Ivan Srdanović
Često čujem ljude koji govore da nam je sa Zapada stiglo svo zlo ovoga sveta. Nekada je cveće cvetalo, rosna trava mirisala, a sada… Sve same nevolje.
Stigao je, istini za volju, i poneki polovni automobil, ali smo zato morali da progutamo gorke pilule demokratije, to jest slobode da svako misli i radi šta hoće, vajkaju se ljubitelji vojnih parada.
Kao da je nešto falilo ljudima onda kada su mislili onako kako im se kaže, žale se oni koji za sebe smatraju da su slobodoumni!
Samo je unet razdor u narod, nemir i nekakav bunt, kažu nacionalisti i ljudi koji veruju u to da se stvari mogu rešiti „po kratkom postupku“.
Stigao je sa Zapada nemoral koji čedni narod ranije nije upražnjavao, govore oni koji se zalažu za više dece.
Čak su i tradicionalno istoku okrenuti narkomani u svojim snovima videli kako je droga došla sa Zapada a ne iz Afganistana, Indije i ostalih azijskih zemalja.
Sve je ranije bilo veselo i pošteno: devojke i momci u belim košuljama, prela, red i disciplina kao u setnim TV serijama koje popularišu tradicionalne vrednosti – tvrde protivncici limunada koje stižu iz Holivuda.
Sa Zapada su stigle šljokice i šminka, mini suknje i nemoral, galame posetioci noćnih klubova.
Na Istoku je sve bilo fino, mirno i svaka muva je znala kuda treba da leti.
A onda je došao Zapad i sve se pokvarilo.
No, da li je zaista tako?
Kao čovek rođen sredinom prošlog veka mogu da tvrdim da socijalističko društvo u kome sam proveo tridesetak godina života i nije bilo baš tako razdragano, srećno i veselo.
Nije baš da nije bilo pokvarenih ljudi, krađa, nasilja i lopovluka.
Svega je u Beogradu bilo, uključujući i najteže droge. Bilo je ubistava, pljački, konačno postojali su i zatvori u kojima valjda nisu sedeli sve sami disidenti?
Bilo je i kafanskih pevačica koje su preko noći postajale zvezde, vodile buran život o kome se naširoko pisalo. Samo usled malog broja medija – ne iz ideoloških razloga već zbog skupe tehnologije, o tome se nije tako često govorilo.
Ipak, narodne mase su dobro znale koja se starleta gde i sa kim provodila, a za koga se uglednika udala.
Pa čega onda nije bilo?
Kao čovek koji je u vreme pada Berlinskog zida imao već dovoljno godina da oko sebe vidi najelementarije društvene pojave mogu da kažem da je prema crkvi i takozvanoj „tradiciji“ (ma šta da se pod njom podrazumevalo i kako se ona tumači) u ta davna vremena socijalizma postojao drugačiji odnos.
Istina je da se na crkvu gledalo sa visine, kao na nešto staro i prevaziđeno, sa poštovanjem prema starini, ali daleko od toga da je bilo mnogo onih koji su u slepoj veri videli budućnost.
Sa dolaskom Zapada u naš svet kulturno-istorijski spomenici prestali su to da budu. Umesto da pružaju pogled u prošlost i pomažu nam da je razumemo oni su postali svetionici koji ukazuju na put koji vodi u budućnost!
Apsurdno, ali verska dogma se ljudima na Istoku počela činiti bliža od politike.
Sve češće se može čuti kako je bavljenje politikom nešto ružno, vezano za nemoral i lopovluk. Sa druge strane, ni najmoderniji ni najskupoceniji vozni park, neće pokolebati vernike da u sveštenim licima vide moralno uzvišene osobe.
Otuda, mislim da je ono što nam je otvaranje ka Zapadu donelo upravo postavljanje u žižu uloge crkvenih organizacija.
Kada su se naša društva Istoka učinila nesnosna, ogrezla u korupciji i nemoralu, učinilo nam se da je ona slamka spasa za koju se treba uhvatiti upravo u alternativi komunistima za koju je najbolji kandidat bila upravo crkva!
Nisu verske organizacije bile u mišjim rupama, kao što se sada pokušava objasniti mladeži. Naprotiv.
Bogoslovija, donacija SAD, je bila gde je i sada. Sveštenici su dolazili u kuće da okade vodicu za praznike i slave. (Primera radi, moj brat je kršten 1949, a ja 1960!)
Ali, uloga koju danas ima crkva nije imala ranije.
Priznajem da sam se i sam, čitajući dela F. M. Dostojevskog, poveo za idejom da je vera stabilizator društvenog morala. No, čitao sam dela tog slavnog pisca kao tinejdžer te mi se zbog naivnosti valjda može oprostiti.
U filmovima koji su dolazili uglavnom iz Holivuda samo postojanje crkve u kadru oslobađalo je osumnjičene našeg podozrenja. Za junake koji bi se samo približili krstu znali smo da imaju mnogo više izgleda da živi i zdravi dočekaju kraj krvavog filma i da ih meci negativaca izbegnu. Istina, u filmu „Posejdonova avantura“ sveštenik – naravno dobričina, gotovo na samom kraju, posle mnogobrojnih savladanih prepreka strada! Ipak, simbolično viseći na nekakvom ventilu koji zatvara pred pogibiju, on svojom smrću omogućava drugima da prežive!
Zapad je trgovao novčanicama na kojima je pisalo da oni tamo u Boga veruju te im, valjda upravo ta vera, donosi lepi profit.
Prvi put je, koliko se ja sećam, Zapad prešao na Istok onda je pao šah Reza Pahlavi.
On i njegova žena su ismevani zbog prekomernog bogatstva, pa su tako novinama su kružile slike Sorajinih cipela, govorilo se o dvorcima, zlatu i srebru…
A onda je iz džambo džeta Er Fransa na pistu aerodroma u Teherenu izašao skromni disident, istočnjački mudrac koji je, eto, u Parizu našao utočište od zločinačkog Rezinog režima.
Na tlo Irana kročio je ajatolah Homeini i od toga dana, u jednom svom delu, svet je počeo da se okreće u suprotnom pravcu.
Naivno misleći da je za boljitak zemlje najvažnija moralna ispravnost Iranci su se zaglavili u košmaru iz koga već gotovo pola veka ne mogu da se probude.
Sigurno da nije lako izboriti se se nečim tako strašnim kao što je Revolucionarna garda.
U međuvremenu, klatno se na Zapadu počelo okretati u drugom pravcu.
Dok je tamo sada sve više ljudi koji ne veruju u dogme, Istok je, slepo se povodeći za svim onim što mu se prikazivalo kao deo uspeha, preterao u „zapadnjaštvu“.
Rasizam zbog koga mi je, kao dečaku, pomisao na USA bila zastrašujuća više ne dolazi sa državnog vrha, već sa metiljavog društvenog dna.
Na Zapadu je sve rasprostranjenija vera u to da možemo da živimo, pa čak i u Boga verujemo i bez posrednika.
Sve je manje simbola koji služe za razdvajanje i razvrstavanje ljudi i o tome, kako se bar čini, brinu sami državni vrhovi.
Izgleda kao da su se stvari sasvim preokrenule: ideologija „bratstva i jedinstva“ sada je prihvaćenija na Zapadu nego na Istoku.
Iako se u Jugoslaviji nisu rušile crkve kao u SSSR, a vernici nisu proganjani, mada su ponekad ismevani sada se, diljem Istoka, pa čak i Rusije zidaju crkve i hramovi, osveštavaju se i kafane i automobili…
Uz zanemarivanje nauke i tehnologije, vera se sada na Istoku prikazuje kao ključ uspeha bogatih i uspešnih. Njihove veze sa vlašću, bar na prvi pogled, nisu direktne, već se korupcija krije ispod crnih mantija.
Živimo u zlatnom dobu verskog građevinarstva. Zlato i bukvalno blješti i zasenjuje pučane sa zidova hramova za koje investitori i ktitori nisu žalili da odreše svje ponekad i krvave kese.
Simboli, makar kako jeftini bili, dobro skrivaju zlo i to je, smatram, jedini razlog zbog koga se na Istoku, vlade država toliko o njima brinu.
Primera radi, iako sam gotovo siguran da u Srbiji i Crnoj Gori, broj vernika nije veći danas, nego u doba socijalizma te dve zemlje na svojim svojim zastavama ističu da nisu sekularne države pa čak ni republike već monarhije!
Heraldičari trljaju ruke, a potomstvo se priprema na novi skok u prošlost.
Povlašćeni status izabranim vernicima donosi obilje ugodnosti i svakojakih dobiti.
No, rekao bih da se zapravo radi o gotovo istom profilu ljudi koji su se nekada masovno učlanjivali u savez komunista znajući da im to daje mnoge privilegije, omogućeva lagodan život i pravo da sa visokih moralnih visina osude svakoga ko u njihove ideale ne veruje.
Nadam se da će tiha lavina razuma koja je krenula sa Zapada ponovo preplaviti Istok.
Samo da Istok opet ne ode u neku drugu, piscu ovih redova još nedokučivu krajnost.
Žabljak, Ivan do 18. avgusta 2022.
