Aleksej Kišjuhas
Penetracija Jakova Milatovića u drugi krug predsedničkih izbora u Crnoj Gori proslavljena je pesmom Beograd Svetlane Ražnatović Arkan. „Znam za jedan grad, zove se Beograd“ i „Moj Beograde, zagrli me“, pevala je tada srpska mater Ceca sa zvučnika u Podgorici. Isto su pevali i izborni slavljenici. I to je, otprilike, sve što valja da znamo o ovim izborima.
A ne znamo mnogo – ili se to samo pravimo da ne znamo? U pitanju je bio ključni odabir glede sudbine tzv. zapadnog Balkana, i gde je Zapad u poodavnoj defanzivi ili kukavnom povlačenju. Kolega i prijatelj Dinko Gruhonjić je tu gužvu ponajbolje sažeo u sledeću ispravnu tvrdnju: „Srbija navija protiv Đukanovića ne zbog tzv. korupcije i njegove tridesetogodišnje vladavine, nego zato što Srbija nema more“.
A Velika Srbija toliko želi da osoli zadnjicu u morskoj vodi. Uostalom, Milatovića su podržali i Vojislav Šešelj i Večernje novosti. Kako ono beše – pametnom dosta? Pa ipak, sve je postalo veoma glupavo. I krajnje očigledno, bar za one koji umeju da vide i razumeju.
NIJE „NAŠ“ DIKTATOR: S jedne strane, imamo zaista predugu vladavinu jednog čoveka i političkog hegemona, Mila Đukanovića, koji je dosadio i bogu i narodu. Ali i režim čoveka i politike koja se u tom međuvremenu i sama menjala i transformisala, baš kao što je dramatično menjala i transformisala patrijarhalno, tradicionalno i rusofilno crnogorsko društvo.
Drugim rečima, možda je na vlasti u Crnoj Gori 30 godina bio isti čovek, ali na vlasti nije bila ista politika. Uz to, Đukanović je za Crnu Goru tačno jedini izborio postjugoslovensku državnost bez rata, te vešto odvojio Crnu Goru i od Slobodana Miloševića i od Vladimira Putina.
I što mu nisu zaboravili, naprotiv. Niti su mu ikad oprostili smrtni greh crnogorske nezavisnosti. A da li zaista mislimo da iste one preživele (i veoma žive) strukture crkve, vojske, akademije i politike iz 1990-ih, u političkom slomu Đukanovića ne vide priliku za novo ujedinjenje Srbije i Crne Gore? I neka se pripremi Republika Srpska? Dođavola, nismo li na tom memorandumu ili užetu već visili? „Dole foteljaši!“ u ime Kosova i celovite Srbije „iz tri dela“? Da li nas to očekuju nova antibirokratska, a zatim i nova balvan revolucija?
Jer, sa druge strane barikada su, šta? Pravoslavne litije, ministri-apostoli, četničke vojvode i srpski svet, sve umesto mrske Evrope, te zlog i naopakog Zapada. I Vlada koja se otvoreno formira u Ostrogu, Beogradu ili Kremlju. Đukanović je zato u pravu kad tvrdi da na Balkanu imamo pokušaj stvaranja srpskog sveta po modelu ruskog sveta Vladimira Putina, odnosno velikoruskog imperijalizma.
Istovremeno, u pitanju je i posve krstaški, odnosno litijaški pohod protiv liberalne kulture, institucija i vrednosti modernog Zapada. Hajde da se ne zajebavamo. Ovde se radi o tome hoće li Crna Gora postati tek ispostava zvaničnog Beograda ili neće. Jer, nije Milo u Srbiji toliko omražen zato što je diktator. Omražen je zato što nije naš diktator. Još jedan Milorad Dodik ili Zvonko Veselinović, takođe gospodari života i smrti, ali i dežurni i rado viđeni gosti na našim proslavama. U tome je ceo kunst.
U VEČITOM PREDSOBLJU EVROPE: Dakle, i šatro slobodoumni Beograd u Đukanoviću vidi samo nekakvog Lukašenka kao krivu analogiju. A ne državnika koji se otrgnuo od srpskog, pa ruskog uticaja, orbite i sveta, rizikujući i državni udar i sopstveni život. Koji je svojevremeno pružio utočište i spasio glavu Zoranu Đinđiću. Uostalom, i Crnu Goru je 1999. bombardovao NATO.
Trebalo je petlje da se ovo najnovije evropsko i ekološko državče priključi evroatlantskoj alijansi. A naravno da se Đukanoviću može tušta i tma prigovoriti, pobogu. Od granatiranja Dubrovnika, preko korupcije, do kriminala. Međutim, o Đukanovićevom režimu kao izgrađenom na „švercu cigareta“ (usred embarga), bez naročitog blama govori – država Srbija. Ista ona u čijim trezorima je posle 2000. pronađeno više od pola tone – heroina. Spakovanog i spremnog za transport i distribuciju u zemlje Zapadne Evrope.
I zato je ulog u nedelju bio nešto mnogo više od populističkog svrgavanja nekakvog švercera i korumpiranog diktatora na Balkanu i Mediteranu. U igri je bila sama sudbina naših državica i njihovih građana u večitom predsoblju Evrope. Crna Gora je imala neku šansu. Ali avaj, Srbija uvek povuče ka dnu.
I onda, hoće li Crna Gora postati samo primorska ispostava Srpskog sveta? Poput (još) manjeg bh. entiteta, Republike Srpske Gore? Možda će postati još jedna – Zajednica srpskih opština? Crnogorci su već bili sluškinje Beograda. Hoćemo reprizu? Crna Gora je na izborima 2020. vraćena u 1991. godinu. I, umesto drugačije budućnosti sada može da očekuje jedino nove litije, molebane, veronauke, četnike, Svetog Savu i Vasilija Ostroškog. Dogodine u Titogradu!
Crnogorci su u mnogome razuman svet, čak i kad nisu. Upravo zato im je i podvalilo moderne Abazovića, odnosno Milatovića sa Oksforda. Naime, na izborima u Crnoj Gori se glasalo između dve (formalno) proevropske opcije. Kao protivkandidat Đukanoviću pobedio je neko sa kakvom-takvom evropskom platformom. Mladi lider, a ne četnički vojvoda.
Ali, i narajcani populista koji je obećao plate od 1.000 evra i obračun sa korupcijom i kriminalom. Zvuči poznato? Da, baš poput Dinkića i Vučića 2012. godine. Milatović je naprasno predložen za predsedničkog kandidata jer mu partijski lider Milojko Spajić, gle čuda, ima prebivalište – u Beogradu.
Ali, Milatović se kao ministar ili jedan od dvanaest Krivokapićevih apostola o demografiji i unapređenju nataliteta konsultovao sa mitropolitom Joanikijem. Mitropoliju crnogorsko-primorsku nazvao je „jedinom slobodnom institucijom“ u Crnoj Gori. A biće da mitropolit Amfilohije i sloboda nekako ne idu zajedno, zar ne?
UĐITE SLOBODNO, BEZ IZUVANJA: Najzad, ne radi se ovde ni samo o Srbiji koja vlažno sanja o tome da iznova podjarmi Crnu Goru i da izađe na Jadransko more. Radi se i o sudaru vrednosti, što je istakao i sam Milatović: „Najviše zamjeram Đukanoviću što je simbol jednog izopačenog sistema vrijednosti“.
A je li, boga ti? Šta je tačno izopačeno u modernosti, građanskoj i sekularnoj državi, Evropi i Zapadu? Zato u nedelju jeste bio izbor između partizana i četnika, građanskog i etničkog, kilave demokratije i tvrde teokratije. Pa i između Mila i Momira, još jednom. Dok, parafrazirajući Marka Vidojkovića koji parafrazira Antu Tomića – između lopova i fašista, valja glasati lopove.
Zapravo, i našoj Republici je očigledno bio potreban jedan Milo Britva Đukanović. Koji će, uz svu naopaku koncentraciju moći i vlasti, na kraju ipak uterati naš narod i prateće narodnosti u NATO i Evropu. Pa neka mu sude i sudovi i istorija posle, naravno.
Ohridski sporazum i izbori u Crnoj Gori zato su bili doslovno poslednja šansa da se Srbija najzad okrene samoj sebi. Umesto trajnom gledanju preko plota, jerbo fakat ne ume da uredi svoje dvorište i domaćinstvo. Jednom za svagda – Crna Gora nije „Srpska Sparta“, „Drugo oko u glavi“, srpska provincija, niti nekakav folklorni i primorski kuriozitet u korpusu srpskog naroda, već samostalna država-nacija.
Do juče, ona je bila i ogledalo naše bolje mogućnosti. I prva sledeća država-članica Evropske unije. Zato je i toliko nepodnošljiva. Molim vas, ne rušimo jedinu postjugoslovensku republiku koja je građanska i multietnička, u kojoj nije bilo rata, i koja se ne stidi svojih partizana. Budućnost Zapadnog Balkana lomila se u Crnoj Gori, i od ovih izbora će zavisiti i ambicije i karakter srpskog društva.
Na kraju, pobedio je Milatović. A Đukanović je, posve diktatorski, priznao poraz. Raduju se u Kremlju, i raduju se u Beogradu. Ovaj put, u Podgorici se slavi sa zastavama Srbije, pa i Miloševićeve Savezne Republike Jugoslavije.
Hoće li Crnogorke i Crnogorci ostati bez svoje države i postati još jedna crkvena prćija? Još južnija i još tužnija srpska pokrajina? Treba li nam zaista još jedna Republika Srpska na Balkanu? Braćo Crnogorci, dobrodošli u Srpski svet! Uđite slobodno, ne morate se izuvati. Zagrliće vas Cecin Beograd, šta mu teško. Biće to Republika Srpska (još) Gora.
Ohridski sporazum i izbori u Crnoj Gori bili su doslovno poslednja šansa da se Srbija najzad okrene samoj sebi. Umesto trajnom gledanju preko plota, jerbo fakat ne ume da uredi svoje dvorište i domaćinstvo.
Jednom za svagda – Crna Gora nije „Srpska Sparta“, „Drugo oko u glavi“, srpska provincija, niti nekakav folklorni i primorski kuriozitet u korpusu srpskog naroda, već samostalna država-nacija.
Do juče, ona je bila i ogledalo naše bolje mogućnosti. I prva sledeća država-članica Evropske unije. Zato je i toliko nepodnošljiva. Molim vas, ne rušimo jedinu postjugoslovensku republiku koja je građanska i multietnička, u kojoj nije bilo rata, i koja se ne stidi svojih partizana. Budućnost Zapadnog Balkana lomila se u Crnoj Gori, i od ovih izbora će zavisiti i ambicije i karakter srpskog društva.
Na kraju, pobedio je Milatović. A Đukanović je, posve diktatorski, priznao poraz. Raduju se u Kremlju, i raduju se u Beogradu. Ovaj put, u Podgorici se slavi sa zastavama Srbije, pa i Miloševićeve Savezne Republike Jugoslavije.
Hoće li Crnogorke i Crnogorci ostati bez svoje države i postati još jedna crkvena prćija? Još južnija i još tužnija srpska pokrajina? Treba li nam zaista još jedna Republika Srpska na Balkanu? Braćo Crnogorci, dobrodošli u Srpski svet! Uđite slobodno, ne morate se izuvati. Zagrliće vas Cecin Beograd, šta mu teško. Biće to Republika Srpska (još) Gora.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
