Miloš Čolić
Da u ovdašnjoj diplomatiji postoji kontinuitet verovatno da bi naša ambasadorka u Velikoj Britaniji, Aleksandra Joksimović, ne samo poznavala Demijena Hirsta, već bi ga i upoznala recimo s autorom “Vela Demijena Hirsta” Vladimirom Dunjiće, na čije su platno sleteli leptiri. Karakterističan motiv jednog od najpoznatijih, ne samo, britanskih slikara.
Da tog eks YU – CD kontinuiteta ima onda bi i Dr Snežana Janković, ambasadorka Srbije u Nemačkoj, Gerhardu Rihteru, prestižnom nemačkom slikaru prenela, da je poput njega “Komad mora“ oteo i naš mladi slikar Saša Marjanović, dok je tragom njegovih, Rihterovih zatalasanih, “plivajućih” portreta otplovilo više ovdašnjih slikara.
Izvesno je da i Marko Đurić, ambasador Srbije u SAD ne bi propustio priliku da Kristoferu Vulu, jednom od Top ten američkih slikara, predloži da se na njegovim platnima pored latiničnih slova, kratkih poruka prihvati izazov grafike mekših, ćiriličnih. Ipak, za početak potrebno je da se svi međusobno (po)znaju.
Da li će ijedan slikar mlađe ili srednje generacije imati priliku da ga neki naš diplomatski predstavnik upozna sa kolegom svetskog formata. Ljuba Popović, nije zaboravio da ga je sa Salvadorom Dalijem 1971. upoznao jugoslovenski ambasador Ivo Vejvoda. Taj susret je prema Popovićevim rečima uticao i na respektabilnost njegove karijere.
Ivo Vejvoda, bio jedan iz čete “partizanskih ambasadora”: Mićunović, Đerđa, Vilfan, Velebit, Bebler, Prica, Mates.., koji su direktno iz “šume” i uniforme uskočili u frakove a “titovku” zamenili za cilindre i bele rukavice. To su isti oni “šumci” koji su vica, fore, radi (malo)građanski etiketirani da su činove s rukava morali da skinu i pomere na ramena jer su usta, posle jela, brisali rukavom.
Ivo Vejvoda bio je prvoborac i španski borac, Golubićev kurir i Krležnin filmski kritičar (“Danas”). Bio je prvi urednik Tanjuga, studirao pre rata arhitekturu u Pragu, jugoslovenski ambasador u Brazilu, kada je domaća javnost o toj zemlji znala “da se tamo“ igra fudbal i gaji kafa. Karnevala bi se setili obavešteniji. Bila je to 1952. godina.
Roćko se naljutio
Vejvoda je bio ambasador kada je u Brazil došao Petar Lubarda, da kao predstavnik Jugoslavije izlaže na Bijenalu u Sao Paulu. Poslao ga je Rodoljub Čolaković, tada ministar kulture. Imenovao je Lubardu i za komesara njegove izložbe, kako bi mogao da putuje i boravi u Brazilu o državnom trošku.
Lubarda je imao veliku izložbu. Pozvao sam likovne kritičare da dodju vide njegove slike. Petru sam posle rekao: Ti ćeš dobiti nagradu – deo je sećanja Ive Vejvode, koje je posle dugo razgovora i još dužih godina, ukoričio novinar Gojko Berić. Dragocena knjige “Zbogom XX stoleće – Sećanje Ive Vejvode” (“Profil”). Ovog, ne samo, diplomatskog svedočanstva nema u ovdašnjim biblotekama, čak ni istorijskim institutima. Nisam se usudio da potražim da li je možda ima u biblioteci MIP-a. Sumnjam.
Lubarda nije poverovao u ambasadorove reči, kada je video kolika je i kakva konkurencija. Jedne noći uporni telefonski pozivi probudili su Vejvodu. Iz Sao Paula javio se Lubarda s vešću da je dobio prvu nagradu i da je ravnopravno deli sa poznatim meksičkim slikarom Rufinom Tamajom.
Lubarda je došao sa ženom Brazil gde se zadržao oko tri meseca. Nisu imali od čega da žive, pa je Vejvoda otvorio kasu i predao mu novac kao komesaru izložbe. Onda ga je Rodoljub Čolaković, tada ministar kulture, napao što je Lubarda potrošio toliko para.
A zašto si ga poslao bez para – odgovorio je Vejvoda Čolakoviću i odmah predložio da otkupi nekoliko Lubardinih slika, pa će ti troškovi jednog dana biti više nego kompenzovani. Roćko je poslušao savet ambasadora. Tako su vredne Lubardine slike ostale u vlasništvu države.
Moravija, Grin, Henri Mur…
Ivo Vejvoda je tokom diplomatske karijere drugovao i s Albertom Moravijom, vodio duge razgovore s Aldom Morom, Gremu Grinu sa diplomatskim taktom objasnio zašto je ateista i kako je od pape Pavla VI dobio brojanicu za njegovu majka, vernicu. Piter Fleming nije mogao da ga ubedi da je do otkrića penicilina došlo sasvim slučajno – dok je Nobelovu nagradu nije dobio slučajno. Poznavao je i Margot Fontejn, Bendžamina Britna, Pabla Nerudu, Henrija Mura, Dalija, Renata Gutuza … Znao je dobro i Milana Gorkića kao i mnoge druge goste moskovskog hotela “Luks”.
Bio je neposredni svedok Mošine poruke Crnjaskom: Što ti matora budalo, radiš ovde. Što se ne vraćaš kući. Vejvoda je pozvao Crnjanskog u ambasadu što je ovaj odbio. Našli su se u jednom običnom engleskom restoranu.
Crnjanski je bio obuzet strahom od smrti, svedoči Vejvoda. Plašio se obaveštajnih službi, da će ga otrovati, likvidirati… Doslovno je govorio “Marko Ristić, Krleža ili Milan Bogdanović sačekaće me iza nekog plota i toljagom razbiti glavu”. Vejvoda, nije uspeo da ga uveri da su to besmislice. Crnjanskog je u Jugoslaviju dovezao svojim kolima Srđa Prica, koji je posle Vejvode došao u London. Po rečima Berićevog sagovornika Srđa je bio čovek izuzetnog duha i šarma i prosto je osvojio Crnjanskog.
U jednom od prethodnih tekstova pisao sam o susretu Rankovića i Crnjanskog u Pricinoj vikendici. Ranković nije naveo da je sa njim bio i jedan udbaš koji je, kako je Prica preneo Vejvodi, u njegvoj vikendici recitovao pred Crnjanskim njegove stihove. Crnjanski je i dalje mislio da je sve bilo izrežirano.
Nije bilo dovoljno da sednete u divan, sa čašom aperitiva u ruci i da pored vas sedne Dali. Na večeri kod direktora “Frans soara”, poreklom Rusa, veliki slikar nije mogao da poveruje da je prvi grad u koji je Vejvoda, tokom Španskog rata, kročio bio njegov, rodni – Figueras .
Na ulazu u trpezariju Dali insistira da naš ambasador ima prednost na šta mu Vejvoda odgovorio da je on običan državni službenik dok je on, Dali večan kao i njegove slike. Znate vi ste vlast, rekao mu je Dali. Ja i Franka poštujem jer je na vlasti. Pa ipak Španija je Daliju to oprostila.
Od Lepenskog Vira do Marloa
Iako ne želi da prećutkuje moralno i društveno delovanje umetnika Vejvoda smatra da politički angažman treba odvojiti od stvaralačkog dela umetnika navodeći Selina, Ezru Paunda, Hamsuna, Dalija, Krležu, Crnjanskog i Andrića.
Susret sa Malroom, tada ministrom kulture Francuske bio je i susret interbrigadista. Širi se prostor razgovora, predloga, pa i o “otkrića kod Đerdapa, koje čak menja istoriju evropske civilizacije”. Malro istog trenutka predlaže: “Dođite sa tim u Pariz i uradite izložbu”. Kad mu je Vejvoda skrenuo pažnju da je reč o malom broju eksponata Malro nije odustao: Onda pravite izložbu od Lepenskog vira do danas – predložio je Malro. Došli su i do naziva: Umetnost na tlu Jugoslavije kroz milenijume – predložio je Vejvoda. Ne zvuči lepo. Bolje je kroz vekove – sugerisao je Malro.
Tako je nastala najveća i najsposećenija izložba u istoriji Jugoslavije. Među 300.000 posetilaca Šagal, Malro, Dali, Aragon, Nina Kandinski.. Četiri ili pet puta više od prethodnih nacionalnih izložbi Poljske, Mađarske, Češke. Jugoslovenka je dva puta produžavana.
Zanimljvo je kako je Vejvoda skicirao portret modernog ambasadora: Mora da je komunikativan, da dobro poznaje istoriju svoje zemlje i zemlje u koju odlazi, istoriju medjusobnih odnosa. Mora da bude čovek široke kulture i obrazovanja, sposoban da vodi razgovore o najrazličitijim temama, od istorije i geografije do umetnosti, nauke I sporta. Mene su recimo pitali kolika je visoka najviša planina u Jugoslaviji ili koji je jugoslovenski rekord u trci na sto metara. Ne mogu da zamislim čoveka koji ide na ambasadorsko mesto bez znanja barem jednog svetskog jezika. Najgore je od svega kada se na to mesto šalju politički poltroni i karijeristi. Kao i podela po republičkim i nacionalnom ključevima, što je doprinelo da u svet odu mediokritetski kadrovi.
(nova.rs)
