Svetislav Basara
Pomisao da se Dačić popeo na krov i da šeta, promače mi kroz glavu pre neki dan kad prilikom redovne jutarnje inspekcije bljuvotina u odštampotinama i novinčinama pročitah diplomatski vrlo uvijenu blagoizjavu spoljnog popečitelja da bi, ko biva, sankcije Rusiji – ako bi to bilo u interesu „nacionalnog opstanka“ – možda i mogle biti uvedene. Da sam na mestu Rusije, ja bih se zabrinuo. A vi se pitajte zašto.
Toliko na tu temu. Prilikom jučerašnjeg prelistavanja odštampotina pažnju mi privuče reakcija Kolegijuma RTS na tekst Pavla Simjanovića u kojoj Javni Televizor optužuje Danas „da podržava bombardovanje TV Beograd“. Nije samo Kolegijum reagovao. Oglasio se i Milorad Komrakov još žešćim utukom, prepunim ubuđale retorike, satrulih, ali i još uvek upotrebljivih floskula, bljuvotina i parola, čija je neobuzdana upotreba bila glavni uzrok rata u ex Yu i posledično bombardovanja.
Pavle Simjanović je u suštini napisao isto ono što je pre neki dan Vuk Drašković rekao u intervjuu na TV Kurir, naime da bombardovanje nije bilo grom iz vedra neba, nego da mu je prethodilo desetogodišnje orgijanje srpskih vojnih i paravojnih formacija po Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Danas je najavio da će u današnjem broju objaviti utuk na RTS-ovu.
Mi prelazimo na lični stav. Moja neznatnost već decenijama govori da je RTS bio (i ostao) sasvim legitiman cilj, samo što je sredstvo – NATO – bilo pogrešno. RTS je trebalo evakuisati od zaposlenika i do temelja sopstvenim snagama i pameću (koje nije bilo) srušiti, šut potom očistiti, plac uzorati i posle tri godine sagraditi novi RTS. Isto je trebalo učiniti i sa zgradom Politike i još nekoliko toksičnih lokacija.
Evo zašto, što rekla moja omiljena žutara Blic. RTS je otac Pinka, Hepija i ostalih sumašedših televizora, kao što su Politika i Novosti vanbračne majke najgnusnijih tabloida, kao što, konačno, Ćosić nije bio otac nacije, nego duhovni otac Slobodana Miloševića, koji je, manje-više na pravdi Boga, umro u zatvoru zbog zaludnog pokušaja realizacije Gedžovanovih halucinacija.
Kao i devedesetih, tako i danas toksični kretenizujući materijal proizvodi se na RTS-u i u Politici u – prividno uglađenoj formi i sa ljudskim likom – pa se posle dodatno kretenizovan srozava i rasparčava sluđenim narodnim masama.
Srećna okolnost je da pretendenti na funkciju novog Ćosića u organizacionom, muljatorskom i halucinatorskom smislu nisu ni do kolena Protiću. Kad bi se našao jedan takav – a ja se, naoko paradoksalno, nadam da će se naći – devedesete bi se u roku od godinu dana ponovile na terenu, a ne samo na RTS-u i u Politici. Moja naivna nada s početka dvehiljaditih da će se na javnoj i političkoj sceni pojaviti – nakratko se i pojavila – intelektualna i politička snaga koja će istoriju sagledati kao lanac uzroka i posledica, a ne kao popis naoko bezrazložnih, ničim neizazvanih katastrofa, bila je, kako vidimo, uzaludna. Preostala mi je nada da Dačić neće pasti s krova. Mada je izglednije da će pasti krov.
(Kurir, famozno, 1. aprila 2023)
