Svetislav Basara
Na početku ukrajinskog rata beogradsko eurokrem društvo – koje voli prečice i prebijanja preko kolena isto koliko i slavskopojasno i kitajgorodsko – ponadalo se da će nas – iz bojazni da Srbija ne potpadne pod ruski uticaj (grohotan smeh vrabaca iz offa), Evropska unija po kratkom postupku primiti u članstvo, a da će onda, koliko sutra, poteći reke meda, mleka i ostalih stvari koje vole mladi.
Rat se, međutim, odužio, EU uopšte ne hita da nas primi, naprotiv, zakera možda i više nego u predratno vreme, što je – predvidivo – spržilo ionako kratke eurokrem fitilje. Sve češće nailazimo na upozoravajuće napise, koji u prevodu s diplomatskog na kolokvijalni srpski glase: „Neka vas, neka, samo vi oklevajte, potpašćemo mi pod ruski uticaj, pa vi posle gledajte šta ćete“.
To se može objasniti tradicionalno katastrofalnom procenom političkih realnosti, kolektivnim narcizmom i basnoslovnim samoprecenjivanjem zajedničkim svim Srbijama i svim srpskim čaršijama i mahalama. Otkuda, pitam ja vas, bilo kome ideja da će bilo koga u EU – osim možda Orbana – zaboleti qwrz što će Srbija potpasti pod ruski uticaj, u kome je ionako već do guše, kome – ruku na srce – suštinski i pripadamo.
Već nam se to događalo. Posle Drugog svetskog rata – u kome smo bili na pravoj strani i u kome smo pobedili – saglasno Ćosićevom aksiomu da dobijamo u ratu, a gubimo u miru, obreli smo se na pogrešnoj, da ne kažem baš „jebenoj“ strani – u sferi ruskog uticaja. To nije bilo pravo nekom britanskom oficiru za vezu, koji je imao simpatije za Srbe, pa je spočitnuo Čerčilu da nije fer da nas pusti niz rusku vodu.
Ser Vinston je oficiru postavio sledeće pitanje: Nameravaš li ti da živiš u Jugoslaviji? O ne, rekao je oficir i od tada nadalje više nije pravio pitanje istorijske pravde. Trenutna situacija je još povoljnija za euročerčile. Takozvani zapadni Balkan sa Srbijom na čelu sa svih strana je okružen sanitarnim kordonom članica EU i NATO, faktički je zatvoren u geto.
Nije to sve. Kako vreme prolazi, sve češće pomišljam da Evropskoj uniji ne samo da puca qwrz hoćemo li ili nećemo postati članica nego da joj više odgovara da to nikad ne postanemo, kao što najverovatnije i nećemo. Što bi ljudi od gotovog pravili veresiju. Eventualni prijem Srbije za EU bi bio golem trošak, vajda praktično nikakva, a šteta bi mogla biti povelika, jer bi stupajući u članstvo Srbija unela u EU ruski uticaj, na šta je, ne protiveći se EU integracijama, Rusija i računala, kao što je vaktile Veselin Ðuretić – u Politici, a da gde drugde – ovako kontao: da mi uđemo u EU, pokupimo jariće i pare, pa da je onda trijumfalno napustimo.
Srbzit pre bregzita, avangarda, nema šta. Pre iha-ha godina, još za Carstvija Tadićevog, pomenuo sam da bi – ukoliko se uljudimo i budemo primljeni u EU – vlažni san o svim Srbima u jednoj političkoj zajednici ponovo bio ostvaren. Napisao bih to i sad, al’ to bi bilo džaba krečenje od 1.000.000.000.000 neplaćenih rubalja, pa odustajem.
(Famozno, Kurir, 19. jula 2022)
