Anita Beretić
Uhvatim sebe ovih dana kako, poput deteta koje prekrije oči i misli da ga niko ne vidi, pomislim da sam sve to sanjala, da me je spopala noćna mora koja ne da da uhvatim vazduha.
Ali, istina je.
Nestaju ljudi u najgorim mukama, desetine hiljada ljudi – muškaraca, žena, starih i nemoćnih, mlađahnih, tek stasalih u ljude, dece zaboga…
Nestaju kao kule od karata zgrade, dojučerašnji domovi, gušeći pod silinom svog betona i gvožđurije dojučerašnje stanare koji su voleli svoj dom.
Neki i ne. I već se otvaraju pitanja da li su svi domovi jednaki za sve ljude. Izgleda da nisu. Neki su ljudi, izgleda, i u tome bili preči. O tome ćemo tek svedočiti, nadam se, ako je pravde.
Ali, priroda je pokazala svoju neumoljivu moć, a države su (opet) pokazale svoju licemernost, okrutnost i selektivnu brigu koja je gora od nebrige.
Uvek me strašno mučio osećaj sopstvene nemoći spram nesreća i teških ljudskih sudbina. Za neke je bilo kakvog-takvog leka. Bunila sam se, demonstrirala, odupirala, branila one koji to nisu smeli, umalo se potukla čak i u Skupštini (nisam prva izazvala, kunem se), otrpela hapšenje i batine, skupljala i nosila humanitarnu pomoć u više navrata, trpela uvrede i laži, rečju, činila sam što sam mogla. Mala i nemoćna.
Bunila se protiv ratova devedesetih, razmeštala decu i rodbinu po kući za vreme bombardovanja, pokušavala i pokušavala, verovala i verovala… I, neretko, za sve te godine sustizao me je osećaj nemoći, jer nema dovoljno volje. Nema dovoljno ljudi koji hoće i smeju.
Priroda nam je sada pokazala svu svoju snagu, ali mene i dalje, preko svega muči osećaj da je tzv čovek OPET zakazao. Kako, sa razlogom ili ne, videćemo.
Od mučnih i teških emocija misli mi nisu baš britke jer kad pomislim da treba nešto razložno kazati ja samo vidim slike – one oči sestre i njenog brata kog je čuvala svojom rukom ispod betonske ploče, bebu čiju su pupčanu vrpcu odvojili od nastradale majke, oca koji ne ispušta ruku svoje poginule ćerke, dvomesečne bebe koju su živu našli, malog deteta što pije vodu iz plastičnog začepka posle nekoliko dana u ruševini…
Pokazaće vreme koliko smo svi zajedno bili ljudi u ovoj nemerljivoj tragediji u Turskoj i Siriji.
Znam da bih najviše volela da sam pas.
Ta bića danima i noćima sa svojim ljudima, hrabrim spasiocima, kopaju već iskrvavljenim šapama u potrazi za životom. I nalaze ih, kao čudom i sudbinom koju nikada nećemo dokučiti. I naš Zigi, pas iz grupe spasilaca iz Srbije je među njima. Čuvajte se svi i čuvajte Zigija!
Mom mozgu (srce ne vredi petljati u tu rabotu, zaludan posao) trebaće mnogo vremena da promisli veličinu misije psa Protea. Došao je sa svojima iz Meksika u Tursku, našao, kažu, petnaest ljudi i stradao pod ruševinama.
Proteo, dragi psu, ne znam da li je tvoja smrt jednako velika kao i tvoj život, ali da si veći od mnogih ljudi, jesi.
Spavaj mirno, ti si učinio ono što mnogi od ljudi nikad neće, borio se za život.
