Anita Beretić
Svedočim ovih dana kako se u mom malom, nekad prilično mirnom i pristojnom gradu sa šmekom manira u koje nas je, istina, uterala blagopočivša Marija Terezija, sprema manifestacija sa, što bi se izdvajala od svih dosadašnjih, vikanjem, pevanjem i kukanjem, uz odgovarajuće pokliče, kletve i zakletve, pretnje i uvrede.
Uobičajeno. I najavljeni učesnici su se već nebrojeno puta dokazali kao nenadmašni za takav scenario i njihov doprinos opštoj smutnji biće, definitvno, presudan. Sve sami poglavari – i zemaljske i nebeske Srbije i srpstva gde god se ono zdalo. Publika, normalno, obezbeđena i hrli spontano organizovana i dodatno motivisana ljubaznim ucenama i pretnjama, sa svih strana naše, naše… šta god da je ovo, uređena država nije. Uspeh događaja, ili kako su ga duhoviti i hrabri novinari lokalnog portala nazvali – priredbe, zagarantovan.
E, sad, da su i organizatori, i učesnici, i publika, i navijači i obožavatelji ovo nazvali pravim imenom – miting podrške i nauk za obožavanje Aleksandra Vučića, ja, uz ipak nešto mrgudanja, ne bih imala ništa protiv. Zabole me i za njega, i za patrijaha i abnormalno mnogo me boli za Dodika, a za ostale, ko god da im se prišljamči, tek imam veliku bol na nepristojnim delovima tela.
Ali, datum je učinio svoje. Dvadesetčetvrti mart. Pa zar nije previše tragično što će sa bine drekati jedan od glavnih kreatora i sprovodilaca ratno huškačke politike devedesetih, pa i te nesretne 1999. kada smo, usled svega pređašnjeg dobili to što smo dobili i izgubili to sve što smo izgubili. Pre svega ljudske živote. U prvom satu bombardovanja stradao je naš sugrađanin, vojno lice. Bio je na svom poslu, na aerodromu.
A gde si TI bio, pitam se i volela bih znati?
On je dobio grob, a TI si dobio stan!
Koliko debeo obraz i koliko odsustvo odgovornosti valja posedovati pa da upravo , prvenstveno ON, a i svi oko njega na taj datum ulete u Sombor i svoje prisustvo nazovu nekakvom svečanošću povodom obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja.
Iako se očekuje nacionalni patos u obraćanjima, biće to samo bukvalno pohabani drveni patos ljudskog i političkog morala. Koliko mene za njih, makar toliko, a sigurna sam i više, zabole njih za sve što je bilo, pa i za žrtve. Jedino što im je sveto i do čega im je stalo jesu oni sami, vlast, moć i novac koji su zgrnuli.
Da bi „svečanost“ ili priredba maksimalno bila svečana, uzvišena i dostojanstvena, brojne ulice u gradskom jezgru biće zatvorene još dan pre, škole će raditi skraćeno, poslodavci će biti u obavezi da zaposlenima dodele slobodan dan kako bi ovi utolili svoju želju da na svoje oči vide predsednika, ovi što ih ta želja baš nije spopala, moraće pisati sastav, takozvanu izjavu, kojom će objasniti tu svoju remetilačku aktivnost u vidu odsustva sa priredbe, kosi se po gradu kao ludo, saseca se sve u korenu, baš kao i slobodna misao u građana, sijalice se menjaju na mestima gde ne rade još od prošlog veka, riba se i glanca.
Strepim za kučiće bez doma. Ko zna kakva ih sudba čeka… Nezgodni su. Ako i ne napadaju, znaju se pokakiti na nezgodnom mestu.
I, da – tog petka neće raditi ni pijaca. A petak je od postanja sveta za ovu varoš – pijačni dan. Išeta tad i staro i mlado, muva se, kupuje, gleda, pipka luk, kupus, krompir i ostali bakaluk, cenjka se, razgovara sa drugim prisutnim pipačima na zelenoj i živinskoj pijaci, a i na malim oazama stareži. Ima, kanda u toj šetnji, priči i pipkanju nečega nepodobnog za dan kada dolazi Vlasnik Srbije i naših života koje je on, bez mnogo cenjkanja prodao zarad sebe, baš kao pravi pokvareni nakupac.
Prelila se priredba preko somborske male pijace.
