Svetislav Basara
Danas je petak, srećom ne 13, dan grdnog sudilišta. Istorijska utakmica Srbija – Švajcarska, posle koje ćemo znati idemo li „dalje“, prema tituli svetskog prvaka, ili se vraćamo u Srbiju ko popišani. Kad kažem „idemo“, mislim na celokupnu populaciju Srbije, minus nelojalne manjine i unutrašnji karadušmani.
Takav je utisak – da su svi Srbi u Kataru – stekao onaj naš Marsovac, koji je pre neki dan došao u Beograd na doček Nove godine, pa sada uzalud traži Vesića da se raspita zašto novogodišnja rasveta još nije puštena u pogon. Za razliku od Marsovca, ja sam – po ko zna koji put, pogotovo posle gledanja utakmice Srbija – Kamerun – stekao utisak da fudbalska reprezentacija Srbije ponavlja iste sistemske greške koje prave narod i država koju „reprezentuju“, uličari bi rekli, „jedan na jedan“.
Evo čime su bili opterećeni (i sputani) reprezentativci Srbije, istini za volju dobrovoljno i vrlo radosno. Opterećenje 1: na osnovu aksiomatičnih stihova pesme „ne može nam niko ništa i bla, bla, bla“, pobeda je unapred proglašena, trebalo je samo da protivničke ekipe jedna po jedna izgube, pa da našoj sreći ne bude kraja.
(Još veće) opterećenje 2: pobeda na Mundijalu u kolektivnim halucinacijama nije zamišljena kao pobeda u jednoj sportskoj igri (prilično besmislenoj, ako mene pitate) nego kao pobeda Srbije i Srba svih i svuda u svemu i svačemu, jednom rečju, fudbaleri su MORALI (tako je to postavljeno) da urade ono što radi Novak Ðoković – da „pokore svet“, za šta bi im se zahvalna domovina „odužila“ dočekom na aerodromu, prijemom na balkonu, a kanula bi i neka kinta.
A sad me dobro slušajte. Da je za single tenis potreban još samo jedan igrač – ne još deset kao u fudbalu – qwrz bi moj Ðoković ikada pokorio svet. Svi koji su Srbi i srpskoga roda u stanju su da igraju saborno, što rekli kalcani, „za Srbiju“, srpske zemlje (ponajviše za sebe), ali nikada i ni pod kojim uslovima za tim. To je zato što su „sabornost“ i „sve za Srbiju“ najobičnija dimna zavesa za sebičnosti, murdarluke i slepu veru u improvizaciju.
Prelazimo na opterećenje 3: „orlovi“ su odigrali nerešeno – a umalo i izgubili zato što su dali treći gol. Kako to? Evo kako. Da nisu dali treći gol, utakmica bi vrlo verovatno završila rezultatom 2:1 za Srbiju. Ali qwrz! Treći gol – i to zabijen nekoliko minuta posle drugog – naveo je reprezentativce da počnu igrati za raju i zanemarivati taktiku. Svi do jednog su pomislili – za tačnost neproverive informacije garantujem – „daj da ih izbušimo ko kantu, da pobedimo sa 12:2, da pokorimo Kamerun, a posle ćemo lako sa ostatkom sveta. Uvereni da im niko ne može ništa i da su jači od sudbine, srpski fudbaleri su jurnuli ka golu Kameruna – ko bikovi na pizdu, da prostite – i ostavili sopstveni gol nebranjen, da ne kažem baš „goloruk“, mada ne bih mnogo pogrešio da sam i tako rekao. Epilog: do tada gnezdo orlova, kosovskih osvetnika i div-junaka, reprezentacija se za srpsku javnost prekonoć pretvorila u klub svingera i opšti jebarnik.
(Famozno, Kurir, 2. decembra 2022)
