Boško Jakšić
Poslanik Đuka udarnički radi na transferu prekograničnog omraza. Računa da će kao srpski fudbalski patriota pokupiti još neki poen kod onih građana od kojih se sistematski krije istina o svemu što se dešavalo poslednjih 30 godina.
Slučaj je hteo da prošle nedelje budem u Zagrebu u vreme utakmice Hrvatska – Argentina. Oko 19 sati otišao sam do kafea „Histori”, blizu hotela na Kaptolu. Sve je već bilo puno.
Dođem iz Beograda, pa valjda možete da mi nađete jedno mesto pred nekim od osam ekrana, požalim se jednom gospodinu. Našao je u donjoj sali, platio za sreću „ožujsko” pivo i vratio se svom društvu.
Nije bilo povoljnog rezultata, ali svi su aplaudirali. I krenuo je tulum. Bez Tompsona, ali grmeo je i „Đurđevdan”.
Zašto ovo pišem? Zato što sam dan ranije u „Politici” pročitao tekst „Beogradski ljubitelji šahovnice” narodnog poslanika i visokog zvaničnika Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića.
Ne bih uopšte reagovao na ovaj prizemni pamflet raspirivanja omraza i kopanja rovova – trebalo bi da reaguje tužilaštvo – da nisam svestan da će Đuka svojim pisanijem regrutovati desetine mladih Srba koji će se, neobavešteni kakvi jesu, uklopiti u stereotipe mržnje.
Sa nadmene visine razbarušenog šovinizma, do koje samo primitivizam može da dosegne, obraća se hrvatofobični Đuka „samoproklamovanim elitistima koji su u biti apsolutno antisrpski nastrojeni”, svima onima koji će radije navijati za Hrvatsku nego za nama bliskije, gotovo dobrosusedske Brazil, Argentinu ili Maroko.
Sa atestom srpskog ocilaškog elitiste, koji mora da mu je dodelio Simo Spasić, piše Đuka: „Ne razumem i ne želim ni da pokušam da razumem kako neko može da ima bilo kakvu naklonost prema Hrvatskoj… Dakle, uvek navijam protiv hrvatske reprezentacije i uvek se sa velikom strašću radujem svakom njihovom porazu. Nebitno o kojem sportu se radi. Naravno, posebno mi je to milo kada se dogodi u fudbalu.”
Raduje se Đuka, onako baš hrišćanski, svakom njihovom porazu. Pa sebi da fudbalski for kako bi došao i do Jasenovca. A onda slavi Argentinu u kojoj je, onomad, utočište našlo nebrojeno nacista, gde je mirno kraj života dočekao poglavnik Ante Pavelić. Toliko o košmarnom stanju Đukinog zamućenog uma.
Njegov militantni pamflet satkan je od izliva mržnje sa jasnom zlom namerom. Treba na sve načine regrutovati Srbe koji će u Hrvatima isključivo prepoznavati ustaše, izvlačiti najgore i omalovažiti sve koji smatraju da mogu i treba da postoje dobrosusedski odnosi. Njih treba uvrediti, diskvalifikovati u ime uzvišene srpske superiornosti:
„Da budem iskren, uvek sam osećao neverovatnu odvratnost prema tzv. jugonostalgičarima, odnosno prema ljudima kojima je suštinski Zagreb bio uvek bliži srcu nego Beograd, bez obzira na to što su ostvarili karijere u Beogradu i od njega uzeli sve što im je bilo potrebno.”
Odvratnost i prezir su Đuki obostrani. Ne živim u zabludi „bratstva i jedinstva”, ali živim u uverenju da su mi susedi bliži, da imam pravo da se drznem da letujem u Grčkoj ali i na Cresu, da pijem „malvaziju”. I da mi uvek bude lepo. Ne nosim nacionalizam u sebi pa ga ne prizivam ni kod drugih.
Poslanik Đuka udarnički radi na transferu prekograničnog omraza. Računa da će kao srpski fudbalski patriota pokupiti još neki poen kod onih građana od kojih se sistematski krije istina o svemu što se dešavalo poslednjih 30 godina. Njegov populizam je primitivan, ali je opasan jer se obraća ljudima koji prosto ne žele da znaju istinu i pre krive druge nege što bi sebe pogledali u ogledalu.
Nije teško Đuki da svoj fudbalski entuzijazam pretoči u nogometnu mržnju. Zašto? Zato što tu nema ni „f” od fudbala ni „n” od nogometa. Da nije tako, divio bi se kreatorstvu Luke Modriča koji je na prošlom Mundijalu u Moskvi bio proglašen za igrača turnira. Ispred Lajonela Mesija.
Hrvatski selektor je pobedu nad Brazilom posvetio braniteljima, ali je za bronzanu medalju izjavio da pripada celom hrvatskom narodu, svima koji su navijali za nas. „Pobedu bih poklonio Ćiri Blaževiću, čoveku koji je sve ovo započeo. Šefe, ovo je za Vas”.
Priznaje Đuka da se ne radi o sportu, već o „moralu”. „Da li je moguće da vam je draže sunčanje zadnjice na njihovom primorju od činjenice da oni njihove pobede posvećuju ljudima koji su komandovali nad pogromom srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine 1995”, piše Đuka.
Zašto prećutkuje da je Srbe u Krajini na milost i olujnu nemilost ostavio Slobodan Milošević čiji su nekadašnji saradnici danas u vlasti? I još: da su „orlovi” barem jednom slavili i da su tu pobedu posvetili Srbima na Kosovu, šta bi onda rekao? O moralu pridikuje neko ko je u vreme zatvaranja stanovništva zbog pandemije ponosno divljao sa bakljama i huliganima po krovovima kršeći zakone koje je donela njegova vlast.
Biće da je Đuka gradivo solidno naučio od svog partijskog šefa koji u restoranu zahteva da mu se maslinovo ulje hrvatskog porekla ukloni i zameni bilo kojim drugim, španskim, italijanskim, tunišanskim? Ili možda brazilskim, argentinskim, marokanskim?
Mogao bi Aleksandar Vučić da se pita šta se desilo da je u mlađim danima obožavao Roberta Prosinečkog, a danas kaže da je navijao za sve druge protiv komšija. „Maroko, to su naša braća, prava”. Nisu priznali Kosovo. I Severna Koreja nije priznala Kosovo. Da li je Kim Džong Un Vučićev „brat”?
Ako navijam za Hrvatsku onda sam antisrpski nastrojen. Ako navijam za Maroko onda sam patriota. Kakva budalaština! Kakvo brutalno utiskivanje politike u fudbal! Izjava koja u prašinu pretvara sve reči o poboljšanju odnosa u regionu. Sramno za funkciju koju nosi.
Bitno je ogaditi Hrvate i sve ovdašnje – podrazumeva se veleizdajnike – koji hrle „tak krasnoj europskoj civilizaciji”. U zanosu omraza, zaboravlja Đuka da je deo vlasti koja tvrdi da joj je evropska kuća cilj. Možda je to i tako, ali kada su Hrvati u pitanju, sve pada u vodu.
Nema tu prostora čuđenju. Odnos prema susedima kreiraju danas oni koji su zagovarali politiku „sto za jednog”, koji nisu spremni da izgovore reč „genocid”. Oni koji se grle sa liderom Republike Srpske kome je general Ratko Mladić „heroj”, četnički vođa Draža Mihailović ideološko nadahnuće, a za fudbalsku reprezentaciju BiH bi navijao samo ako igra protiv Turske.
A Dejan Lovren i Marčelo Brozović koji su svoje bronzane medalje slavili uz „Čavoglavu” i „Kninsku kraljicu” Marka Perkovića, čujem već užarene komentare. Da, ima Hrvata koji tulume uz Tompsona i „u” kliču „Za dom spremni”. Neka im je na čast.
Ja sam usred Zagreba slušao „Đurđevdan”. Kao što je proslavljeni košarkaš Dragan Kapičić usred rata 1995. otišao u Zagreb na sahranu svog najboljeg prijatelja Krešimira Ćosića? Đuka, šta kažete što su Zvonimir Boban (onaj Boban) i Robi Prosinečki poslali venac Siniši Mihajloviću?
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista.
(Izvor Politika)
