Aleksej Kišjuhas
Ovaj sociolog i kolumnista je zaposlen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na adresi Zorana Đinđića 2. Dok većina mojih studenata, kojima tu danas predajem razne teorije o društvu – nisu bili ni rođeni kada je Đinđić bio predsednik Vlade.
Ili kada je ubijen. Za njih, Đinđić verovatno pripada istoriji. On je neki lik sa table sa nazivom ulice kad valja popuniti obrazac, te prijaviti ispit.
S druge strane, gradivo i ispitna pitanja mojih studenata čine i mislioci kojima se detaljno bavio Đinđić kao filozof: Hegel (predmet Društvene teorije novog veka), Marks (Sociološke teorije 19. veka), Huserl (Sociološke teorije 20. veka) ili Habermas (Savremene sociološke teorije), kojeg je lično poznavao. Međutim, Đinđić i danas živi kad je reč o procesima i reformama koje pokreće njegova vlada – uprkos zalaganju golemih delova društva da one budu zaustavljene. I zato, šta je nama Zoran Đinđić, dvadeset godina nakon što je streljan? Nama sa filozofskih fakulteta – i nama kao društvu?
NASTANAK NOVOG VEKA: Đinđić je krajnje zanimljiv i kao student filozofije, i kao filozof. U tom smislu, dragocena je studija Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj Mijata Lakićevića (Akademska knjiga, 2022), sa predgovorom Latinke Perović. U ovoj uzbudljivoj intelektualnoj biografiji, saznajemo i kako je Đinđić odvažno ustajao protiv autoriteta, od Veljka Koraća do Jirgena Habermasa.
Da se gnušao pacifizma, uz simpatije prema Frakciji Crvene armije (grupi Bader-Majnhof) i anarhizmu. A Đinđić je bio i naš – kolega. On je u maju 1989. izabran za vanrednog profesora baš Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (za predmet Savremena filozofija). Međutim, nikad nije održao nijedno predavanje, jer se ubrzo posvetio politici kao praktičnoj filozofiji. Đinđić je ovako otelovio i Platonovu viziju filozofa-državnika. A kao filozof koji se detaljno bavio i pitanjem revolucije – imao je tu privilegiju da praktično organizuje jednu, Petog oktobra 2000.
Kad je reč o Marksu, Đinđić mu je posvetio svoju doktorsku disertaciju (Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva, 1979), kasnije objavljenu kao Jesen dijalektike (1987). Boraveći u Frankfurtu, središtu kritičke teorije društva, uhvatio se u koštac sa samim Marksom iz fenomenološke perspektive. I, dekonstruisao je bogaoca Marksa kao relativno predmodernog i predkritičkog mislioca. Zatim je isto uradio i sa Hegelom, u studiji Subjektivnost i nasilje (1982), kada je imao samo 30 godina. Jer, i Hegel je težio disciplinovanju subjekta (individue) i njegovom nasilnom podvođenju pod kontrolu države i totalitarne ideologije.
Filozof Đinđić se pitao sledeće. Kako je moguće da veliki emancipatorski projekti, od Francuske do Oktobarske revolucije, završe u diktaturi i teroru? I gde je tu subjekat, odnosno akter tzv. sveta života (Lebenswelt)? A nisu li to filozofske i/ili praktične teme koje pritiskaju i savremenog čoveka? Kako u uvodu za Subjektivnost i nasilje piše Đinđić: „Stvarna tema (ove knjige) je nastanak novog veka“.
Upravo taj novi vek prosvećenosti, on je pokušao da uvede u Srbiju. Avaj, bez uspeha. Pisao je kasnije i o kreativnim potencijalima Srbije, o društvenoj mobilizaciji univerziteta, preduzetnika, javnog sektora, verujući da onih „koji hoće nešto da naprave od svog života, koji nisu zaboravili ideale, koji hoće nešto da uče i da vide svet – u Srbiji ima sasvim dovoljno“. A ima li zaista?
ŠTA JE SRBIJA: Đinđić je tvrdio i da su dominantna filozofija i društvena teorija na beogradskom Filozofskom fakultetu, tzv. praksis-marksizam, „držali studente u duhovnom getu“. Uprkos narajcanim pozivima na slobodu, mladog Marksa, humanizam i „kritiku svega postojećeg“, u pitanju je bila samo druga vrsta dogmatizma. I bio je u pravu. Uostalom, vodeći praksisovci bili su Mihailo Marković i LJubomir Tadić – ključni tvorci zloglasnog Memoranduma SANU (1986) i budući desničarski nacionalisti.
Suprotno tome, Zoran Đinđić još u tekstu Srbija, šta je to? (1989) dovodi u pitanje ustavne promene koje su Kosovu i Vojvodini oduzele autonomiju. Za njega, predmoderno shvaćeno „jedinstvo“ (kao „jedinstvo teritorije“) naprasno postaje važnije od slobode, demokratije i pravne države. Uz prateću homogenizaciju srpskog naroda, dok sa „autentičnim predstavnicima kosovskog stanovništva nije postignut ni najlabaviji kompromis – važno je samo da se Kosovo vrati Srbiji!“
Dakle, umesto da se bavimo unutrašnjim uređenjem države i društva, mi se bavimo jedino teritorijama, pisao je Đinđić neposredno pred slom Jugoslavije. Memorandumske mantre o ugroženosti srpskog naroda prepoznao je kao veštu tehnologiju vlasti jer „Ako smo zaista ugroženi sa svih strana, onda nema ni reformi, ni demokratije, nego samo čvrsta ruka i borba za opstanak“. Zvuči poznato?
Đinđić je značajan i kao kuriozitet, odnosno kao najizrazitiji zapadnjak na vlasti u Srbiji u prethodnih trideset godina. „Svi najvažniji politički sukobi u Srbiji prelamaju se oko toga gde nam je mesto: na Istoku ili Zapadu“, „Nismo mi Orijent“ i „Vreme je da u Srbiji počne evropsko računanje vremena“, govorio je. A ukoliko je nešto ključna reč njegove (filozofije) politike, to je – modernizacija. Pisao je i o društvenom sukobu modernista i antimodernista, onih koji za Srbiju žele „normalan evropski razvoj“, i onih koji se zalažu za „poseban put Srbije“.
Kritikovao je intelektualce koji nisu videli budućnost Srbije u modernizaciji, već u „vraćanju na pitanja iz 1918“. Na pitanja o tome kolika, a ne kakva država. Imao je i goleme istorijske planove: „Mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kada je knez Mihailo ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte, i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je bila Srbija“. Biće da se istorija i više puta ponavlja kao tragedija, pošto je iz istih razloga ubijen i on sam.
Đinđić citira Maksa Vebera, koji bi se „udružio i sa crnim đavolom, samo da Nemačka (a u našem slučaju Srbija) postane moderna država“. U tom smislu, o pokojniku sve – po zaslugama. Đinđić je u prvu demokratsku vladu uveo razne Đeliće, Vlahoviće, Pitiće i ostale Dinkiće, a koji sprovode skaradnu privatizaciju u skladu sa neoliberalnom šok terapijom.
Ovaj svojedobno radikalni levičar, prevodilac Petra Kropotkina i Agneš Heler, slavodobitno je skidao petokraku sa beogradske skupštine. A znao je i umeo bolje od toga. Imao je i ambivalentan (pragmatičan) odnos prema srpskom nacionalizmu, uključujući tu i susrete i dogovore sa ratnim zločincem Radovanom Karadžićem usred rata u Bosni.
Najzad, Zoran Đinđić je taj koji je uveo veronauku u osnovne i srednje škole u Srbiji. I to kao banalnu trampu za ćutanje Crkve povodom izručenja Slobodana Miloševića Hagu. S jedne strane, nemoguće je preceniti značaj ovog hapšenja i izručenja. Ali, i značaj dvodecenijskog uticaja Crkve na mlade ljude i njihove umove, zar ne? Đinđićevi izbori bili su i Nebojša Čović, Goran Vesić, i – Vojislav Koštunica, što mnogi smatraju njegovom najvećom greškom. I oko kojeg se odmah okupljaju sve snage kontrarevolucije ili društvene reakcije. Ova greška je Đinđića koštala glave, a nas je koštala budućnosti. Ko je tu gore prošao?
SRCE TAME: Da li je moglo drugačije? „Ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiska kao mora mozak živih“, pisao je Karl Marks. I kojeg je filozof Đinđić nastojao da revidira.
Kad ono, međutim. Već šestog oktobra 2000, Đinđić je shvatio da DOS nije osvojio stvarnu vlast, upravo zbog nasleđenih okolnosti i okoštalih struktura. I, prvo se dogodila restauracija Miloševićeve politike, a zatim i Miloševićevih političkih stranaka i saradnika. Srce tame iz Miloševićevog vremena iznova je pokazalo svoje nakazno lice. Đinđića jeste streljala tzv. duboka država – ali ga je ubilo i naše duboko društvo. Isto ono društvo koje je Đinđić kao filozof pokušao da razume, a kao političar da menja i reformiše.
Đinđić je rekao i „Kada sam političar, moram zaboraviti da sam filozof, moram prestati biti filozof“. Međutim, ovo je tačno nemoguće. Filozofija je poziv i strast, isto kao i politika. Kao filozof, Đinđić je veoma ozbiljno i duboko promišljao pojmove slobode, revolucije, odgovornosti, modernizacije, države, društva i „sveta života“, a kojima se zatim i praktično bavio kao političar ili premijer. Uzgred, indikativno je i da su većina lidera DOS bili doktori nauka (Mićunović, Đinđić, Koštunica, Korać, Batić, Protić, Veselinov, Labus), za upadljivu razliku od današnjih političara (ako se izuzmu plagijati).
Dakle, mnogo više od ostalih, filozof Đinđić je preispitivao koncepte i razumeo pojmove; suštinu iza fasade i političkih fraza. S druge strane, srpskohrvatski (i bugarski) jezik su među retkim jezicima na svetu u kojima reči filozofirati i filozof imaju jedno negativno, pa i uvredljivo značenje – što je podjednako indikativno. Zoran Đinđić je i zato bio ubijen. Kao još jedan filozof u nizu koji je kvario omladinu i izmišljao nove bogove. Evrope, Zapada i Modernosti.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
