Fred Kaplan
Prikaz knjige: Mark Galeotti, „Putin’s Wars: From Chechnya to Ukraine / Putinovi ratovi: od Čečenije do Ukrajine“, Osprey Publishing, 2022.
Najveće geopolitičko iznenađenje prošle godine je to koliko se loše ruska vojska bori u Ukrajini. Kada je Vladimir Putin naredio invaziju u februaru 2022, svi su pretpostavljali – uključujući analitičare američke obaveštajne službe koji su predvideli invaziju – da će vlada Vladimira Zelenskog u Kijevu pasti u roku od nekoliko nedelja, pa čak i dana, i da će biti zamenjena marionetskim režimom po meri Moskve. Neki su možda očekivali da će zatim uslediti sukobi sa pokretom otpora, ali niko nije bio toliko naivan da tvrdi da će Ukrajinci ne samo odolevati godinu dana kasnije, već da će potiskivati ruske snage na skoro svim frontovima.
Da li se ukrajinska vojska pokazala mnogo boljom nego što se zamišljalo, ili je ruska vojska mnogo lošija, ili je u pitanju i jedno i drugo? U svojoj knjizi Putinovi ratovi Mark Galeoti, britanski naučnik i novinar visoko cenjen među stručnjacima za ruska vojna pitanja, neočekivani ishod na bojnom polju pripisuje ruskim slabostima, kao i ukrajinskoj snazi (u velikoj meri oslonjenoj na Nato oružje i američke obaveštajne resurse) iznoseći pritom ubedljiv, detaljan argument da su nedostaci Rusije ozbiljniji i dublje ukorenjeni nego što su mnogi zapadni zvaničnici i stručnjaci mogli da pretpostave.
Galeoti ističe da je Moskva obezbedila svojoj vojsci više nego dovoljno oružja, ali da premalo novca i pažnje posvećuje svakodnevnim pitanjima logistike, kao što su rezervni delovi, hrana, voda i kamioni za njihov transport – što linije snabdevanja čini ranjivim, a ofanzivne operacije neodrživim. Obuka mlađih oficira svodi se na učenje gradiva napamet, zbog čega oni ne preuzimaju inicijativu; to je svesna politika koja sprečava pobunu protiv viših oficira, ali rizikuje propast vojne kampanje čim nešto ne ide po planu. Iz svega toga, u kombinaciji sa široko rasprostranjenim maltretiranjem regruta, oronulim kasarnama, lošom ishranom i malim platama – sledi osnovana pretpostavka da je, mada spremna za odbranu otadžbine, ruska vojska nesposobna za invaziju na druge zemlje.
Nedelju dana pre invazije tvrdio sam da zbog svega ovoga Putin neće krenuti u rat. Mislio sam da će poslati trupe da okupiraju Donbas, čiji su jedan deo ruske snage za specijalne operacije i lokalne separatističke milicije koje podržava Moskva već kontrolisale, ali bio sam uveren da niko ne pomišlja na osvajanje čitave Ukrajine – koja je posle Rusije najveća zemlja bivšeg Sovjetskog Saveza sa oko 40 miliona stanovnika. Ispostavilo se da je moja vojna analiza bila dobra, ali da sam precenio Putinovu racionalnost.
Galeoti analizira kako je Putin pogrešno procenio snagu svoje vojske. Kada se Sovjetski Savez raspao 1991. raspale su se i njegove oružane snage zbog čega nova ruska država „u početku nije imala vojsku kao takvu“. U vreme kada je Putin nasledio Borisa Jeljcina 2000. vojska – još uvek obuzeta letargijom nakon hladnog rata, kao i čitava zemlja – bila je „jedva funkcionalna“. Tokom narednih deceniju i po, kroz ogromne infuzije novca zahvaljujući višim cenama nafte i kroz nalete kreativne reorganizacije (komandni kadar je većinom bio regrutovan i unapređivan mimo redovnog lanca sukcesije) ova armija je transformisana u borbenu snagu „sposobnu da vodi i dobija čitav niz sukoba“. Bio je to impresivan podvig. Ali raspon ratova koje je ruska vojska vodila i dobila bio je mali. Nijedan nije uključivao taktičku složenost ili žestok otpor na koji je naišla u Ukrajini; pa čak i u takvim ratovima do pobede je teže dolazila nego što bi se očekivalo.
Putinov prvi test u prvom od njegovih ratova odigrao se u otcepljenoj republici Čečeniji. Taj rat je 1994. pokrenuo Jeljcin, koga su generali uveravali da će pobunjenike pokoriti „jedan padobranski puk za dva sata“. Ofanziva se pretvorila u debakl zbog neobučenih oficira, nedovoljno opremljenih trupa i prekinutih linija snabdevanja. Jeljcin je naredio još bombardovanja i granatiranja, ali uzalud. U svom inauguracionom govoru Putin je obećao da će obnoviti Rusiju kao „veliku, moćnu, silnu državu“ i zatim doveo stvarne reformatore (Jeljcinovi generali su većinom bili korumpirani šarlatani) koji su naredili svojim trupama da metodično opkole glavni grad Čečenije Grozni, suzbiju pobunjeničku vatru i ne odvajaju se suviše od linija snabdevanja. Za to vreme Putin je cenzurisao nezavisne medije, što mu je omogućilo da na unutrašnjem frontu kontroliše narativ o ratu. Ipak, uspeo je da uguši pobunu tako što je Čečeniji dao veću autonomiju nego što je imala u prethodna dva veka.
Kada su 2008. prozapadno orijentisani lideri Gruzije poslali trupe u separatističku enklavu Južne Osetije pod kontrolom Rusije, kojoj su poricali pravo na nezavisnost, Putin je dobio priliku da podseti Gruzine da su i dalje u sferi uticaja Moskve. Angažovao je ogromnu vazduhoplovnu silu i duplo više trupa nego što je gruzijska vojska mogla da prikupi; takođe je imao podršku na hiljade pripadnika proruskih milicija. Uprkos tome, ruske trupe su često upadale u zasede; više od četvrtine njihovih tenkova pokvarilo se pre dolaska u Južnu Osetiju, a mnogi koji su stigli na bojno polje neutralisani su protivtenkovskim oružjem jer nisu bili pravilno oklopljeni. Bilo je i dosta tehničkih kvarova: mnoge ruske bombe nisu eksplodirale, bezbedne komunikacije su se kvarile, pa su oficiri pozajmljivali satelitske telefone od novinara da izdaju naređenja trupama.
Rusija je pobedila za pet dana – što nije bilo iznenađenje imajući u vidu ogromnu neravnotežu snaga – ali ključna lekcija koju je Putin dobro razumeo bila je da je pobeda trebalo da bude još lakša. Neuspesi u Gruziji podstakli su ga da sprovede ozbiljne reforme u vojsci. Obiman oficirski kadar je radikalno srezan, otpušteno je 200 generala; otpočelo se sa proizvodnjom novog oružja, uključujući pametne bombe po uzoru na one koje su SAD koristile na Bliskom istoku. Uslovi života vojnika su poboljšani. Galeoti navodi dobar primer: od 2013. ruski vojnici stopala više nisu umotavali u zavoje kao u carskoj Rusiji već su konačno dobijali čarape. Sve u svemu, piše Galeoti, reforme su „nesumnjivo stvorile mnogo manju, efikasniju i spremniju vojsku“.
Kada se režim Bašara al-Asada u Siriji – jedan od retkih preostalih saveznika Moskve izvan bivšeg Sovjetskog Saveza – 2011. našao na udaru milicija Isisa i prodemokratskih pobunjenika, Putin mu je pritekao u pomoć, prvo diplomatski, zatim vojno, uglavnom slanjem ratnih aviona koji su gađali obe grupe Asadovih neprijatelja. Ruski piloti su imali prve prave borbene letove od sovjetskih vremena i rata 1980-ih u Avganistanu.
Usledio je uzlet Putinovih velikih iluzija – aneksija Krima i upad u istočnu Ukrajinu 2014. U februaru 2014. ukrajinski predsednik Viktor Janukovič beži u Rusiju uoči glasanja o nepoverenju svojoj vladi pošto je obustavio približavanje zemlje Evropskoj uniji. Umesto njega postavljeni su zapadno orijentisani demokrati koji su ubrzo pobedili na izborima. Duboko posvećen zadržavanju Ukrajine u orbiti Moskve, Putin je bio zabrinut da bi, ako Ukrajina uđe u Nato (što je obećanje predsednika Džordža Buša mlađeg iz 2008, mada bez konkretnih rokova) ruska Crnomorska flota, sa svojom glavnom lukom u Sevastopolju, mogla pasti pod kontrolu vojnog saveza koji predvodi SAD. Zato je naredio snagama specijalnih operacija da zauzmu Krim.
Kampanja je uspela za nekoliko sati, gotovo bez ispaljenog metka. Jedine žrtve bili su dvojica ukrajinskih vojnika i jedan kozački dobrovoljac; nijedan ruski vojnik nije bio povređen. Sovjetski premijer Nikita Hruščov poklonio je Krim Ukrajini 1954. za proslavu 300. godišnjice ukrajinske nezavisnosti, ali je to bio simboličan poklon; jedini stvarni politički subjekt u to vreme bio je Sovjetski Savez. Čak i nakon raspada SSSR-a, Krim je ostao omiljeno mesto za odmor ruskih građana; većina stanovnika Krima smatrala se Rusima.
Zbog svega toga, navodi Galeoti, preuzimanje Krima izazvalo je „patriotsko ushićenje“ koje je ujedinilo pro-Putinove frakcije i većinu ruskih opozicionara. Vojni oficiri su bili „euforični“. Putin je „sve više verovao u svoje mitove“ posvećen ambiciji da „ustanovi svoje mesto u istoriji kao čovek koji je ’Rusiju ponovo učinio velikom‘“.
Upad u istočnu Ukrajinu mesec dana kasnije nije bio deo Putinovih prvobitnih planova. Do toga je došlo tako što se ruski nacionalista Igor Girkin sa grupom od 52 dobrovoljca i plaćenika probio sa Krima u Donbas izbegavajući ukrajinske graničare. Pošto su zauzeli komad teritorije Putin im je poslao zalihe i moralnu podršku. Međutim, tvrdi Galeoti, njegov cilj nije bilo teritorijalno osvajanje već politički pritisak – da utera strah u kosti kijevskim političarima naklonjenim zapadu i natera ih da shvate da Ukrajina ostaje u ruskoj sferi uticaja. Insajderi iz Kremlja samouvereno su obavestili Galeotija, koji je u to vreme istraživao u Moskvi, da će se zvaničnici u Kijevu za 6 meseci osvestiti i odustati od svake pomisli o pridruživanju zapadu.
Ali je Putin (kao i Galeotijevi izvori, ispostaviće se) potcenio snažan nacionalizam koji je zavladao među mnogim Ukrajincima, čak i u oblastima ruskog govornog područja, tokom četvrt veka od proglašenja nacionalne nezavisnosti.
Ni Putin ni ruski obaveštajni analitičari nisu primetili rast potrošnje, regrutovanje i obuku ukrajinske vojske od upada 2014. I tako se, u meri u kojoj je malo ko očekivao, ukrajinska vojska uključila u borbe u Donbasu.
U tom trenutku Putin je mogao da bira između eskalacije sukoba i povlačenja trupa; odlučio se za eskalaciju i podršku proruskim milicijama. Tokom narednih nekoliko meseci Putin je u Donbas poslao 10.000 ruskih vojnika. Ukrajina je uzvratila, a sukob se pretvorio u pat poziciju rovovskog ratovanja i razmenu snajperske vatre i granata. U tom ratu je od 2014. do kraja 2021. poginulo preko 14.000 ljudi, uključujući oko 500 ruskih vojnika. Tada je, kaže Galeoti, „Putin odlučio da je vreme da se okonča ova pat pozicija“.
Verovao je da će invazija na Ukrajinu uspeti iz tri razloga. Prvi je munjevito osvajanje Krima, što je po njemu bio rezultat decenijskih reformi ruske vojske. Takođe je više nego ikada poverovao u mit o obnovi ruske imperije, gde je ponovno zauzimanje Krima samo prvi korak; to je njegov san od kada je doživeo raspad Sovjetskog Saveza kao mladi oficir KGB-a stacioniran u Drezdenu u vreme rušenja Zida. I treće, mislio je da može da prođe jeftino: izgledalo je da je Nato u haosu, a aneksija iz 2014. izazvala je samo manje ekonomske sankcije.
Naravno, grešio je po svim ovim tačkama. Koordinisani, višestruki napad oklopnih jedinica, pešadije i vazdušnih snaga na dobro pripremljenu odbranu pokazao se potpuno drugačijim od jednostavnog juriša na poluostrvo čiji su stanovnici uglavnom pozdravili dolazak ruskih trupa. Ruska vojska je učinila krupne korake u prethodnoj deceniji, ali ne u meri u kojoj je Putin to zamišljao. Konačno, agresija na Ukrajinu podstakla je veće jedinstvo i veća izdvajanja na odbranu u zapadnoj alijansi nego što je to decenijama bio slučaj.
Jedno od Putinovih ograničenja je to što on ne poznaje vojne poslove. Nikada nije služio vojsku; izbegao je regrutaciju tako što se zaposlio u KGB-u, gde je radio u političkim odeljenjima i nije imao kontakte sa vojnim oficirima. U Kremlju je podigao strukturu vladavine jednog čoveka kao u doba carevine i oslonio se na savete uskog kruga ljudi, uglavnom drugara iz obaveštajne službe, od kojih su neki obuzeti mističnom privrženošću slavi Rusije i užasavaju se od zapadnih uticaja. Putinove odluke o ratu – političke, strateške, pa čak i taktičke – proizlaze iz njegovog instinkta samoodržanja i saveta njegovih rusofilijom zadojenih saradnika, a ne iz profesionalnih saveta visokih vojnih oficira.
Galeoti tvrdi da ti komandanti nikada ne bi podržali invaziju na čitavu Ukrajinu bez pažljive pripreme – mobilizacije i obuke rezervnih trupa, proizvodnje više oklopnih vozila i formiranja linija snabdevanja. Boraveći u „raskošnoj izolaciji informatičkog mehura“ tokom pandemije, Putin je bio uveren u neizbežnu pobedu – u svoju sudbinu Petra Velikog 21. veka – do te mere da je verovao da će Ukrajinci dočekati ruske trupe kao oslobodioce. (U nekim od napuštenih tenkova koje su Ukrajinci zarobili pronađene su svečane uniforme; ruskim posadama je očigledno bilo rečeno da se pripreme za pobedničke parade.)
Čak i pre zlosrećne invazije delovalo je da ruski oficiri – bar oni koji su razgovarali sa Galeotijem o tome – gaje „i poštovanje i prezir prema Putinu“ smatrajući ga jakim vođom koji je „spasao Rusiju od zaborava“, ali koji su suzdržani prema njegovim foto-sesijama akcionog heroja. Možda je Putin nekada znao da je ovo samoveličanje u službi liderskog marketinga, ali je vremenom poverovao u sve to.
Kako primećuje Galeoti, Putina je od invazije na Ukrajinu trebalo da odvrati zdrav razum. Do invazije on je pobeđivao u ratu bez krvi. Preteće prisustvo ruskih trupa na granici rasterivalo je strane investitore iz Ukrajine. Blokada luka u Mariupolju i Berdjansku, koju je već nametnuo prethodnog proleća, ometala je i obeshrabrivala trgovinu dodatno pritiskajući ukrajinsku ekonomiju. U međuvremenu, diplomate svih velikih sila hrlile su u Kremlj da pregovaraju sa Putinom o tome kako da smanje tenzije i izgrade poverenje; čak su bili spremni na ustupke u vezi sa sastavom Natoa i drugim pitanjima ruske bezbednosti. Moskva je bila u centru međunarodnih pregovora. A onda je Putin uprskao „sudbonosnim preterivanjem“.
Galeoti je svoj rukopis završio početkom juna, nešto više od tri meseca nakon što je rat počeo. On kaže da je „bilo teško poverovati da je Putin u stanju da zauzme i zadrži ceo Donbas, a kamoli nešto više“. Ali takođe je upozorio da Rusiju ne treba u potpunosti otpisati, predviđajući „dug i gadan ćorsokak“ u kome nijedna strana nije „dovoljno jaka da pobedi ni dovoljno slaba da izgubi“. U isto vreme, neselektivno bombardovanje civilnih ciljeva uz napade na infrastrukturne mreže ne doprinosi poželjnom imidžu Rusije. Uprkos njegovom hvalisanju, ovaj rat je na mnogo načina pokazao da Putinova Rusija naprosto nije velika sila.
Uz sve pogrešne procene, Putin bi mogao da zadrži kontrolu nad samom Rusijom. Nema nikakvog politbiroa ili ustavnog procesa koji bi ga zbacio sa vlasti; ako bude svrgnut, to će verovatno biti pomoću vojnog udara, posebno imajući u vidu duge i rastuće tenzije sa ruskim oficirskim kadrom. Naravno, velika je nepoznanica da li će njegov naslednik biti manje ili više spreman da pokori Ukrajinu i još više se konfrontira sa zapadom. Galeoti je neobično optimističan. Ruska vojska će se suočiti sa ozbiljnim nedostatkom ljudstva, delom zbog užasa ovog rata, delom zbog demografije; kako piše Galeoti, „prosto rečeno, nema dovoljno mladića“ da bi ta vojska narasla do imperijalnih razmera. Stagnacija ruske ekonomije (koju je rat produbio) neće dozvoliti novom vođi da održi korak sa rastom potrošnje zapadnih vojnih snaga (što je takođe rezultat rata). Konačno, Galeoti predviđa novu generaciju ruskih građana, manje traumatizovanih raspadom Sovjetskog Saveza i stoga „pragmatičnijih, manje emotivnih u svojim stavovima prema zapadu“.
Neki budući ruski lider će možda biti praktičniji, ali koliko je daleko ta budućnost? Da je Putin bio pragmatičan kao što su mnogi mislili da jeste, ne bi napao Ukrajinu, tako da niko ne zna kakve bi ideje mogao imati njegov naslednik.
U međuvremenu, ekspanzionistička Rusija sve više klizi iz realnosti u svet fantazama. Sjedinjene Države su pomogle ukrajinskim vojnicima da potisnu Velikog medveda na svim frontovima slanjem naoružanja koje košta manje od 5 odsto godišnjeg budžeta Pentagona – pri čemu nijedan Amerikanac nije poslat u rat. Stoga se čini malo ili nimalo verovatnim da bi, čak i ako dođe do preokreta u Ukrajini, ruska vojska mogla da krene na Baltik, Poljsku ili bilo koju drugu zemlju zaštićenu članom 5 Nato saveza. To ne znači da te zemlje treba da se opuste. Zabrinute Finska i Švedska su napustile svoju formalnu neutralnost, koja im je decenijama dobro služila, i podnele zahtev za članstvo u Natou. Nemačka je povećala svoj budžet za odbranu i odustala od dugogodišnje politike zabrane izvoza oružja.
Ojačana zapadna alijansa je ujedinjena protiv zemlje koja je nesumnjivo odgovorna za agresiju na drugu zemlju i ratne zločine u njoj. Svako popuštanje Putinu bi ga ohrabrilo da nastavi da iskušava svoju sreću. S druge strane, ne treba olako pristajati na pokušaje vojnih zvaničnika i lobista industrije odbrane da stvarnu potrebu za ubrzanom proizvodnjom oružja pretvore u neobuzdanu potrošnju. Novac izdvojen za zamenu projektila i raketa koje su SAD poslale Ukrajini trebalo bi da pokrene dublju analizu da li su neke druge stavke budžeta za odbranu zaista bile nužne.
Da li je prerano za Putinovu političku čitulju ili bar za procenu njegovog nasleđa? Mislim da je Galeotijev zaključak pravi odgovor na to pitanje: „Da se zadovoljio izgradnjom jake nacije unutar vlastitih granica umesto što je podlegao fantazijama o imperiji, Putin bi verovatno ostao upamćen kao uspešan državnik. Zato će se godinama, a možda i decenijama, Rusija oporavljati od štete koju je prouzrokovala njegova pohlepa… od dubokih, bolnih ožiljaka Putinovih ratova.“
The New York Review of Books, 19.01.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 08.02.2023.
