Prilikom radova na rekonstrukciji Beogradske tvrđave, juna 1935. godine, ispred crkve Ružice, otkopano je 20 ljudskih skeleta. Kako ovaj prostor pre rata nije služio kao groblje, savremenici su pretpostavili da je reč o vojnicima nastradalim tokom borbi vođenih u Beogradu u oktobru 1915. godine. Pronađene vojničke oznake, uniforme i drugi predmeti jasno su ukazali da je reč o srpskim vojnicima. Spontano pronalaženje grobova iz Prvog svetskog rata u Beogradu nije bilo retko, a uobičajena praksa je nalagala da se posmrtni ostaci sakupe i svečano polože u jednu od dve beogradske vojničke kosturnice. Međutim, ovoga puta u pitanju je bio jedan izuzetak.
Naime, program komemoracije predviđao je da se pored liturgije održi i „svečani pomen neznanim herojima po obredima istočno-pravoslavne, katoličke i muslimanske veroispovesti“.
Sahranu pokojnika organizovali su veterani nekadašnje srpske kraljevske vojske, okupljeni u „Udruženju branilaca Beograda“, pa se ne može reći da je odluka o uvođenju katoličkog i islamskog ceremonijala doneta samo iz državnih obzira ili kako bi se poštovala postojeća verska i nacionalna raznolikost unutar Kraljevine Jugoslavije. Naprotiv, srpski veterani su jedini precizno mogli da posvedoče o vrsti i rasporedu srpskih jedinica koje su se nalazile u Beogradu tokom dramatičnih borbi koje su počele 6. oktobra 1915. godine.
Veterani su znali ono što je danas malo poznato srpskoj javnosti, a to je da je od oko 10.000 srpskih vojnika koji su branili Beograd 1915. godine njih oko 1.500 bilo muslimanske vere, poreklom iz Sandžaka, Makedonije i Kosova i Metohije.
Prisustvo muslimana iz Sandžaka, Kosova i Metohiji i Makedonije kao vojnika u okviru posebne srpske vojne celine „Trupe Odbrane Beograda“, sporadično se pominje u srpskim vojnim izvorima iz 1915. godine. Međutim, reč je o rasutim podacima koje niko nije sistematizovao. Nasuprot nepostojanju ove teme u istoriografiji, uspomene na boravak muslimana u srpskoj vojsci delom su sačuvane u Sandžaku. Sećanje se prenosilo porodičnim predanjem, pa je samim tim podrazumevalo i sva ona iskrivljavanja i pojednostavljivanja koje podrazumeva usmeno prenošenje istorijskih znanja. U odsustvu preciznih obaveštenja i proverenih istorijskih činjenica, istorija učešća Bošnjaka u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu kretala se između potpunog nepoznavanja i zaborava, s jedne, i legende i mita s druge strane.
Sudbina Bošnjaka u srpskim vojnim jedinicama samo je još jedan zapostavljeni istorijski ugao na Prvi svetski rat, koji, zajedno sa Balkanskim ratovima 1912-1913, predstavlja važnu epizodu u međunacionalnim odnosima na teritoriji Srbije. Iako je reč o relativno kratkom periodu, on je ispunjen dramatičnim primerima sukoba i saradnje, i ostavio je dalekosežne posledice. Njegovim rasvetljivanjem barem donekle bi trebalo da se prevaziđe etnocentričnost naše istoriografije i njena zatvorenost u uskim nacionalnim okvirima. Istraživačko zapostavljanje ove i sličnih tema iz domena međuetničkih odnosa doprinosi pobedi zaborava, ali i ostavlja prostor za mitološka, ekstremna i nenaučna tumačenja.
Ko je neznani junak sahranjen na Avali?
Najvažniji trag o boravku muslimanskih vojnika u Beogradu 1915. godine predstavlja priča o Neznanom junaku sahranjenom na Avali oktobra 1915, sa natpisom na nemačkom „Ein unbekannter serbischer Soldat“. Sticajem okolnosti baš ovaj grob će postati centralno mesto oko kojeg će nastati jugoslovenski kult neznanog junaka.
Odbor za izradu spomenika neznanom junaku počeo je sa radom 1921. godine. Vremenom je prvi skromniji spomenik zamenila velelepna grobnica u okviru mauzoleja koji je projektovao Ivan Meštrović. Postepeno, širom Srbije proširila se priča da kosti neznanog junaka pripadaju nikom drugom do muslimanu, Bošnjaku, srpskom vojniku Sulejmanu Baliću iz Duge Poljane, mestu između Sjenice i Novog Pazara.
Da li je moguće utvrditi indetitet neznanog junaka? On je poginuo najverovatnije u noći 13/14. oktobra 1915. godine i to u sastavu srpskog Kombinovanog odreda. Reč je o jedinici koja je u mnogo čemu odražavala ne samo karakter srpskih ratnih improvizacija 1915. godine već i šaroliku etničku strukturu tadašnje Srbije.
Do 17. oktobra 1915. godine nemačka i austrougarska vojska uspostavile su potpunu kontrolu nad Avalom. Usledila je i sahrana srpskih mrtvih. Članovi odbora za podizanje spomenika neznanom junaku ostavili su detaljan zapis o ekshumaciji jednog groba na Avali iz 1921. godine. Tako se o tu sahranjenom vojniku zna podosta.
Prvi zadatak Odbora bio je da se utvrdi da li je u ovom plitkom grobu uopšte sahranjen srpski vojnik. Predmeti koji su nađeni pažljivo su popisani. Skelet vojnika pretrpeo je teška oštećenja usled eksplozije granate. Dežurni lekar je pregledom lobanje i skeleta ustanovio da je vojnik bio srednjeg rasta i veoma mlad. Čitava leva strana grudnog koša bila je raznesena, a delovi granate u težini od 1 300 grama nalazili su se ispod lobanje. Nađeni su „delovi vojničke bluze, opasač sa dve fišeklije srpske, pune srpske municije“.
Tu su bili i drugi delovi vojne spreme, uprtači, vojničke cokule koje su bile zavezane telefonskom žicom, novčanik sa tri „stare“ kovane monete od dva dinara sa likom kralja Petra (iz 1904. godine). Tu je bilo i parče papira koje se nije moglo identifikovati (pretpostavljalo se da se radi o papirnoj novčanici od 10 dinara, puštenoj u opticaj 1908. godine). Vojnik nije posedovao identifikacionu značku. Pronađeno je još municije, ruskog porekla, proizvodnja „Tulskog zavoda“ iz 1906. godine.
Ova raznorodna oprema bila je slika i prilika snabdevanja srpske vojske 1914. i 1915. godine. Međutim, pri skeletu nije nađeno ništa što bi otkrivalo identitet. Ipak, istraživač Branko Bogdanović svojim lucidnim zapažanjima nedavno je ipak uspeo da dođe do zaključka koji deluje veoma uverljivo.
Naime, on je analizom vojničke spreme primetio da je najverovatnije reč o vojniku iz Ibarske vojne oblasti, dakle, Bošnjaku koji je stigao u Beograd kao deo popune u proleće 1915. godine. Ključnu ulogu imaju dve činjenice. Odsustvo identifikacione pločice ili značke i postojanje cokula. Ovakvu značku vojnici iz „Novih oblasti“ uglavnom nisu imali dok prave, metalne vojničke pločice sa oznakom identiteta, srpska vojska dobija tek na Solunskom frontu. Kada je reč o cokulama, neznani vojnik je nosio američke cokule (M1910), nabavljane 1914. godine. One su deljene prvenstveno vojnicima na odsluženju vojnog roka tj. kadrovcima i, u manjoj meri, pukovima I poziva.
Konačno, Branko Bogdanović zaključuje: „Po svemu sudeći, neznani junak je jedan od dvadesetogodišnjaka iz Ibarske vojne oblasti, od Sandžaklija pozvanih na odsluženje redovnog vojnog roka, u 10. kadrovski puk potpukovnika Momčilovića. To objašnjava i odsustvo ratne značke, koja nije na vreme podeljena ‘kadrovcima’ iz ‘novih oblasti’. Na ovo ukazuju i cokule, uvezane telegrafskim kablom, koje su bile ‘privilegija’, u odnosu na opanke drugopozivaca i trećepozivaca.“
Regrutacija muslimana u srpsku vojsku
U dramatičnim danima prve faze vojnih operacija u svetskom ratu 1914-1915, Kraljevina Srbija pribegla je regrutaciji muslimana iz tzv. Novih krajeva pre svega zbog očajničke potrebe za novim kontingentima regruta. Popuna „rashoda u operativnim jedinicama“ tj. pronalaženje ljudi koji bi popunili proređene trupe, postalo je imperativ za srpsku Vrhovnu komandu već u leto 1914. godine.
Međutim, regrutovanje i mobilisanje na teritorijama koje su tek godinu dana bile sastavni deo Kraljevine Srbije povlačilo je za sobom i čitav niz političkih i psiholoških posledica koje su se ticale konfesionalnih i međuetničkih odnosa. Konačno, dolazak regruta iz „Novih oblasti“ postavljao je i načelno pitanje izjednačavanja pravnog statusa građana iz ovih oblasti do onog nivoa ustavnih prava i političkih sloboda koje su uživali građani tzv. pretkumanovske Srbije.
Važne odredbe srpskog ustava iz 1913. bile su naime suspendovane u novoprisajedinjenim oblastima, čiji su stanovnici tako imali karakter građana drugog reda. Ta ista država je sada od tih drugorazrednih podanika tražila da brane njene granice.
U Novim oblastima najpre su regrutovani podanici hrišćanske denominacije. Proces je otpočeo još u aprilu 1914. godine kada je formiran „Vardarski puk“. Nove klase mladića regrutovane su i po otpočinjanju rata, da bi u značajnijem broju ove snage uzele učešća u Kolubarskoj bici. Regent Aleksandar Karađorđević je u svojoj proklamaciji od 28. decembra 1914. godine posebno podvukao doprinos „braće naše koju od Turka oslobodismo“, obećavajući im pravo na sve političke i ustavne tekovine Srbije.
Međutim, regrutacija muslimana sa „Novih teritorija“ razvijala se na drugačiji način upravo zbog svoje osetljivosti. Sama ideja je isprva stavljena ad akta, potpisivanjem Carigradskog mira između Kraljevine Srbije i Otomanske države 1914. godine. Ovim ugovorom okončana su neprijateljstva između dve države, a kada je reč o regrutovanju stanovnika muslimanske vere sa teritorija koje su nekada pripadale Osmanskom carstvu, dogovoreno je da ono ne može da se vrši u naredne tri godine.
Međutim, sa ulaskom Turske na stranu Centralnih sila ideja o regrutovanju muslimana sa ovih prostora ponovo postaje aktuelna i srpska vlada više nije nameravala da se pridržava onog što je pisalo u Carigradskom ugovoru.
Komandant Trupa Novih oblasti, general Damjan Popović, kao najupućeniji u ovu problematiku, podneo je srpskoj Vrhovnoj komandi sredinom decembra 1914. godine elaborat o mogućnosti regrutovanja muslimana iz njegove zone odgovornosti u srpske jedinice. Na prvom mestu on je istakao da Kraljevina Srbije popunu za vojsku teško može naći na drugom mestu. Računao je da srpska vojska može da računa na npr. 5.900 regruta, ukoliko pozove „u kadar“ mladiće rođene 1893. i 1892. godine.
General se dotakao i psiholoških i političkih posledica. Najpre, on je smatrao da će mera pozitivno uticati na hrišćane iz Novih oblasti koji su već angažovani na frontu. Takođe, Popović je smatrao da bi se pozivanjem muslimana pod zastavu njihova sudbina u potpunosti vezala sa Kraljevinom Srbijom. Kako je general Popović pisao „nestala bi nada da će se Turska ikada vratiti na ovaj prostor“. Istovremeno, uvođenjem ove mere srpska država bi pokazala snagu svojih institucija i svog autoriteta.
Trenutak je bio povoljan jer je upravo ostvarena druga ubedljiva pobeda nad austrougarskom vojskom u 1914. godini. Upravo je završena Kolubarska bitka, a nova klasa mladića iz starih granica Srbije tj. pretkumanovske Srbije upravo je dolazila na obuku u „Nove oblasti“. To je značilo da će na terenu biti prisutna dovoljna sila da se nosi sa svim problemima koji bi mogli da iskrsnu.
General Popović nije očekivao da će muslimani sa oduševljenjem hrliti u srpsku vojsku, ali nije predviđao ni veće proteste. General je jedino procenjivao da će regruti ispoljiti žal za domom, ali da pravi protesti mogu jedino da se očekuju od strane pojedinih Albanaca.
Konkretan rad na regrutaciji trebalo je da se obavi u saradnji sa lokalnim muftijama i hodžama kako zbog uticaja koji su ovi ljudi imali među muslimanima, tako i zbog činjenice da su veoma često samo oni imali tačne spiskove mladića određenog godišta. Islamski verski predstavnici imali su ključnu ulogu i u tumačenju ove mere srpske države.
Cilj državnih organa bio je da se ovo prvo regrutovanje shvati kao želja srpske države da izjednači sve njene podanike u pravima, ali i obavezama. Maćehinski odnos države i svojevrsno licemerje predstavnika vlasti ogledalo se u činjenici da su oni prvo nametali ispunjavanje obaveza od strane podanika koji će tek u nekoj neizglednoj budućnosti biti izjednačeni i u pravima sa drugim građanima Srbije.
General Damjan Popović je preporučivao da se pozovu četiri klase regruta odjednom, tj. svi rođeni između 1890. i 1893. godine. Ovo je predlagao jer je očekivao da će odziv biti slab. Predlagao je i da se muslimani pošalju na odsluženje vojnog roka van granica „Novih oblasti“. Iz ovog elaborata jasno je da se nisu očekivali veći bezbednosni problemi prilikom regrutacije. Ipak, dolazak većeg broja trupa iz centralne Srbije, kao i ideja o mogućem masovnom ignorisanju regrutacije, ukazuje da je situacija bila izuzetno složena.
Iznošenje svog mišljenja general Popović završavao je isticanjem važnosti poštovanja religije novih regruta. „Sa naše strane treba sve učiniti, da novi regruti mogu svoje religiozne obrede vršiti onako isto, kao što su to vršili i za vreme služenja u turskoj vojsci i kao što im se to čini u francuskoj i u engleskoj vojsci.“
Važnost religije pravilno je shvaćena kao jedno od najvažnijih pitanja za nove regrute. Međutim, upravo opisivanje novih regruta kao „muhamedanaca“ otežava njihovo etničko razvrstavanje.
Pitanje razvijenosti osećanja nacionalne pripadnosti i posebnosti muslimana i hrišćana sa „Novih oblasti“ svakako je veoma složeno. Postoji svakako i mogućnost da je srpska vojska upotrebom termina „muhamedanac“ nastojala da potisne lokalni ili nacionalni identitet Bošnjaka, Turaka i Albanaca tretirajući ih kao domorodačko stanovništvo koje se od Srba razlikuje jedino religijom. Ipak, nema istorijskih izvora koji bi jasno ukazivali da je ovakav pristup bio praktikovan.
Načelnik srpske Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik podržao je predloge koje je izneo komandant „Trupa Novih oblasti“. Ministarski savet Kraljevine Srbije je zatim na preporuku Vrhovne komande 25. decembra 1914. godine doneo odluku da se u vojsku pozovu tri godišta muslimana sa „Novih teritorija“, mladići rođeni 1892 ̶ 1894.
Mladići su do 18. januara 1915. godine očekivani u kasarnama. Odziv je bio relativno visok jedino u Ibarskoj divizijskoj oblasti, a širom „Novih oblasti“ zabeleženi su brojni problemi poput odbijanja da se položi zakletva ili negodovanja. Incidenti su se naročito ispoljavali u delovima Makedonije gde je regrutovano albansko stanovništvo. Krajem 1914. godine na vojnu vežbu je pozvano još osam godišta, to su bili mladići rođeni između 1884 i 1891, s tim što je njihova obuka sprovođena unutar granica „Novih oblasti“, dakle u blizini njihovih domova.
Situacija je u svakom slučaju bila veoma složena, a o tome je svedočio i dokument koji je srpska vojska zaplenila početkom 1915. godine kako kruži u „Novim oblastima“. To je bio proglas „Udruženja islama“ nastao februara 1915. godine. U njemu su muslimanski regruti pozivani da ubijaju svoje oficire, uništavaju vojnu opremu kao i da na svaki drugi način podrivaju srpske ratne napore.
Slanje muslimana u rat protiv Austrougarske i Nemačke viđeno je kao pogrešno jer su ove države bile „saveznice muslimanskog kalifata“. Uprkos svim problemima muslimanski regruti su pristigli u svoje centre za obuku, a nema dokaza da je srpska vojska preduzela neke posebne bezbednosne mere usled pojave ovakvog poziva na borbu protiv srpske države.
Postoje indicije da su muslimani bili mobilisani i pre formulisanja zvanične državne politike po ovom pitanju. Holandski lekar Arijus Tinhoven pisao je u jesen 1914. godine da se albansko stanovništvo masovno mobiliše u vreme krize koja je prethodila Kolubarskoj protivofanzivi srpske vojske, a da se sporazum sa Otomanskom carevinom o roku od tri godine, ne poštuje.
Slične optužbe srpskom Ministarstvu inostranih dela uputio je i otomanski poslanik u Srbiji. On je tvrdio da se muslimansko stanovništvo upotrebljava „za kuluk najgore vrste“.
Usledila je istraga generala Damjana Popovića u kojoj je zahtevao da se komandanti svih divizijskih oblasti sa „Novih oblasti“ izjasne o ovim optužbama. Utvrđeno je da su muslimani regrutovani u manjim grupama pre svega kao konjovodci tj. pratioci životinja koje je srpska vojska rekvirirala za potrebe fronta. Naime, više stotina konja, volova i bivola uzeto je za potrebe fronta i iz „Novih oblasti“ poslato ka severu, bliže frontu. Muslimani su bili angažovani i za građevinske radove u blizini mesta u kojima su živeli, ali nije bilo dokaza da je bilo ko mobilisao lokalne muslimane za potrebe popune operativnih jedinica na frontu.
Muslimani su u vojnom smislu jedino bili angažovani kao pripadnici straža koje su obezbeđivale telegrafske stubove u „Novim oblastima“. Međutim, formalna odluka o angažovanju muslimana „za kuluk“ doneta je nakon stupanja Otomanske carevine u rat sa Rusijom. Tada je odlučeno da se svi stanovnici „Novih oblasti“ ravnopravno upotrebljavaju za državne građevinske radove. General Damjan Popović pisao je novembra 1914. godine, pojašnjavajući ovo naređenje: „Opet ponavljam, da ne treba mnogo navaljivati na Turke, da oni u tome ne vide, kao našu zlu volju, što je Turska u ratu sa Rusijom.“
Ove ljude, koji su pratili srpsku komoru video je u okolini Valjeva i Arčibald Rajs. On je imao sopstveno, dosta pojednostavljeno viđenje nacionalne pripadnosti muslimana koje je susreo. „Volovska kola dolaze iz Južne Srbije i prate ih ljudi sa fesom i čalmom, muslimani koji su posle pobeda 1912. i 1913. godine postali Srbi i koji se pokazuju verni svojoj novoj otadžbini. “
Muhamedanski bataljoni u odbrani prestonice
Muslimani, regruti pozvani u vojsku u decembru 1914. godine, pristizali su u različite srpske garnizone. Karakterističan je primer jedinica koje su došle u Beograd. Naime, komandant „Kombinovanog odreda“, koji je delovao u okviru „Trupa Odbrane Beograda“, pukovnik Dušan Tufegdžić, došao je na ideju da se izvrši posebna preraspodela „muhamedanaca“. On je podneo svojim pretpostavljenima „Projekat o bataljonu muhamedanaca upućenih u ovaj Odred“.
Pukovnik Tufegdžić je predlagao da se stvore posebni muslimanski bataljoni, naime njih četiri. To je moglo da se učini od mladića koji su određeni da stupe u jedinice u Beogradu. „Kombinovani odred“ je u maju 1915. godine primio čak 3.042 redova muslimana iz „Novih krajeva“. Pukovnik je primetio da je jedan broj regruta „fizički iznuren i neobučen“, čak njih 705. Zbog toga je pukovnik Tufegdžić predlagao da se oni izdvoje u poseban bataljon i pošalju na dodatnu obuku i odmor daleko od bojišta, u Aleksinac.
Pukovnik Tufegdžić je zato predlagao da se u Beogradu zadrži samo jedan bataljon. Ta jedinica bi nosila naziv „Četvrti bataljon Desetog kadrovskog puka“. Problem loše obučenosti i uopšte nepoznavanja vojne službe pratio je i hrišćane koji su pristizali iz „Novih oblasti“. Pukovnik Tufegdžić primetio je i da su jedinice oskudevale u oficirima, komori kao i naoružanju. Četvrti bataljon imao je 10 narednika, 27 podnarednika i 36 kaplara.
U jedinice su često stizali srpski oficiri već više puta ranjeni na bojištu, pa je problem upravljanja trupama bio veoma izražen. „Kad nastupe gubici u prvim borbama, čete će primati narednici, a kako oni komanduju mi smo imali prilike već da iskusimo“, pisao je pukovnik Tufegdžić.
Deseti kadrovski puk, zajedno sa VII pukom drugog poziva činio je kičmu Trupa Odbrane Beograda. Treba napomenuti da je niz srpskih istaknutih oficira poput majora Dragutina Gavrilovića ili Đorđa Roša bio upravo u X kadrovskom puku, ali da su se nalazili u 2. bataljonu istog puka. Ostatak jedinica Odbrane Beograda činilo je par stotina četnika i dobrovoljaca, žandarma, kao i mornara i artiljeraca koji su pristigli iz država članica Antante. Ostatak trupa činile su jedinice III poziva, krajnje sumnjive borbene vrednosti.
Pukovnik Tufegdžić je dalje predlagao da se formiraju još dva muslimanska bataljona, snage od oko 800 ljudi. Jedan bataljon bi bio poslat van Beograda, u XIX kadrovski puk, a drugi u Drinsku diviziju drugog poziva, u XII puk. Prvih dana juna 1915. godine vojvoda Putnik se u potpunosti saglasio sa ovim predlogom.
Tokom popune X kadrovskog puka veliki broj obveznika stigao je iz krajeva „Novih oblasti“ naseljenih hrišćanima, pa u Beogradu vidimo i Makedonce, Srbe i Bugare iz „Novih krajeva“.
Pored vojnika sa oružjem, određeni broj muslimana imao je u Beogradu status „neboraca“ koji su bili angažovani kao konjovodci ili su bili angažovani na drugim dužnostima u pozadini. Pored 4. bataljona, za koji se sa sigurnošću može reći da je popunjen muslimanima iz Sandžaka, postoje informacije da je još jedan bataljon, Treći, takođe bio popunjen muslimanima. Oba bataljona činila su rezervu koji je komandant Trupa Odbrane Beograda, general Mihailo Živković, morao da upotrebi već 7. oktobra 1915. godine.
Zaboravljeni heroizam Šemse Midovića
Učesnik borbi za odbranu Beograda, Bogosav Vojnović-Pelikan, pisao je 1931. godine da je sa početkom odbrambenih operacija pukovnik Tufegdžić „sve drugo, samo ne običan čovek od krvi i mesa“.
Nakon masovne artiljerijske pripreme 6. oktobra, narednog dana otpočele su bliske borbe koje su se prenele na beogradske ulice. Isti savremenik upućivao je pohvale muhamedanskim bataljonima pod Tufegdžićevom komandom.
Jedna od tih jedinica pod komandom kaplara Šemse Midovića pružila je odsudnu i najuporniju odbranu Austrijancima u centru Beograda. U uslovima današnje percepcije međuetničkih odnosa nije teško pretpostaviti zašto su ove herojske epizode u kojima su učestvovali bošnjački vojnici prepuštene zaboravu.
Evo kako je te događaje opisao Vojnović-Pelikan: „Njegov odred sačinjavaju i dva bataljona 10. puka kadrovskog, novi naši borci regruti muslimani iz Sandžaka. Pod smišljenom komandom pukovnika Tufegdžića ova dva bataljona pokazala su se dostojnim srpskog oružja, a njihova barikada kod Uprave fondova ispred Pozorišta, pod komandom njihovog desetara kaplara Šemse Midovića iz Sjenice, najduže se je opirala Austrijancima koji su nadirali od Dorćola i nisu mogli odneti barikadu sve dok Nemci ne izbiše kod Londona.“
Upravo ovaj zapis potkrepljuje tvrdnju da su u Beogradu, u Desetom kadrovskom puku, bila dva, a ne jedan muslimanski bataljon. Autor kaže i da su oba bila iz Sandžaka.
Treći bataljon je sa Torlaka, gde se nalazio u rezervi, poslat na najkritičniji položaj: na Dunavski kej. Tamo je uzeo učešća u očajničkim pokušajima srpske vojske da uspostavi kontrolu nad obalom Dunava. Jedan od juriša vodio je i major Dragutin Gavrilović, a kako su njegove trupe bile sastavljene od raznorodnih jedinica, moguće da je među njima bilo i mladića iz Sandžaka. Četvrti bataljon je poslat, iz Rakovice, kao ispomoć na Adu Ciganliju. Tu su takođe vođene žestoke borbe.
Isti autor, Bogosav Vojnović-Pelikan, pomenuo je učešće jednog muhamedanskog bataljona u uspešnom odbijanju nemačkog pokušaja iskrcavanja na Adu Ciganliju.
Pisao je: „Oni pak delovi koji su uspeli da se prebace na Adu, bili su prosto uništeni našom posadom jednim bataljonom 7. puka II poziva i bataljonom 10. kadrovskog puka (muslimana).“
Nakon tri dana bitke, tri četvrtine Desetog kadrovskog puka bile su uništene, kao i sve ostale srpske jedinice Odbrane Beograda.
Postoje zapisi i o učestovanju i hrabrosti Albanaca u ovim uličnim borbama. O njima je slušao srpski oficir Vasa Eškićević i o tome ostavio sledeće svedočanstvo: „Kako su strahovite bile borbe pod Beogradom vidi se i po tom što je Sremski odred izgubio dve trećine svojih ljudi, a od dve stotine žandarma ostala su svega četvorica u životu! Osobito su krvave borbe bile od Savskog mosta, pa u pravcu topovskih šupa i Slavije. Čitav bataljon Nemaca nastupao je, pucajući iz stojećeg stava, i kada su se približili topovskim šupama na njih jurnuše kao risovi srpske komite i četa vojnika Arnauta sa bombama i bajonetima na pušci, i za nepunih 10-15 minuta ceo prostor bio je pokriven neprijateljskim leševima. Naši Arnauti, iako regurti, sa komitama su činili čuda od junaštva.“
Pored velike hrabrosti i neospornih zasluga za odsudnu odbranu prestonice, za manje delove muhamedanskih bataljona vezuju se kolebanje i predaja u završnici bitke. Na osnovu dnevničkih zapisa Komandanta odbrane Beograda generala Mihaila Živkovića vezanih za 8. oktobar 1915, Bošnjaci se nalaze među više stotina srpskih vojnika koji su zarobljeni na Adi Ciganliji kao i Dunavskom keju. Za ostale delove Muhamedanskog bataljona Živković kaže da su počeli da se osipaju i povlače prema Topčideru.
Slučajevi predaje i demoralizacije zabeleženi su i na drugim linijama odbrane koje su držali etnički srpski vojnici, bez prisustva nacionalnih manjina u redovima. U tom smislu, najznačajnije je bilo nemačko zarobljavanje srpske posade koja je branila prostor oko današnjeg Sportskog centra „Gale Muškatirović“. Muhamedanski odredi su tako i u herojskoj odbrani i u kasnijem povlačenju sa beogradskih položaja delili sudbinu srpskih vojnika.
Učešće muslimanskih bataljona u srpskoj vojsci prepušteno je kako zaboravu tako i legendi. Možda je to najopasnija kombinacija za savremenike. Kao mogući razlog za nipodaštavanje ove istorijske epizode može se navesti da je ovaj slučaj viđen kao suviše komplikovan i nepodesan za uklapanje u jednu isključivo „srpsku“ priču – kako se borba Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu i danas doživljava u Republici Srbiji.
Međutim, od 707.000 građana Kraljevine Srbije koji su prošli kroz srpsku vojsku tokom 1914 ̶ 1918, njih između 50 i 60 hiljada osoba činili su hrišćani i muslimani iz „Novih oblasti“. Dakle, oko 10 procenata srpskih vojnika gotovo se sigurno nisu osećali Srbima, ali su makar u jednom trenutku bili deo ratnih napora srpske države.
U svakom slučaju bez otvaranja novih pitanja i oslanjanja na nove izvore srpska istoriografija sama sebe ograničava na ponavljanje matrica prema kojima je Prvi svetski rat tumačen kako u vreme Kraljevine Jugoslavije tako i kasnije u doba SFRJ. Na taj način se lišavamo mogućnosti za dubljim sagledavanjem izuzetno dramatičnih događaja koji su promenili svaki aspekt života u Srbiji, pa tako i međunacionalne i međureligijske odnose.
Bajrakli džamija u Beogradu na poštanskoj marki Pošte Srbije, povodom 500 godina od njene izgradnje, juna 2022.
Novi uglovi posmatranja događaja omogućili bi da se unutrašnji život Kraljevine Srbije bolje razume, kako u pretkumanovskoj Srbiji tako i u Novim oblastima bez obzira na to ko je srpsku vlast doživeo kao oslobodilačku ili pak okupatorsku. Stogodišnjica je prilika i da se istorija muslimanskih, danas bi rekli bošnjačkih, bataljona prouči i javno obeleži bez diskrecije koja je pratila ovu temu u Kraljevini Jugoslaviji.
Postoji čitav niz faktografskih nepoznanica koje se tiču obe strane. S jedne strane, to je ponašanje države, a na drugom kraju to su regruti, u slučaju ovog teksta, Bošnjaci. Ono što je za sada jasno jeste da se za ove trupe ne može vezati nijedan narativ koji je isključiv.
Izvori ne ukazuju da su regruti prisilno mobilisani, ali ni da su oduševljeno odlazili u rat za Kraljevinu Srbiju. Ono što je, međutim, nepobitno jeste da su bataljoni muhamedanaca barem u nekoliko navrata hrabro branili prestonicu države koja ih je tretirala kao nelojalni element i kao drugorazredne građane.
Grad Beograd, srpsko društvo i država Srbija trebalo bi da iskažu s jedne strane zahvalnost, a s druge strane žaljenje zbog tretmana kome su ovi ljudi bili izloženi u vreme Kraljevine Srbije/Jugoslavije.
Preuzeto sa RTS
