петак, новембар 22, 2024

O ponosu i stidu

Slične objave

Podeli

Dario Rosi

Priča koja sledi je iz edicije „nisam psiholog, al’ mogu da pogledam“ i verovatno bi stručne osobe rekle kako lupetam.

Ali stručne osobe odlučno ćute.

Moj laički pokušaj da izvesne emocije prevedem iz ličnih u kolektivne i subjekta izmestim iz pojedinca na društvo, nema cilj da stručnim osobama izbijem 50 do 100 eura kolika je čujem cena sesije, već da svojoj muci nađem sapatnike. A muči me osećaj sramote izazvan hroničnim deficitom nacionalnog ponosa.

Ponos i sramota su složene, samosvesne emocije. Ponos primarno osećamo u odnosu na sebe procenom svojih osobina i dela kao pozitivnih, poželjnih i uspešnih. Uloga stida je da nas spreči da ugrozimo društvene odnose, da vodimo računa o mišljenju drugih, procenimo svoje ponašanje i budemo spremni da ga ispravimo.

Psihologija se prema ovim emocijama odnosi sa izvesnim zazorom, zato što stid lako sklizne u sramotu, krivicu, greh, kajanje, ljutnju na samog sebe, grižu savesti, a ponos se može manifestovati i u hubrističkom značenju kao preterano visoko mišljenje o sebi i omalovažavanje drugog.

Za razliku od bazičnih, samosvesne emocije se javljaju kasnije jer za doživljaj i ekspresiju ištu razvijene kognitivne sposobnosti. Do kojih mi kao društvo očigledno nismo dobacili, jer ne samo da smo sve te emocije pobrkali nego smo izreku „čega se pametan stidi time se budala ponosi“ kanonizovali.

Ali ova priča, rekoh već, nije stručna već lična. Muči me emotivni i moralni disbalans, onaj mehurić libele koji se uspavao na strani sramote i odavno već nije pretegao na stranu ponosa.

Januar 1989. ostrvo Phuket Thailand, poveliki račun za 12 – dnevni rajski smeštaj za četiri osobe, a u džepu samo sića za taxi i Diners kartica. U to divno analogno doba umesto pin koda vršila se autorizacija, tj. recepcioner je telefonom pozvao lokalnu Diners kancelariju (u Zagrebu) da proveri pokriće na računu. Ali niko se ne javlja jer je pribogu nedelja u zemlji u kojoj nedeljom niko nije morao da radi. Recepcioner presuđuje da moramo da čekamo sutra, što znači da gubimo večernji avion, a sledeći je za 5 dana. Da mlađi čitaoče, JAT je tada leteo i za Bangkok. Navaljujemo, objašnjavamo, molimo te uskoro stiže i direktor. Stariji gospodin je samo pogledao korice naših pasoša i pružio nam ih uz osmeh „Yugoslavs, of course you can travel. You have our full trust.“

Jun 2022. godine prekraćujem igranjem bridga na mreži. Kod upisa nacionalnosti biram opciju „others“ jer bih u protivnom vrlo teško pronašao nekog voljnog da igra sa mnom i da me puno ne zapitkuje.

Od 1989. do 2022. godine me je prečesto bila sramota: zbog 87 dana Vukovara, zbog 1423 dana Sarajeva, zbog 8.000 srebreničkih humki, zbog 941 hladnjačama dislociranog trupla… i muka od onih koji se time ponose. Pa sam jednog oktobra osetio ponos, a koju godinu kasnije bio još više osramoćen onim u šta se „moji“ pretvoriše.

Poslednju deceniju obeležila je turbo sramota zbog svih u „elitu“ ustoličenih i jak transfer blama zbog očigledne većine koja „elitu“, iz gluposti ili interesa, bezuslovno sledi. I kliče ura dok stojimo na ivici provalije.

Za 30 godina uspeli smo da u našem odnosu prema prošlosti sramota zaseni ponos, da budućnost osenčimo stidom i od hrabrih i pristojnih ljudi na svetloj strani istorije postanemo „others“.

Alal nam vera!