BEOGRAD, 8. avgusta 2022. – Od počeka svoga delovanja, Žene u crnom (1991) su izložene raznim vidovima represije, kako na administrativno-državnom, tako i na društveno-kulturnom planu. Oba nivoa su međusobno isprepletena i među njima postoji uzročno-posledična veza. Napadi na Žene u crnom nisu spontane akcije, incidenti ili epozode, već se radi o organizovanim, konstantnim, sistematskim činovima, izolovanja, iznurivanja. Radi se o nekažnjenom nasilju za koji su odgovorne država i njene institucije koje nikada nisu reagovale na adekvatan način, beleži Staša Zajović, koja je sa Tamarom Spaić uredila knjižicu (HRONIKA, PSOVKE I OSTALO – DOSIJE O NAPADIMA NA ŽENE U CRNOM) koja bi trebalo da dospe na sve police u kancelarijama vlastodržaca srpskih.
Hajke i napadi krenuli su u startu, od režima Slobodana Miloševića, a nastavljeno je sa „pomagačima“, paravojskama i Vojislavom Šešeljem. Ovaj se istakao pretnjama u Narodnoj skupštini (28. septembra 1998) kada je poslanik SRS rekao: „Ako SAD odluče da napadnu Srbiju, neka na vreme povuku svoje kvislinge poput članova Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Beogradskog kruga i Žene u crnom i neka ih ne ostave kao taoce. Možda ne možemo dohvatiti svaki avion, ali ščepaćemo te koji su nam blizu ruku“. Ostali poslanici u Skupštini grohotom su se smejali.
Isti srpski „junak“ u sudu u Kruševcu Staši zajović je rekao: „Karakondžulo, rugobo, izdajice, ološu. Toliko si ružna da je majka htela u kolevci da te ubije, morala je praćkom da te hrani“.
Knjigu je izdalo Udruženje za kulturu povezivanja MOST ART JUGOSLAVIJA iz Zemuna.
D. B.