Dragan Banjac
Dragi Kiza, nisam te ovako oslovljavao iako smo se, kada nema trećeg, „tikali“. Uradili smo pet šest intervjua od kojih su neki bili obimni (sadržajni), poput onih u Borbi, Našoj Borbi, listu Radnička reč… Jednom prilikom na kraju razgovora za Našu Borbu pitao sam te da nisam nešto propustio. Usledio je smešak i nešto u stilu… dosta je, čoveče. Bilo je to na Terazijama, možda i u Proleterskih brigada, odnosno Krunskoj kako su je lažni krunaši prezvali.
Da ga zlikovci nisu ustrelili danas bi imao sedamdeset. Dve godine nakon ubistva na „duplerici“ (dve strane) u reformisanom Glasu javnosti (uz Maju Vojnović i moju malenkost) napisao sam podsećanje i čini mi se da je prilika da se to ponovi ovde na Portalu Forum kojem bi, da je živ, Zoran, siguran sam, skinuo kapu… Danas bi imao sedamdeset. Ali – uzeli su mu život. Dvadesetak dana pre ubistva, na beogradskom Trgu republike radikali su ispraćali svog „junaka“ (Vojislava Šešelja) u Hag. „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“, izgovorio je Tomislav Nikolić, protuva koju su Srbi malo kasnije birali za predsednika.
Tekst sam naslovio sa Hteo je za nas, ali nije mogao umesto nas“, kasnije ćete videti zbog čega. Napisao sam da je dve godine od njegovog ubistva Srbija i dalje neodlučna, premijerov put odbačen, a novog nema. Tako će, nažalost biti i dogodine, dve decenije kasnije.
U njegovoj Srbiji dve godine kasnije nedaće su se samo uvećale. Reforme su dovedene u pitanje (Vesna Pešić tvrdi da su stale), a politička borba se rasplamsala do neslućenih razmera. Njegov politički projekat Demokratske opozicije Srbije (DOS) se raspao, nekadašnji saborci u borbi protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima raspršili se na sve strane, a deo „demokratskog bloka“, koji bi, umesto u Evropu, najradije da zemlju strovali u srednji vek, prigrlio ostatke Miloševićeve partije i na velika vrata ih vratio u politički život zemlje.
Pre dve godine, voljom zasad još nedovoljno razjašnjene i nekažnjene grupe moćnih mračnjaka, mučki je likvidiran Zoran Đinđić, predsednik srpske vlade. Za života uglavnom neshvaćen kod većine svojih sunarodnika, a nakon ubistva uzdizan do neba, bivši premijer i dalje je, po mnogo čemu, zagonetka, nerazjašnjena tajna koju kao da bi svi najradije da pohrane na skrovito, dobro čuvano mesto. Delom i zato što su se njegovim imenom i za života, pogotovo nakon ubistva, kitili oni kojima je do njega bilo najmanje stalo, protuve koje su uz njega stasa(va)le, zahvaljujući isključivo njemu, ali koje su – zalažući se za navedeno pohranjivanje – navukle (mnogi od njih) na sebe sumnju da im u vezi s njegovim nestankom nisu čiste ruke. Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika Vreme, zapisao je tačno pre godinu dana da „u sitnom politikantskom kolu koje se igra na Đinđićevom grobu nema baš mnogo nevinih s obe strane političke barijere: nema nevinih ni među onima koji ga posthumno napadaju, niti među onima koji su ga svojatali, ali dok ovi drugi ispadaju danas glupi u društvu, ovi prvi postaju opasni promovišući govor mržnje kao legitimno sredstvo javne komunikacije“.
Gromoglasni obračun sa – obratite pažnju na ovaj izraz – organizovanim kriminalom, borba protiv baraba s kravatama i dripaca koji imaju više godina u zatvoru nego razreda škole, sveo se na nedovoljan broj uhapšenih i na suđenje Miloradu Ulemeku i družini od koje neko u ovoj zemlji, ipak, pravi paradu. Dragoljub Mićunović opominje da mu proces „deluje uvredljivo“, bez pijeteta i sa „egzibicijama“ dosad neviđenim.
Ko je bio Zoran Đinđić? Na ovo pitanje mnogi traže odgovor, ne nalazeći onaj pravi. Većina njegovih biografa kao početak političkog delovanja „srpskog Kenedija“ navode 1974. godinu, kada je bio student filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedan od profesora bio mu je Dragoljub Mićunović koji je dosad bezbroj puta rekao da ga iz tog vremena pamti kao „veselog“ i „dečački drskog“ i da ga je voleo „više nego druge“.
Mićunović navodi da je mladi Đinđić odmah po dolasku na fakultet, stao na čelo „studentskog bunta“, organizovao generalni štrajk kad su otpuštani (praksisovci) profesori, napravio organizaciju sa zagrebačkim i ljubljanskim studentima. To ga je koštalo godinu dana zatvora.
Nije se zaustavljao. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, nekoliko levičarskih pokreta u ondašnjoj Jugoslaviji pobunilo se protiv totalitarnog režima Josipa Broza Tita, političkog monopola SKJ, a podržali su i Đinđićevu ideju – da socijalističko uređenje ne isključuje demokratski sistem.
Borio se za odbranu profesora (kasnije isterani), da bi već 1974. godine bio aktivan na konferenciji zagrebačkog, ljubljanskog i beogradskog filozofskog fakulteta, u pisanju deklaracije u kojoj su prvi put javno napadnuti Tito i Savez komunista. Potpisuju je Lino Veljak, Darko Štrajn i Zoran Đinđić. Dobija „uslovnu“, povlači se i završava studije. „Uvek je bio pomalo mangupski snalažljiv“, tvrdi Pavluško Imširević (koga je osudio Koštuničin ministar pravde), navodeći da je 1978. godine uspeo da od Tihomira Vlaškalića (predsednik CK SK Srbije) iskamči dobijanje pasoša“.
Ležeran, razbarušen, šarmantan, duhovit, inteligentan, brzo je mislio, priča Imširević. U nečem i previše razbarušen, ali to je pripadalo imidžu tog pokreta. Cele grupe su, recimo, razvijale teoriju da je krađa knjiga legitimna ako se knjige kradu za potrebe obrazovanja. On je bio jedan od mahera za krađe knjiga, proslavio se. Mislim da su ga i hvatali i kažnjavali zbog toga. Najveći majstori su bili Boža Borjan i on, koji su imali specijalne jakne sa unutrašnjim džepovima u koje su trpali knjige.
Sa pasošem u džepu Đinđić, na poziv i preporuku Dragoljuba Mićunovića, odlazi u Nemačku. Ovako profesor Mićunović opisuje Đinđićev dolazak na Univerzitet Konstanc.“Banuo je jednog dana (takav je bio) i, pošto je sve bilo zaključano, kroz prozor ušao Jirgenu Habermasu u kabinet. Rekao je ‘Ja sam taj i taj, bio sam na Korčuli sa studentima, prijatelj sam tih i tih ljudi…’ Kad je došao u Konstanc, predstavio sam ga filozofu Vermeru, koji je bio šef tog odeljenja. I odmah smo sredili da tu radi doktorat, da ima malu finansijsku potporu i da stanuje u jednoj kući koju su studenti bili zauzeli. Bilo ih je nekoliko asistenata i studenata. Njegova kreativnost zbunjivala je i šokirala Nemce, koji znaju pravila, red. On je išao mimo toga. Recimo, izriljali su baštu, našao je nekog Turčina, od njega nabavio semenje za luk, za krompir… Jabuke koje su padale po putevima prema gradu… odmah je našao neke dečake da to skupljaju, nekog Grka da po pola podele sokove… Stalno smo pili sveže sokove od jabuka. Imao je stalno neke ideje, smele ideje.“
Pošto je doktorirao, Đinđić se vratio u zemlju, služi vojni rok i sa prestižnom Humboltovom stipendijom nastavlja da se bavi filozofskim teorijama. Inače, njegov rad u Nemačkoj bio je usmeren ka Beogradu, a bavio se i nemačkim idealizmom. U Beogradu je objavio knjigu „Subjektivnosti nasilja“, u kojoj je pokušao da kritički preispita Hegelovu filozofiju. Pored filozofije zanimala su ga istorijska istraživanja, naročito je cenio iskustvo nemačkog istoričara Rajnhata Koseleka, kaže Dunja Melčić, koja je zajedno sa Đinđićem prevela „Svet života“, kapitalno delo Edmunda Huserla.
Đinđićev vozač od februara 1999. pa sve do kobnog 12. marta 2003, kada ga je dovezao na posao u Vladu Srbije, gde je i ubijen, kaže da je sa šefom imao blizak odnos i da je uspevao za kratko vreme da iščita sve novine. Potom da je bio jedini koji nije mogao da se umori. Bjelić akcentuje medijsku sliku u javnosti o Đinđiću („hladan, proračunat, ambiciozan čovek, bez preteranog smisla za humor, bez emocija, čovek koji je veoma puno radio“), misleći da je sasvim drukčiji. „Mislim da su tome najviše doprineli mediji koji su ga do 2000. godine predstavljali kao državnog neprijatelja broj jedan. Bio je vrlo emotivan, ali i ambiciozan. Meni je izgledalo kao da stalno radi“. Nije voleo kafane, veli Bijelić.
Biljana Stankov, sa Đinđićem je radila od 1991, a od 1996. godine bila je lična sekretarica bivšeg premijera, kaže da „zbog izbora u životu šta će da radi, šta je cilj, nije ni bilo moguće da održava prijateljstva. Ljudi su podrazumevali da su mu prijatelji ako stalno dolaze, da nešto očekuju od njega, da nešto traže, da im on to omogućuje, ispunjava, pomaže. On za to nije imao vremena. Imao je vremena da ode sa njima na večeru, popriča. Ali, opet, i on je od njih očekivao ideje, inicijative, pomoć u onome što radi. Mnogo ljudi je bilo oko njega, ali ne bih mogla da izdvojim nekog, da je bio prijatelj i da ga je posebno cenio.“
Đinđićev politički angažman ipak se pretežno vezuje za Demokratsku stranku. Vremenom ju je prilagođavao uslovima „na tržištu“, umeo da počisti Dragoljuba Mićunovića, ode na Pale, sedne na kanabe kod Slobodana Miloševića. Ipak, niko mu ne osporava veliku energiju i viziju. Prilikom odlaska na jedan od mitinga (najčešće je bio u autobusu sa novinarima) govorio je da je, uglavnom, ostvarivao sve svoje naume. „Dao sam sebi zadatak da ću za tri godine završiti filozofiju i to sam uradio. Potom da ću za dve godine doktorirati na nemačkom jeziku. Rekli su mi da to nije moguće. Pitao sam postoji li zakonska prepreka. Kažu ne. Ostvario sam i to“. Kenedijevu preporuku Amerikancima – da ne postavljaju pitanje šta zemlja može da učini za njih nego šta oni mogu da učine za Ameriku – Đinđić je modifikovao i apelovao na građane Srbije da se zapitaju – šta svako od njih može da učini za sebe. Išao je dalje pa tromim sunarodnicima poručivao „Mogu za vas, ali ne mogu – umesto vas“.
„Ako bi Srbi iz Bosne rekli: ‘Hoćemo da živimo zajedno u građanskoj Bosni’ – mi bismo otvorili bocu šampanjca i niko ne bi bio srećniji. Nas, ipak, niko ništa ne pita i nismo mi ti koji sole pamet, bilo Kninu ili Palama. U rukovodstvu Crne Gore vidim mnogo više političke volje i veštine nego kod srpskog. Srpsko je, pak, nesposobno na strateškom planu, što ne shvata globalnu situaciju. Milošević ima toliko ‘repova’ da je prinuđen da pravi ustupke međunarodnoj zajednici i oni to otvoreno govore. Imamo vladu kao da ju je Leonid Brežnjev sastavio – sve starci i direktori“, rekao je autoru ovog priloga u intervjuu Našoj Borbi 15-16. aprila 1995. godine, dodajući da se u slučaju „Simpa“, Ce-marketa, „Takova“ i „Sartida“ radi o „monopolistima, latinoameričkoj vladi“.
Bio je večiti optimista, naročito u proleće 2000. godine. Tokom razgovora tih dana govorio je da je „naivno očekivati da se vlast može promeniti samo na izborima“, naglašavajući da „po svaku cenu treba izbeći nasilje“. Operacija je neizbežna – preživećemo, rekao je.
Posle ubistva, o Đinđiću su govorili mnogi, među njima i neki od najbližih saradnika iz vlade i DS. Nebojša Čović, jedan od njegovih potpredsednika, prisećajući se dana ubistva pominje „paniku, veliki strah, veliku žalost, veliku tugu…“ Za Žarka Koraća Đinđićeva smrt je nestanak reformatora koji je svu svoju energiju i političko umeće uložio u viziju buduće Srbije. Ali profesor Korać napominje da nas istorija uči da „smrt nijednog vizionara nije uništila njegovu viziju, a vizija Zorana Đinđića je ona moderna država koju su sanjali srpski reformatori i za čije ostvarenje je dao svoj život“.
Bivši ministar policije Dušan Mihajlović kaže da je pucanje u premijera „organizovala i izvela zločinačka organizacija koja predstavlja ostatak kriminalnog nasleđa iz Miloševićevog perioda“, a dugogodišnji saradnik u DS i naslednik na premijerskom mestu Zoran Živković smatra da je Zoran Đinđić bio najbolji u Srbiji, da su to mnogio znali i pre atentata, ali da su „mnogi, nažalost, to shvatili tek nakon ubistva“.
Mnogo se govorilo o ulozi medija i novinara u stvaranju atmosfere linča pred Đinđićevo ubistvo. Advokat porodice Rajko Danilović, prijatelj sa mnogim novinarima, kaže da su „orkestrirani napadi na vladu i premijera prethodili ubistvu“. Ali bilo je onog drugog. Mnogi na dan njegovog ubistva nisu skrivali suze.
Bez obzira na sve – bio je drukčiji od skoro svih Srba, vredniji, pametniji, lepši… Njegov i naš problem je što se pojavio kasno. Da je manje čekao na tron i više na njemu ostao…
Budala, Prevara, Pacov…
Na Đinđićevoj sahrani Zoran Živković je rekao da su ga ubili oni „koje si najviše mrzeo, grupa u kojoj su Budala, Prevara i Pacov.“ I ne samo u toj grupi, rekao je Živković i naglasio da je „u mnogim drugim grupama bilo i još ima puno budala, prevara i pacova“. na kraju Živković se zavetovao da će Đinđićev san – evropska, demokratska, efikasna, bogata Srbija, bez budala, prevara i pacova“.
Buran život
Rođen je 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac Dragan bio oficir JNA. U knjizi rođenih upisan kao 128. dete te godine. Kasnije je govorio da je to bilo dovoljno kasno da ne upadne „pod iluziju titoizma“. Gimnaziju završava (1970) u Beogradu, Filozofski fakultet (1974) takođe, a pet godina kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Konstanci. Tvrdio je da Marks ne samo da nije bio najveći nego da „uopšte nije filozof“. Za njega se svojevremeno zauzimao i veliki Vili Brant pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa. Bio je viši naučni saradnik Centra za folozofiju i društvenu teoriju, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Savezne skupštine. Stigao je da se bavi i profesurom – na novosadskom Filozoskom fakultetu. Autor je sledećih knjiga: „Subjektivnost i nasilje“, „Jesen dijalektike“, „Jugoslavija kao nedovršena država“, „Srbija ni na istoku ni na zapadu“. Preveo je mnoga filozofska dela.
Nije postao deda
„Da mu je bog dao još samo nekoliko dana života, on bi bio najglasniji insajder. Čuli bismo stvari pod kapom nebeskom o kojima ne sanjamo, već samo slutimo. Da su mu date ove dve godine da poživi, sedeo bi sa liderima Evrope i Amerike. Umeo bi da objasni zašto Kosovo ne može da bude nezavisno. Da mu je nebo dalo još koju deceniju, ponovo bismo bili najvažnija tačka sveta, a deda Zoran bi bezbedno džogirao po Košutnjaku“, rekao je o Đinđiću za Status reditelj Aleksandar Mandić.
