostavljao nerukotvorene otiske
Po sivim kamenim ubrusima.
***
Posle završene osmogodišnje škole, upisao sam se na krojački zanat na kojem sam proveo dve godine. Pevali su mi: Tanka igla, tanka i večera.
***
Od svega sam sa zanata poneo specifične krojačke izraze kao brventikovati, pikirati, durknedovati, krajštikovati, fircati, pokrstica i druge. A ovi izrazi vezani su za određene radnje koje su se izvodile na garderobi koja se šila. Na sreću, rasformirala se radionica pa sam upisao gimnaziju u Novom Pazaru.
***
To je bila ozbiljna škola. Đaci su mahom bili iz Pazara, ali i iz okolnih mesta, od Prijepolja, Sjenice, Duge Poljane, Tutina, Rožaja, Raške i Ušća.
Novi Pazar za mene bio je veliki grad, uvodio me je u još veći, Beograd.
***
Najviše slobodnog vremena provodio sam u gradskoj biblioteci. Tamo sam upoznao velikog slavistu, prevodioca genijalnog Isaka Babelja, Milivoja Jovanovića. On je u Pazar bio došao na izložbu knjiga. Inače, Milivoje je bio glavni urednik izdavačkog preduzeća Mlado pokolenje. Dao sam mu moje pesme u rukopisu i on je moju knjigu najavio u Večernjim novostima. Na moju sreću, izdavačko preduzeće Mlado pokolenje se rasformiralo. U Novom Pazaru sam objavio prve pesme. Otada, do danas, pišem, pišem i ne prestajem. I objavljujem.
***
Želeo sam da studiram svetsku književnost. Upisao sam tu grupu na Filološkom fakultetu i nakon dve godine prebacio se na Filozofski fakultet – grupa za istoriju umetnosti.
Ne znam zbog čega me Ivo Tartalja nije podnosio.
***
U vreme studija aktivno sam se uključio u književni život Beogradskog univerziteta. Za Dan studenata (4. april, školske 66/67 godine) dobio sam tri nagrade (dve druge i jednu treću). Sarađivao sam sa skoro svim književnim časopisima, kao i sa dva studentska lista Studentom i Vidicima. Školske 1968/69 godine uređivao sam poeziju u Studentu.
***
Družio sam se sa mladim i talentovanim književnicima. Bio sam član Književne radionice 9 (književne grupe koja je izazvala intresovanje van granica Jugoslavije, naročito se u tome isticao nemački književnik Hans Magnus Encesberger.
***
Sećam se književne večeri koja je 1968. godine održana u Domu omladine Beograd a koju je vodio, tek prispeli iz inostrnstva, Miloš Crnjanski. Na toj večeri nastupali su mladi književnici. S ponosom se sećam da je moju pesmu Kuća pročitao sam Crnjanski.
***
U to doba naša zemlja otvarala se prema zapadu a i celom svetu i vremenu nesvrstanih zemalja. Ko je želeo mogao je u Beogradu da upozna svetske velikane od književnosti do slikarstva.
VJETROVI KOJI DUVAJU IZNAD MOG RODNOG MJESTA
Mi smo malo mjesto,
Mi smo mali narod
I na nas duvaju zli vjetrovi:
Crveni vjetar,
Bijeli vjetar,
I kokošinji vjetar,
I jugov vjetar,
I ovčji,
I magareći,
I zmijski,
I pseći vjetar,
I vodeni vjetar,
I vjetar sa Hajle,
I vjetar sa Vršina,
I vjetar od Giljeve.
Mi smo mali,
Mi smo ispod vjetra,
Mi smo ispod vjetra.
1991.
***
Kada sam kao osoba u duhovnoj krizi posegao za meni nepoznatim gljivama, otvorio se jedan ceo svet, a danas, 30 godina nakon izučavanja gljiva i toga ko je koga otkrio, gljive mene ili ja gljive, mogu da kažem hajde, neka to bude uzajamno.
***
Sa literaturom o gljivama sam legao, sa gljivama ustajao, a one su se poturale na svakom koraku – na taj način otkrio sam na stotine i stotine novih vrsta za Srbiju i Crnu Goru. Ne novih za nauku, već novih za inventar gljiva ta dva centra na kojima sam delao.
***
Moje bavljenje mikologijom nije imalo za cilj da oneobičovanjem uvedem gljive u književnost. Bilo je i toga, ali sasvim skromno. Ali najviše je bilo gljivama sam se bavio radi gljiva.
***
A u mom poluvekovnom bavljenju književnošću, pre svega poezijom, uvek je poticaj za nju, čitaj inspiracija, dolazio iz stvarnosti. Nisam pisao da bih izmišljao, već sam pisao da bih otkrivao. Na taj način nastalo je dvadesetak mojih pesničkih naslova. Pozija me uvodila u elitni krug ljudi. Poezijom sam, naročito angažovanim stihovima, prozivao društvene, pa i individualne nakaradnosti.
(Foto: portalforum.rs)
***
U Televiziji Beograd sam proveo 20 godina. Telvizija je u to vreme biila institucija, mala obrazovna akademija, škola visokog nivoa. Svi smo se trudili od rasvetljivača do urednika, pa i direktora i šefova sektora, da realizujemo što bolji program.
***
U televiziji, a verovatno i na drugim institucijama, ako firma napreduje za to je zaslužan kolektiv, a ako nazaduje, za to je odgovoran urednik ili dirktor. Ljudi u mojoj redakciji bili su sjajni svi odrda.
***
Gledanost Školskog programa (u kojem sam ja radio) može da zahvali dobrom konceptu. Taj koncept uveo je u program moj prethodnik Čedomir Mirković. Mi smo pravili najduže dečje serije, recimo Kocka, kocka, kockica imala je preko 200 epizoda. Za jednu od emisija iz te serije ja sam napisao scenario. Na festivalu obrazovnih programa u Japanu 1979. godine dobila je najveće priznanje Grand prix Japone.
***
Emitovali smo sjajne odabrane i obrađene strane programe. Danas mi se ispovedaju nekadašnji gledaoci našeg program i kažu da su se psihofizički spremali za čas TV gledanja Školskog programa.
***
Zahvaljujući komesarima režima Slobe Miloševića poslednjih godina pre napuštanja Televizije, bio sam ponižavan. Prećeno mi je. Po tome se naročito isticao, verovatno po nagovoru ostrvljenih zlotvora, neki Piroćanac. Nameštali su mi intrige.
***
Interesantno, dok sam čekao pred vratima kancelrije direktora Milanovića rešenje o otkazu i napuštanju Televizije, nadao sam se da će se direktor, a ne sekretarica, pojaviti i uručiti mi rešenje o otkazu rečenicom: „Hvala ti za dvadesetogodišnji doprinos televiziji Beograd“. Dakle, ako neko nema stila, nema ni osećaja.
***
Moj zavičaj je moja lična karta. Dok sam bio mlađi, postojala je jaka pupčana veza između mene i moje šire porodice, mene i zavičaja. Danas više nije to tako jako, svelo se na intelektualne veze koje se provlače kroz moj intelektualni rad: uradio sam diferencijalni Rječnik rožajskog govora u kojem ima preko 5.000 leksema, koje su uglavnom lokalizmi tj. razni izmi. Osim Rječnika, napisao sam i objavio zbirku pesama Maternji jezik, hoću da kažem da je ta zbirka napisana na lokalnom, majčinom jeziku.
***
Volim da posmatram svet oko sebe pa sam jednu knjigu nazvao Posmatrač. Mislim da sam po poetskom iskazu na tragu Andrićevih Znakova pored puta,i Kišovih Ranih jada. A naročito na tragu tekstova norveškog književnika Knuta Hamsuna i njegove knjige Na zaraslim stazama.
***
Prijatelji me često pitaju kako sam nešto primetio, a ja kažem ako ne primetim onda čujem. Dvoumio sam se da li novoj knjzi (koju pipremem) da dam ime Slušač. Na osnovu ova dva pomenuta čula, postao sam bogat i prebogat u osećanjima.
***
Pitam se, kao i mnogi drugi, gde danas ide čovečanstvo sa ovom nakaradnom politikom. To ne vodi dobru, svet postaje bezosećajan i glomazan. Jednog dana iza nas će ostati samo gljive. Ako su one starije od nas milionima godina, priodno je da će duže živeti od nas.
PRVI PUT S MAJKOM NA SVETSKOM FUDBALSKOM PRVENSTVU
Dok gledamo kasno uveče prenos na TV-u
Fudbalske utakmice sa Svetskog prvenstva
Između Španije i Hondurasa,
Moja devedesetogodišnja majka i ja,
Ona s podeljenom pažnjom između pletenja čarapica
Za neko buduće dete koje će se roditi u komšiluku
Ili negde dalje, tek
Da ga sačekaju i da budu dar od jedne prastare bake,
I mene koji pokušavam da se udubim u igru,
Ona, tj. moja majka, koja je rodila četiri sina
I koji su svi za fudbal imali obe leve noge,
Pita, pošto je utakmica poprilično odmakla,
Ko igra ovo?
Španija, majko.
Ona Španija koja je nekada proterala Arape i Jevreje
Sa Pirinejskog poluostrva,
A ubrzo potom osvojila i kolonizirala pola sveta,
Pa i Honduras,
Zemlju koja večeras na sportskom polju
Bije bitku s kolonizatorom.
Nisam čula za Honduras. Ne znam gde je to, kaže.
To je u Americi, u Južnoj Americi, tamo gde rastu banane,
Tamo gde su živeli Indijanci,
Onaj narod kojeg su kauboji u filmovima neprestano pobeđivali,
Onaj nesretni narod za koji smo mi
U bioskopu navijali,
Jer smo Indijance doživljavali kao svoje.
A ko su bijeli a ko crveni?
Između nekoliko okrenutih redova iglama na čarapi,
Pita.
Crveni su Španci
A beli Hondurašani.
Čini mi se da ovih crvenih ima više.
U pravu si.
Čini se da ih ima više
Jer im je više stalo do pobede pa više trče,
Svuda stignu.
A ima ih podjednako.
A zašto ovaj ne udari loptu?
Je li se umorio?
Vidi kako stoji i dahće.
Ne, on čeka da mu sudija dade znak,
Da mu dozvoli da puca penal.
A što je ovaj narod ovako obučen?
Ko su oni?
To je publika.
Tako se publika maskira.
Oni podržavaju svoj tim vikom,
Mahanjem zastavama,
Duvanjem u trube vuvuzele
(U onakve trube
kakve sam ja pravio u proleće od mlade vrbove kore,
sećaš se?)
Oni su se obukli šareno,
Ili su se premazali po telu
Bojama svoje zastave.
Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju plete,
Gleda me pravo u lice,
I puna nekog skrivenog besa
Šutnu klupko koje se motalo oko njenih nogu
I reče:
Ž’o mi je što bar neko od vas braće nije posto fuzbaler,
No ste se svi dali na umetnost,
Pa niko za vas ne zna.
VI 2010.
Izvor: Dnevni list DANAS
Dirljiva ispovest.