Jasenovac, Oluja, Ovčara, Medački džep, Petrovačka cesta… i dalje će ostati u špilu karata kojim se, po potrebi i uz prigodne datume, igra prljavi poker, umjesto da se gradi kultura sjećanja i iskrenog pijeteta.
Velimir Ilić
Zamislite vest: “Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić dogovorili su se sa hrvatskim šefom države Zoranom Milanovićem i predsednikom Vlade Andrejem Plenkovićem da zajedno posete Jasenovac i odaju poštu hiljadama pobijenih Srba, Jevreja i Roma. Očekuje se da će taj komemorativni čin doneti preokret i ispisati novu stranicu istorije u odnosima dveju zemalja i njihovih naroda, opterećenh teškim bremenima prošlosti.“
Ovo se, naravno, nije dogodilo, niti će slična vest biti objavljena, bar ne dok se rečena imena vezuju za aktuelne čelnike dveju država. Ne mogu da napišem “državnika“, jer bi to bio ničim zaslužen kompliment toj grupici mandatara čiji smisao vlastitog političkog bitisanja ne seže mnogo dalje od dnevnih doza samopromocije i populističkog koketiranja s tobožnjim nacionalnim i državnim interesima.
Nije se, dakle, dogodilo, i neće, ali će zato nedelja, 17. jul 2022. godine, ostati upamćena kao dan kad su Srbija i Hrvatska svojim odnosima dodali, svako svoju dozu prljavštine, za još jednu mrlju nesuvislosti u poimanju i vođenju politike uzajamnog razumevanja, saradnje i poverenja.
‘Folirant i sedam patuljaka’
No, kako jedan novčić nikad ne zvecka kad je sam u džepu, tako ni ovog puta verovatno ne bi bilo toliko žestokih i optužujućih tonova na relaciji Beograd – Zagreb i obrnuto da vladar Srbije i umišljeni svesrpski vođa nije zasvirao na tananoj žici nacionalnih osećanja, dobro znajući da su Jasenovac i jasenovačke žrtve karta kojom se uvek dodaje dramatičnost u suludoj srpsko-hrvatskoj partiji istorijskog pokera.
Recimo da u suštini nije sporna Vučićeva iskrena želja da poseti Jasenovac i oda poštu žrtvama (mada je ostalo neuverljivo zašto baš 17. jula), ali nije baš da Vučić nije znao protokole i bezbednosna pravila za posete zvaničnika jedne zemlje drugoj državi, makar ona bila privatna i s najboljim i najiskrenijim ličnim namerama.
Znao je da se ne bi zaputio podno jasenovačkog betonskog cveta samo kao Alek, “unuk ustaške žrtve“ i sin Anđelkov i Angelinin, već kao Aleksandar Vučić, sticajem okolnosti, predsednik Srbije. Znao je, majstor spina i medijske manipulacije, da će zagrebačke političke štuke zagristi mamac i ustalasati vodu, već prljavu od skoro svakodnevnog muljanja i merenja čiji je rep duži.
I bi tako… Nije se štamparska boja u Jutarnjem listu još ni osušila (Provokacija iz Beograda: Vučić danas planirao privatno doći u Jasenovac i izazvati kaos! Izvor iz Vlade: ‘To mu neće proći‘), a u Beogradu je počela da se vrti bajka Folirant i sedam patuljaka. Prvo je premijerka Ana Brnabić u devet ujutro zaposela studio provladine privatne TV Pink i u dvadesetominutnom monologu ciljano biranim rečima (“Ova vest me je zapanjila, još uvek sam u šoku. Ovo je najveći skandal koji se dogodio u modernoj istoriji odnosa Srbije i Hrvatske… da želju da za pologanje cveća kažete da je pravljenje haosa… To je kao da predsedniku Izraela zabranite posetu Aušvicu…“) postavila ram za sliku koju je trebalo da docrtavaju ostali zvaničnici, dvorski tabliodi i ini provladini mediji.
‘Samo vi radite svoj posao!’
Usledila je salva istančanih osećaja za isprovocirani trenutak medijskog izlivanja domaćeg nacional-političkog senkrupa (Skandalozna odluka Zagreba provocira novi sukob u regionu! Ustaše zabranile Vučiću da ode u Jasenovac!; Napad ustaša na Vučića: Brane mu da ode u Jasenovac jer bi podsetio svet na sve zločine tamo počinjene…)
Ministar policije i osvedočeni Vučićev trbuhozborac Aleksandar Vulin prvi je istrčao na iscrtani teren i – nazivajući Vladu Andreja Plenkovića “ustaškom“- poručio da će, dok on taj porfelj drži, “svi nosioci službenih ili diplomatskih pasoša morati posebno da najave i obrazlože svoju posetu ili prolazak kroz Srbiju i biće stavljeni na poseban režim kontrole“.
Potom je šef diplomatije Nikola Selaković zakazao vanredne pres konferencije, jednu u 11 i drugu u 14 sati, i nadogradio premijerkin monolog, na propustivši da ponovi i naglasi matricu o izraelskom predsedniku i Aušvicu. Izrael i Aušvic je u svoje reagovanje ugradio i predsednik Skupštine u tehničkom mandatu, ambiciozni Vučićev koalicioni partner Ivica Dačić… I ređali su se zatim ministri – svako svojim rečnikom, a po istoj matrici – stali uz Vučića.
A predsednik se oglasio, samo kratko, i ironično asocirajući na reči ustaške žrtve Vukašina Mandrape, uz fotografiju spomenika u Jasenovcu, poručio na Instargamu: “Samo vi radite svoj posao! Živeće srpski narod i nikada neće zaboraviti!”
‘Ne mogu se granice prelaziti samo tako’
Zagreb je objašnjavao kršenje protokola, uobičajenu komunikaciju pri posetama “štićenih osoba“, bezbednosne razloge, pravila, uz napomenu da se “ne mogu granice prelaziti samo tako“ i ciničnu opasku da planirana poseta “nije odlazak na more“. I još: “Mi je doživljavamo nedobronamjernom“ i ne kao “iskren dolazak”, ne kao “odavanje pijeteta žrtvama, već više motiviranu zadovoljenjem unutarpolitičkih potreba u Srbiji prije formiranja srbijanske vlade“…
Onda je iz Vučićevog kabineta najavljeno da će se, dan kasnije, kad malo utihnu rafali uzajamnih optužbi, predsednik oglasiti posle konsultacija o formiranju vlade, ali i – a i kako bi drugačije i van uobičajene sveprisutnosti u medijima – govoriti o nedeljnom “slučaju Jasenovac“. Uz direktan tv-prenos, naravno.
Slučajno ili namerno, tek – preforsirani galimatijas o nesuđenoj poseti jasenovačkom stratištu dobro je poslužio i kao dimna zavesa da se u drugi plan i pod tepih pomete neugodna činjenica da je Srbija ukrajinskim avionom izvozila oružje Bangladešu, što bi, možda, prošlo neopaženo da avion sa 11,5 tona minobacački i školskih mina nije pao u Grčkoj, odnoseći živote osam Ukrajinca, članova posade.
Zagreb je u ponedeljak malo spustio političko-diplomatske nišane, a Jutarnji list objavio je, pozivajući se na izvore u Vladi, da je Vučiću – dan nakon političko-dipolomatskih turbulencija, ipak odbren dolazak u Jasenovac. U Beogradu su, pak, Vučiću skloni mediji održali inerciju i na naslovnicama istresli arsenal dnevnopolitički poželjne spin-artiljerije.
A Jasenovac, Oluja, Ovčara, Medački džep, Petrovačka cesta… i dalje će ostati u špilu karata kojim se, po potrebi i uz datume, igra prljavi poker, umesto da se gradi kultura sećanja i iskrenog pijeteta prema nastradalima. Willy Brandt je umro, ali od njegovih 30 sekundi klečanja pred nacističkim žrtavama u Poljskoj na ovim prostorima još niko nije izvukao suštinsku pruku i pouku.
U kakvom mulju mi živimo…
Nastavlja se, dakle, ta ravnoteža besmisla, u kojoj se Srbija i Hrvatska, svaka na svoj način i zavisno od prilike ili ovisno o prigodi, ponašaju po sistemu spojenih sudova, kad i koliko kome odgovara visok ili nizak vodostaj. I ponovo se podastiru Sigmundu Frojdu i njegovoj teoriji narcizma malih razlika: “Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja.“ Dodao bih – i uzajamne frustracije.
A u međuvremenu… Holandska kraljevska porodica će nastaviti da svoje svakodnevne poslove obavlja vozeći se biciklima, austrijski predsednik Aleksander Fan der Belen dolaziće na posao i odlaziti kući metroom ili tramvajem, finska premijerka Sana Marin samouvereno, nonšalantno i bezbedno ići će na rok koncerte u kratkom teksas šortsu, crnoj majici i kožnoj jakni i crnim čizmicama.
Samo će nama ostati vučići, vulini, plenkovići, milanovići i ostali uzduž i popreko bivše Jugoslavije, sa ić ili bez, da nas podsećaju u kakvom mulju živimo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
