Kada je nakon brojnih teretičara neo-evroazijstva i predsednik Rusije Vladimir Putin već na početku svog mandata 2000. godine na jednom međunarodnom skupu izjavio kako se „Rusija uvek osećala evroazijskom zemljom i da se uostalom najvažniji deo Rusije nalazi u Aziji“, postalo je jasno da su i institucionalno udareni temelji evroazijskom konceptu ruske spoljne politike i revitalizaciji nekadašnje ideje nastale u krilu malenog dela ruske emigracije dvadesetih godina XX veka.
Piše: Zlatoje Martinov
Kada je poznati ruski režiser Nikita Mihalkov još 1993. godine u svom tekstu „Mi smo Evroazija“ u beogradskom časopisu „Književnost“ (Književnost, 7-8, Beograd, 1993, 820-828) izneo svoj stav o svojoj političkoj pripadnosti ali i pripadnosti celog ruskog naroda, rečima: „Mi smo Evroazija. Imali smo, imamo i smatram da ćemo imati svoj put evroazijski… Mi Rusi u dubini duše nismo slovenofili i narodnjaci kako se obično misli, niti smo zapadnjaci što bi mnogi želeli. Mi smo Evroazijci. Mi nismo zadnje dvorište Evrope, mi smo prozor u Aziju“, mnogi su se nakon tog teksta pitali o čemu se zapravo radi.
Boreći se u to vreme sa ogromnim unutrašnjim problemima ali oštro sukobljenim pogledima oko daljeg razvoja, Jeljcinova Rusija je oficijelno inklinirala ka Evropi i liberalnoj demokratiji. Ali politička i ekonomska kriza, otpori starih snaga ruskog društva, neuspele tranzicijske reforme koje su dovele do ogromnog socijalnog raslojavanja, bede i korpucije, stvarali su nezadovoljstvo i uzburkali su rusko društvo. Budili su se lagano ali nepovratno razni duhovi prošlosti. Evroazijstvo je malo po malo postalo glavna idejna matrica ne samo antijeljcinovskih političkih protivnika već i jednog značajnog broja ruskih intelektualaca poput kontroverznog filozofa Aleksandra Dugina koji će devedesetih i početkom dvehiljaditih godina postati glavni zagovornik evroazijskog pristupa u zvaničnoj ruskoj spoljnoj politici. (O Duginu sam ranije pisao, videti https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/rusija-i-putin-kroz-politicku-teoriju-aleksandra-dugina/ )
„Modernizacija“ bez vesternizacije
„Rusiji je potreban ne samo tehnološki već i duhovni prevrat poput onog kakav se u Evropi desio Reformacijom ili Prosvetiteljstvom, a takvu ulogu može imati evroazijstvo koje bi omogućilo formulisanje i ostvarenje različitog civilizacijskog modela, različitog kako od atlantskog tako i od tihookeanskog“, tvrdio je Aleksej Panarin još 1993. godine. „Buduća evroazijska civilizacija“, veli on dalje „ više se bi se razlikovala od ‘atlantske’ nego od ‘tihookeanske’ jer bi se Rusija u koncipiranju svoje evroazijske strategije oslanjala na iskustvo Kine i Severne Koreje koje su prošle kroz proces modernizacije bez vesternizacije“.
Kada je nakon brojnih teoretičara neo-evroazijstva predsednik Rusije Vladimir Putin na početku svog mandata 2000. godine na jednom međunarodnom skupu izjavio kako se „Rusija uvek osećala evroazijskom zemljom i da se uostalom najvažniji deo Rusije nalazi u Aziji.“ (govor na Forumu za ekonomsku saradnju Azijsko-tihookeanskog regiona, Brunej, 13. novembar 2000.), postalo je jasno da su i institucionalno udareni temelji evroazijskom konceptu ruske spoljne politike i revitalizaciji nekadašnje ideje nastale u krilu malenog dela ruske emigracije dvadesetih godina XX veka.
Danas je Putinova Rusija svojom represivnom unutrašnjom i agresivnom spoljnom politikom potvrdila mnoge od nekadašnjih evrozijskih stanovišta, a Putin više i ne krije svoju nameru da teritorijalno obnovi ne samo nekadašnji SSSR već i nekadašnu rusku imperiju.
Ali kako je jedan takav pokret, u osnovi čak marginalan u momentu kad se pojavio, postao toliko važan u filozofskom ali i političkom vrhu savremene Rusije? I šta je suština i ideja koncepta evroazije? Osvrimo se najkraćim crtama na idejni koncept evroazijstva i uzroke njegove pojave.
Prvi svetski rat doneo je opšte razočarenje u Evropu kao dotadašnje nesumnjivo političko, vojno, ekonomsko i kulturno središte čovečanstva. Raspad tri velika carstva, revolucija u Rusiji i trogodišnji građanski rat pojačan spoljnim intervencionizmom, opšta proratna beda i siromaštvo velikog dela evropskog stanovništva, političke krize i tenzije, stanje opšte konfuzije i „katastrofičnog“ bezizlaza, vodili su ka traganju za novim idejama, za prevazilaženjem starog političkog i ekonomskog poretka, za stvaranjem „boljeg i pravednijeg sveta“. Liberalna demokratija je doživljavala krah, a Špenglerova knjiga „Sumrak Zapada“ bila kultna knjiga koja je nagoveštavala novu katastrofu ako se „nešto ozbiljno ne preduzme“. Boljševizam i fašizam bili su reaktivni odgovor na tu opštu krizu zapadne demokratije ali je oni ne samo da krizu nisu rešili nego su bili i deo konstantno narastajućih problema.
Ruska intelektualna emigracija ,pak, posebnu pažnju posvećivala je svojoj domovini Rusiji, iznova tragajući za „istorijskim ruskim identitetom“ s obzirom na tako veliki i za njih tragičan događaj, kakva je bila Oktobarska revolucija. Za njih je upravo boljševički državni prevrat bio „katastrofa koja je izazvala „haos i beznađe“. A i inače je traganje za odgovorom o mestu i ulozi Rusije u svetskoj istoriji i vrlo čestom tvrđenju, naročito kod slovenofila u 19. veku, o „posebnoj misiji Rusije“, bila osnovna tema ruske istoriosofske misli.
U takvoj situaciji 1921. godine četvorica ruskih emigranata Nikolaj Trubeckoj (1890-1938), Petar Savicki (1897- 1979), Georgije Florovski ( 1893-1979) i Petar Suvčinski ( 1892-1985) zbornikom svojih radova pod naslovom „Izlazak na Istok“ promovišu novu ideju za državnu i duhovnu obnovu ruskog identiteta i ruske kulture – evroazijstvo. Ubrzo im prilaze i drugi ruski emigranti.
„Izlazak na Istok“ (1921) kao i knjiga Nikolaja Trubeckoja „Evropa i čovečanstvo“ objavljena prethodne godine (1920) svojevrstan su manifest evroazijskog učenja. Autori pozivaju Rusiju i Ruse da se okrenu Istoku i oslobode se duhovnog robovanja Evropi i evropskoj kulturi. Kritika evropocentrizma i teza o samobitnosti Rusije je sama esencija evroazijstva. Po pristalicama evroazijstva Slovenstvo nije suštinska odrednica ruskog identiteta.
Antievropejstvo i glorifikovanje Azije
Po njima, Rusija je više Azija nego Evropa. Turanski element je značajan formativni faktor ruske kulture i identiteta. Trubeckoj čak izričito tvrdi: „Rusi zajedno sa Ugro-Fincima i vološkim Turcima čine posebnu zonu koja ima veze i sa Slovenstvom i sa turanskim Istokom“ te da se „ruska narodna kultura sve više približava upravo Istoku.“ On dalje dodaje kako su „ugro-finski narodi, zatim Turci, Mongoli, Tatari, Mandžuri naša braća, koji su važni za nacionalnu samospoznaju nas Rusa pa je zato važno imati u vidu postojanje tog turanskog elementa u nama.“ Trubeckoj, štaviše, afirmiše izreku – u zapadnim ušima inače posprdnu – „kad malo zagrebeš Rusa, dobiješ Tatarina“, dajući joj nov, sasvim suprotan vrednosni smisao. Naime, tatarsko-monglosko nasleđe je po njemu i ostalim evrazistima pre svega državotvorno. Tatari nisu izmenili duhovno biće Rusije već su svojim vojnim i državotvornim sposobnostima u stvaranju velikog centralizovanog carstva pozitivno uticali na Rusiju koja je zahvaljujući upravo takvom nasleđu to i sama postala: „Rusija je s jedne strane , naslednica velikih Kanova, nastavljač je dela Čingiza i Timura ujediniteljica Azije, a s druge, baštinik je vizantijskog periferno-primorskog sveta, nosilac religiozne tradicije mističke kontemplacije“. Po shvatanju evrazista skladnu ravnotežu ova dva nasleđa: tatarskog državotvorno-centralističkog i vizantijskog duhovnog, narušila je politika evropeizacije Petra Velikog. Petar Veliki je po shvatanju Trubeckoja „iskopao jaz između dopetrovske i postpetrovske Rusije svojim proevropskim reformama i pokušajem evropeizacije odnosno vesternizacije Rusije“.
Isticanjem azijske komponente ruskog kulturnog identiteta, evroazisti se suštinski razlikuju i od devetnaestovekovnih ruskih slovenofila i od ono malo zapadnjaka pristalica evropske liberalne demokratije. Jasno je šta su zamerali ruskim zapadnjacima – političku, ekonomsku i kulturnu evropocentričnost, međutim slovenofilima – iako su ovi kao i evroazijci bili veliki protivnici Zapada i njegovih vrednosti – zamerali su prihvatanje ideje o univerzalizmu ljudskog poretka koji je takođe produkt evropske misli. Ta univerzalistička ideja kod ruskih slovenofila je bila hrišćanstvo. I ma kako slovenofili bili ogorčeni protivnici rimskoga hrišćanstva, njihova vera u pravoslavizaciju celog sveta kao suštinsku i jedinu misiju Rusije nije, po evroazistima, ništa drugo nego evropski generisana teorija o nekakvom ujedinjenom čovečanstvu. Evroazisti ne veruju ni u kakvu svetsku univerzalnu ideju, za njih postoje samo određeni geografsko teritorijalni i kulturno-istorijski tipovi poput Evroazije, Severne Amerike, Afrike, Spoljne Azije (Kine, Indije, Turske) i naravno Zapada. Zato je za evroaziste kultirna i svaka druga evropeizacija Rusije oblik nasilja zbog nametanja zapadnih vrednosti koje se istorijski potpuno kose sa evroazijskim odnosno ruskim vrednostima. Jer Rusija to je jednako Evroazija.
Po evroazistima, jedina ozbiljna brana „košmaru sveopšte evropeizacije je istinski nacionalizam neevropskih naroda“ (Trubeckoj) . Putin bi danas osim nacionalizma dodao i suverenizam nasuprot kosmpolitizmu i globalizmu. (Tada se pod Zapadom podrazumevala samo Evropa jer Amerika u to vreme još nije dostigla one razmere svog ekonomskog i političkog uspona kao što se to dogodilo nakon Drugog svetskog rata).
Slično poput Trubeckoja misli i Petar Savicki. Po njemu kulturna samobitnost Rusije se ne zasniva na evropskom etničkom supstratu, već na isključivo na činjenici da je Rusija poseban „svet za sebe“ ne samo u kulturno-istorijskom već i u fizičko-geografskom položaju. Naime on se koristi idejama Nikolaja Danilevskog koji je još 1869. tvrdio kako Evrope kao kontinenta zapravo i nema već da je prostor koji se tako naziva, ništa drugo do „zapadno poluostrvo Azije.“ Danilevski je otišao i dalje sa tvrdnjom da „pod dvoglavim ruskim orlom ruska teritorija mora biti proširena na sve Slovene sa zapadnog poluostrva Azije koje se nepravedno naziva Evropom, ali i na druge neslovenske narode poput pravoslavnih Grka i Rumuna, ali i Mađara (koji su se tu naši sticajem istorijskih okolnosti i stoga moraju prihvatiti integraciju u evroazijski prostor- prim. Z.M. ) da obuhvati zemlje od Jadranskog mora do Tihog okeana, da se napravi federacija pod vođstvom celovite i jake ruske države“. Stoga veli dalje Danilevski „u ličnosti ruskog cara sintetizovane su dve tradicije: tatarsko-mongolska i vizantijska. Prva predstavlja ‘telo’ a druga ‘dušu’ Rusije.“
O ruskom državnom centralizmu i autokratiji
Rusi kao stari narod na prostoru Evroazije su preuzeli integrativnu ulogu i državotvornu funkciju kako bi uklopili brojne narode i tako stvorili jedinstvenu Evroaziju-Rusiju. Georgij Vernadski, takođe poznati evroazista iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka je pisao: „Autokratija i ropstvo mužika bili su istorijska cena koju je ruski narod morao da plati radi nacionalnog opstanka. Integracija i stvaranje ogromne i moćne države nije bilo moguće na načelima demokratije, već na izgradnji centralističkog modela upravljanja, koji će stabilizovati i disciplinovati život ljudi. Tatari iako dvovekovni okupatori, snagom primera dali su Rusiji sposobnost vojnog organizovanja, šurenja državnih granica, sposobnost izgradnje državnog centra prinude, Tatari su nama Rusima omogućili da Rusija postane ‘moćna horda’ kao nekada Zlatna horda. A osvajanje velikih teritorija zahteva čvrstu državnu organizaciju i jaku i oštru vlast.“
Evrazisti su odbacivali sve evropske vrednosti smatrajući ih neodgovarajućim za geografsko-istorijske i kulturno-verske karakteristike Rusa i Rusije. U političkom i ekonomskom smislu odbacivali su parlamentarizam i političke stranke, izbor i smenjivost vlasti i uopšte tekovine liberalne demokratije. Odbacivali su monarhiju smatrajući da se ono što je prošlo više ne može vratiti, zalagali se za republiku, ali i za jakog državnog vođu koji bi u sebi morao da poseduje najbolje osobine ruskog naroda i koji bi teritorijalno širio državu. U ekonomskom smislu zagovarali su jaku ulogu države, plansku privredu i socijalnu pravednost.
Odbacivali su boljševizam/komunizam kao ideologiju, smatrajući ga prolaznim , ali su podržavali njegovu državotvornost, čvrstu ruku upravljanja državom (naročito u doba Staljina) i teritorijalno očuvanje negdašnje velike imperije (istina bez baltičkih državica, Finske i Poljske). SSSR je po njima bio nosilac čvrstog državnog jedinstva Evroazije. Bili su ubeđeni da je boljševizam/komunizam prolazan, da je samo faza u istorijskoj konsolidaciji Rusije nakon sloma Carstva i priprema za nov ruski nacionalni i kulturni identitet i istorijsku misiju Rusije koju svet od nje očekuje. A ta misija su gorenavedeni osnovni principi evroazijstva. (Slično su zagovarali i tzv. „smenovehovci“ , jedna manja grupa ruskih emigranata na čelu sa Nikolajem Ustrjalovom koji su koristili boljševizam za ostvarenje ruskih nacionalno-patriotskih ciljeva i tako stvorili termin „nacional-boljševizam“).
Agresija na Gruziju (2008), aneksija Krima 2014), agresija na Ukrajinu i nova aneksija četiri ukrajinske oblasti (2022) kao i užasna ratna razaranja kojima svedočimo, produkti su upravo prihvatanja evroazijskih ideja i ostatku sveta sve više postaje jasno kakvu je retrogradnu i antimodernizacijsku teoriju za svoju osnovu uzela ruska spoljna politika. Politika revitalizacije i institucionalno prihvatanje evroazijstva odvela je Rusiju u (samo)izgnanstvo i od nje napravila svetskog pariju: dakle, tačno ono što evroazijstvo makar i nesvesno propoveda. Na ruskim drugomislećim političarima koji su doduše u ogromnoj manjini, na ruskom narodu u celini, ali i ruskoj intelektualnoj zajednici ostaje da pokuša da Rusiju vrati kako Evropi i tako i demokratskom svetu. U njenom je prevashodnom interesu ali i u interesu evropskog i svetskog mira.
Autor je novinar i publicista.
