BEOGRAD, 29. novembra 2022. – U organizaciji Žene u crnom sinoć je predtavljena knjiga Florijana Bibera Uspon autoritarizma na zapadnom Balkanu. Pored uvodničara Fahrudina Kladničanina iz Akademske inicijative Forum 10 Novi Pazar i Jaroslava Pecnika iz Osijeka na promociji srpskog izdanja (u izdanju XX veka Ivana Čolovića), prisustvovali su Vesna Pešić, Dragomir Olujić, Staša Zajović, Lino Veljak, Esad Kočan, Dragoljub Duško Vuković, Gradimir Gojer, Brano Mandić, Dragan Stojković i Ivan Čolović.
Govoreći o knjizi direktora centra za studij jugoistočne Evrope na Sveučilištu u Pragu, Florijana Bibera, Kladničanin je da ona predstavlja „zanimljivu hronologiju političkih zbivanja od 90-ih godina do danas u Albaniji, Severnoj Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Kosovu i manjim delom u Hrvatskoj“ i iščitao deset saveta „Balkanskom knežu“:
- Kontrliši izbore, ne na dan glasanja nego unapred,
- Kontroliši medije, pobrini se da bude mnogo različitih glasova i da svi govore isto, i uvek drži uz sebe besnog psa,
- Govori često o Evropskoj uniji i želji da im se pridružiš, ali neka signali koje im šalješ budu kontradiktorni,
- Govori o borbi protiv korupcije i reformama. Govori, govori, a ponekad nekoga zatvori,
- Rešavaj stare probleme sa susedima, da bi te hvalili i stvaraj nove probleme da bi sačuvao popularnost,
- Biraj što raznovrsnije prijatelje u inostranstvu; nekima ćeš se dopasti zbog onoga što jesi, nekima zbog onoga što tvrdiš da jesi,
- Svoje glasače zapošljavaj, a one druge otpuštaj,
- Vladavina prava – tvoja vladavina, tvoje pravo,
- Ne veruj se za ideologije, od toga ćete samo boleti glava,
- Obećavaj promene i pobrini se da sve ostane isto.
Crnogorski režim može se opisati kao osoben spoj poluautoritarne kontrole, proreformskog diskursa i snažne spoljne podrške. Plarizacija sukobljenih identiteta i opšte usmerenje državnih politika omogućili su režimu da uprkos populističkoj retorici i razvijenoj i duboko usklađenoj klijentelističkoj mreži zadobije stratešku podršku manjina i liberalnih glasača.
Kladničan ističe povratak poluautoritarizma: obrazac koji je posle dvanaestogodišnje pauze ponovo uočljiv u Srbiji. Nakon Miloševićevog pada 2000. godine u zemlji je nastupio period demokratizacije koji nije vodio do konsolidovanja demokratije. Srbija se vratila autoritarnom obliku vladanja posle pobede Srpske napredne stranke 2012. godine.
Kontinuitet Aleksandra Vučića sa Srpskom radikalnom strankom se ne očituje u nacionalizmu već u neposustajućim napadima na opoziciju i sveprisutnoj autoritarnosti režima. Pogrešićemo ako tragamo samo za elementima kontinuiteta iz devedesetih godine, ističe Florijan Biber. Povratak autoritarnih modela upravljanja olakšali su i nedovršena demokratska transformacija posle 2000. i spremnost tadašnjih nosilaca vlasti da zaobilaze pravila. Neformalne predsedničke moći Borisa Tadića i klijentelističku partijsku upravu, koju je Vesna Pešić opisala kao zarobljavanje države, očuvali su institucionalne korene autoritarizma i pripremili ih za usavršavanje i centralizaciju posle 2012. godine.
Novi autoritarizam ključno je obeležje Sveverne Makedonije. Za ovu zemlju osobeni su bili prisustvo velike nacionalne manjine, etnički polarizovan politički sistem i niz uspešno prenesenih vlasti od 1990. do 2006. godine. U Sevrenoj Makedoniji je došlo do pomeranja ka autoritarizma u skladu sa već utvrđenim obrascem stranačkog klijentelizm i visoke polarizacije između dve vodeće stranke. reagujući na impuls koji je dolazio spolja režim se pomerio ka autoritarnim praksama.
Autoritarizam pod međunarodnim patronatom karakterističan je za Kosovo, a strukturna polarizacija u slučaju Albanije znači da zemlja ima stabilan dvopartijski siste, s tim što ni jedna ni druga strana kada se nađu na vlasti ne pokazuju ni spremnost ni kapacitet da uspostave funkcionalan odnos sa opoziciom.
Jaroslav Pecnik pak tvrdi da ne postoji „uiverzalan, za sve zemlje primjenjiv opis koji bi obuhvatio regionalne autoritarne trendove; naravno postoje zajednički čimbenici: slabe demokratske institucije, nedovršena i zarobljena država, visoki stupanj unutrašnje polarizacije, slabi stranački sastavi, bez čvrste baze i jasnog programatskog profila, što upućuje da političke stranke djeluju kao interesne skupine i za uski krug elita, ali u svakoj od balkanskih sredina postoje specifike koje dodatno pomažu usponu i jačanju autoritarnih režima“.
Tome, navodi Pecnik, doprinosi i slaba i razjedinjena, često potkupljiva oporba i mlako, slabo razvijeno, fragmentarn civilna društva koja su, zapravo,strukturno ugrađena u kompetitivne, autokratske režime a da toga često nisu posvema ni svjesna. „Posebno su poučni primjeri Srbije, Crne Gore i BiH, ali niit ostale zemlje zapadnog Balkana nisu manje interesantne.
„Vučić i njemu slični, recimo poput Viktora Orbana ‘snažno naginju vagu demokracije u svoju korist’. Primjerice, za Vučića i njegove naprednjake nacionalizam je danas prigodno sredstvo za jačanje režimske kontrole, ali više nema središnju funkciju“. U mnogim zemljama politici su svojstvene velike polarizacije i velike fragmentacije, navodi Pecnik. „Građani najčešće na prosvjeduju, jer ih na to potiče oporba, nego uprkos oporbi. U situaciji kad autoritarni režimi vladaju čvrstom rukom i pomoću svojih resursa drže građane pod kontrolom, demokratska je transformacija vrlo teška. U Srbiji i Crnoj Gori opozicija je rascjepkana i ideološki heterogena i seže od liberala do krajnje desnice“, kaže Pecnik.
D. B.
