Ivan. T. Srdanović
Liban je nekada nazivan Švajcarskom Mediterana.
Onda su mu se dogodile podele po verskim šavovima i počelo je zlo.
Nacionalizam i klerikalizam su već osvedočeno najbolji putevi da se društvene grupe razdvoje. Emocije kojima su praćene propovedi nacionalnih i verskih lidera dovode ne samo do opijenosti slavom svoje grupe već i izazivaju strah od drugih.
Strah izaziva podozrivost, a u atmosferi nepoverenja dovoljan je ponekad samo jedan incident da bi se izazvali sukobi. Podsećanja radi, svojevremeno je, baš uoči početka rata u Bosni, novinar Goran Milić duhovito primetio da je prava sreća što su žrtve nekakve pucnjave iste nacionalnosti.
Ključ za otvaranje kutije prepune raznovrsnih zala tada dolazi u ruke gospodara „ugrožene manjine“ koji iz prestonice susedne zemlje bdi nad „delom svoga naroda“. U Sarajevu se iz stranačkih prostorija u jednom hotelu zapucalo na demonstrante koji su vapili za mirnom Bosnom i tako je, ironično, počeo rat.
Zanimljivo je da u sukobima ekstremnih nacionalista onda kada plane ratni požar, gotovo po pravilu, stradaju oni kojima identitet nije na prvom mestu. Dakle, građani.
Država Bosna i Hercegovina (BiH) nije imala vremena da stvori građane koji bi u njoj videli svoj dom. Komšije su joj vešto podmetnule kukavičje jaje nacionalizma i u nešto manjoj meri verskog fanatizma. Došlo je do podela i za tren je u zemlji koja je u Drugom svetskom ratu s teškom mukom iskovala „bratstvo i jedinstvo“ nastao haos.
Plemenski rat, koji se zlurado naziva „građanskim“, stvorio je sistem vlasti koji će se još godinama i decenijama samoreprodukovati. Teško je i zamisliti vreme kada će u Bosni identitetska pitanja postati smešna. Vera je poslužila da se temelji podela zakopaju daleko u prošlost te njihovo obesmišljavanje i dekonstruisanje neće biti lak posao. Čak i da se ima para za borbu protiv uticaja crkava, da svi oni koji su dobili sinekure izgube prihode i da susedi dignu ruke od Bosne, mnogo će lakše političarima biti da građane zastraše nego da im pruže bolji i srećniji život.
To znači da će se već duboke podele samo još više produbljivati. Biće to, nema sumnje, na radost suseda koji iz svojih otmenih prestonica seire nad mukama u koje su Bosanci i Hercegovci dovedeni ne baš samo svojom krivicom.
Crna Gora je, uz pomoć manjine odane Beogradu, izgubila mogućnost da odlučuje o svojoj sudbini.
U crnogorskim medijima su Crna Gora i čovek bez čije državničke mudrosti ta država ne bi povratila svoju nezavisnost, ili je bar ne bi povratila bez kapi krvi, bili prikazivani kao sami đavoli.
Zemlja koja je nekoliko godina bila primer da i na Balkanu može postojati jedna uspešna priča, optuživana je za korupciju i kriminal. Mora se priznati da je dobar deo građana Crne Gore poverovao da je baš njihova zemlja „šampion nepoštenja i lopovluka“.
Govorilo se i o „privatnoj državi“ šta god to značilo, i o propasti koja je nastala, ne tokom ratova devedesetih, već tokom tranzicije za koju bi se, ruku na srce, moglo reći da je u Crnoj Gori sprovedena znatno pravičnije nego u Srbiji.
Iako se, ni posle mnogo godina nije pronašla niti jedna afera koja bi parirala aferama poput „Hercegovačke“, „Krušika“ ili „Jovanice“ ceo Beograd je znao za „šverc cigareta“. „Znala“ je sve o nepoštenju Crnogoraca i sama Crna Gora. Svaki pijačni pijanac će vam ispričati kako zna da je „Milo lopov“.
Slično onim Beograđanima koji su već šestog oktobra počeli da se žale na nepravdu, pljačku, otimačinu i glumili kako su razočarani onim što nove vlasti čine, deo Crne Gore koji je bio protiv obnove njene nezavisnosti osetio se najviše izneverenim.
Pisac ovih redova se ne jednom sretao sa ljudima za koje je bio siguran da nisu učestvovali ni u beogradskim demonstracijama, a ni dali glas za nezavisnu Crnu Goru, ali su tvrdili suprotno. Upravo taj, i na lahoru povijajući karakter ljudi, imao je najveća, gotovo bajkovita očekivanja od demokratije. Većina tih i takvih ljudi našla je spas i utočište od svih zala ovoga sveta u veri i naciji. Neutešni u svom razočarenju svetom koji ih za pošteni nerad nije dovoljno nagradio vratili su se, kao politički narkomani, pod skute demagoga.
Mantra ponavljanja koja je i nas, Beograđane sa zidova zgrada podsećala da je „DOS najgori“, uspela je da zbuni birače u Crnoj Gori.
Lakomisleno prihvatanje ideje „samo da On ode“ podseća na razloge zbog kojih je, tada kao komunista, četnik i ustaša, diskreditovan Ante Marković. Beograd je, umesto verovatno poslednjeg čoveka koji je mogao spasiti Jugoslaviju od rata, odabrao nacionalizam i povratak „slatkom pravoslavlju“ u čije ime su novopečeni tradicionalisti vrlo brzo isukali mačeve.
Iako su socijalne razlike u Crnoj Gori izgledale komično malene u odnosu na ono što se poslednjih godina moglo videti u Beogradu mediji u toj zemlji su isticali da tako nečega nema na čitavom svetu! Zlo koje su mediji, gotovo svi privrženi Beogradu, naneli Crnoj Gori upozoravajuće je.
Selekcijom tema, insinuacijama za koje se sa pravom očekivalo da će se u društvu gotovo opsednutom kafanskim tračevima beskrajno širiti, pa čak i bezočnim lažima društvo je prevareno.
Istina da je sve bolje od onoga u čemu i od čega se živi doprla je do većine površnih i naivnih građana Crna Gore.
No, šta je tu je.
Ključevi mira u Crnoj Gori biće od sada u rukama ljudi koji ne žive u njoj. Crna Gora će snositi rizik koje će joj verske i nacionalne podele vremenom donositi, a koristi od politike zavađanja imaće krugovi onih koji će joj se rugati i podsmevati.
Multietnička i multikonfesionalna država Crna Gora ima budućnost samo u odricanju od sputavajućih i opasnih identitetskih priča-varalica. Samo okretanje budućnosti i Zapadu može toj zemlji doneti trajan mir i sigurnost.
Lude Bosance, kako su Beograđani devedesetih tumačili haos koji se toj zemlji događao tih godina, sada mogu da zamene ludi Crnogorci. To otmenim Beograđanima, već odavno sviklim da se sa visina moralnih čistunaca gnušaju divljaštva okolnih naroda, neće predstavljati veliki problem.
Voleo bih da se varam i da će novi vladar Crne Gore zaista poraditi „na pomirenju“. No njegove prve izjave ne slute na dobro, jer je već izjavio kako sa predstavnicima jednog dela Crne Gore neće razgovarati.
(Autor je pisac i član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma)