Piše: Anita Beretić
Nemam ništa protiv redovne analize stanja u društvu, pojava, događaja, naprotiv. To može, čak i mora biti vrlo korisno, dovodi do korekcija, promena na bolje, do napretka uostalom.
Ali, za to i za takvu rabotu i ponašanje valja imati društvo i u njemu delovati. A mi, mi nemamo društvo, čak ni loše uređeno ali uređeno, mi lebdimo u nekakvom limbu, predvorju raja udarajući svako malo u svoje težnje, nade i nastojanja i gubeći pod silinom tih udaraca svoju snagu, veru u sopstvene ideje i namere. Gubimo i same ideje, jer deluju tako sićušno i krhko naspram grdoba od gluposti, bahatosti, primitivizma koji se iskazuju vikom, drekom, režanjem, uvredama i pretnjama.
Ne ubrajam sebe, daleko bilo, u osobe pozvane da redovno nešto smatraju o našoj realnosti, ili nadrealnosti, ali ti moji moždani kodovi dobiju s vremena na vreme vrbopuc, pa se ne smiruju dok nešto ne izreknem. To, po pravilu, uvek bude na moju sopstvenu štetu, te me posle još sasvim organizovano pljuju upravo oni za koje smatram da i sami trpe nedaće ovog užasa u kojem, kao, živimo.
Srećom ili ipak tačnije rečeno nesrećom, to moje iskazivanje ima smanjenu dinamiku i usled potpune obamrlosti i nemoći da bilo šta smisleno beknem. U to stanje me, po pravilu, ne dovode direktno ni naši, ni regionalni, ni (belo)svetski vlastodršci i razne fukare oko njih, već obični smrtnici čiji su životi bili i završavali se unutar polja koja su narečeni obeležili da se sa nama igraju.
Goran Karanović je devetnaestogodišnjak iz sela kod Prijedora, RS – leva srčana komora srpskog nacionalnog bića vođena suptilnom strategijom slona u staklari. Bio je devetnaestogodišnjak kada je nedavno izvršio samoubistvo vešanjem u svojoj kući. Nije više mogao da izdrži uvrede i pretnje komšija, inspektora, policije. Ne, nije bio kriminalac. Pa i da jeste!. Brinuo se o desetinama napuštenih pasa u svom dvorištu, hranio, mazio, lečio ih, udomljavao. Da bi se postalo napušteni pas, mora te neki bilmez napustiti nakon što mu dosadiš. Taj i takav, uz još mnoge, mogao je da preti Goranu do te mere da on pomisli, a ubrzo i ostvari ideju da život, ovakav i ovde, nema smisla. Obamrla sam.
U Vršcu je jedan otac u kofi vode udavio svoju dvogodišnju ćerkicu. Činjenica da je i sam izvršio samoubistvo, ne pomera granicu tragedije, osim u delu da će zauvek izostati ikakva kazna za smrt deteta. Ne, neće odgovarati niko iz institucija koje su nadležne i kojima se nesrećna majka obraćala. Možda kozmetički – bolnim hirurškim zahvatom će neko direktorsko, načelničko, činovničko dupe biti odvojeno od fotelje i to je to. Ali, čisto sumnjam. Obamrla sam.
Ima toga, nažalost, još…
Pa šta više hoćete od nas, bagro!? Dokle i koliko i na kakve sve načine da vas podržava ovaj nesrećni svet koji ste doveli na ivicu gladi, pretite mu hladnoćom i mrakom, mlatite na ulici kad vam se ćefne?! O kakvim istorijskim i nacionalnim interesima trabunjate dok drpišete na sve strane? Za mene bi ostvarenje nacionalnog interesa bilo da je Goran živ, srećan i okružen svojim čoporom. Da je devojčica iz Vršca za koju godinu mogla da igra balet. Da je postala prvakinja baleta.
Zato ste mi, uprkos brojnim tragedijama koje se svakodnevno dešavaju među nama, na naše oči, a da vas zabole, smešni. Smešni ste mi sa svojom režiranom tučom registarskim tablicama po glavama, sa polustriptizom policajaca sa Kosova, sa „uđeš, izađeš i gotovo“ igrom u kosovskim institucijama.
Smešni ste i u svojim pokušajima da glumatate zabrinutost i hrabrost. Smešni ste skoro kao i vođa vam, obučen u čečenski poklon, pa izgleda kao podivljali ovan u teranju. Maestralni ste u prodavanju magle, svaka čast! Još bolji u kulturnom uzdizanju svoje pastve, tako da će im ovih dana u Evropskoj prestonici kulture 2022. sa bine kulturno-umetnički i nacionalno-patriotski adrenalin podizati Baja Mali Knindža. Skroz primereno. Ni „Hamlet u Mrduši Donjoj“ nije dorastao ovoj eksploziji kulture u Srpskoj Atini dok bude odzvanjalo:
„Šta će ti hamburger
šta će ti pica
dođi na Manjaču
Jeb’la te ravnica.
Oni piju sok
a mi krv sa vinom
ne može ravnica
sa mojom planinom.
Što gledaš ko tele
što blejiš ko ovca
zar nikada nisi
vidjela Vr’ovca…“
Zato iz sveg srca navijam za crnog pantera. Idi odavde, divna životinjo! Briši što dalje, nismo ti ni do kandži dorasli…
Kažu nadležni organi koji su te ganjali ovih dana da se potraga obustavlja zbog „klimavih“ dokaza da si uopšte postojao. Nadam se da se smejuljiš negde u grmu njihovoj gluposti i nemoći.
Na bezbednoj udaljenosti od ove poludele šume.
