Autor: Nedim Sejdinović
Tog septembra 1978. godine, kada smo stajali u redovima pred Osnovnom školom „Vladimir Nazor“ u Živinicama, kao sedmogodišnjaci ili napredniji šestogodišnjaci, sa nabudženim plastičnim torbama na leđima, zbunjeni i preplašeni, čekajući da nas učiteljice pokupe i povedu na prvi čas – Drug je Tito još uvijek bio živ. Njegov upozoravajući ali blagi pogled na uramljenoj fotografiji iznad table strpljivo je čekao da nas, u tri kolone, u tri razreda, u svoje kabinete uvedu učiteljice Nurka, Kaća i Razija, čija imena otada, pa do danas, imaju nekakvu magičnu moć.
Titova slika je bila sa nama tokom sljedećih osam godina, bez obzira na to što smo mijenjali kabinete i nastavnike, u međuvremenu rasli, uobličavali se, dramatično se modifikovali i kodifikovali ili dramatično ostajali isti, radovali se i strahovali, svađali se, ponekad sa manjom ili većom blagošću mlatili, nešto učili, bezočno se smijali, bježali sa časova, dijelili međusobna saznanja i ukuse, stajali u ćošku, ponekad neki šamar sa pravom fasovali, prve cigarete sa mukom palili, i pivu isprobavali, te po prvi put se zaljubljivali. Najbolji među nama trčali su, prikladno obučeni, kroz Živinice i nosili Titovu štafetu, ili je čuvali onomad kada je prenoćila u našoj školi. Da li prava ili neka rezervna, nemam pojma!
I dok smo tih osam godina, zagledani u sebe, nešto baš i ne razmišljajući o prošlosti i o budućnosti, strahovali da će nas učiteljice ili nastavnici nepripremljene prozvati pred tablu, ili raspisati nenajavljeni kontrolni, ili da nećemo uhvatiti pogled one ili onoga ko nam je budio djetinjastu putenost – svijet se oko nas promijeno. Titove slike su kojekuda već sklanjali sa zidova, a štafeta je mladosti, ubrzo poslije našeg osnovnog maturiranja, ukinuta. Kosmos emotivnih odnosa među nama postojao je i razvijao se uzimajući u obzir sve sličnosti i razlike, vrline i slabosti – znali smo da budemo i surovi, baš surovi, kao što to samo djeca znaju biti – ali nikada i ni u kom slučaju te razlike nisu bile tzv. nacionalne. Ko je o tome, pobogu, razmišljao! I ko je mogao da pretpostavi da će se upravo na tome slupati jedna velika država, za čiju smo reprezentaciju svi tako jarko navijali, bez obzira što smo se vazda prepirali zbog navijačke sklonosti ka različitim sportskim klubovima!
Onda je došao period prvobitnog rastakanja, pobacali smo se po raznim srednjoškolskim ustanovama i razredima. Mada je većina ipak završila u SŠC Živinice, neka prijateljstva i poznanstva su se pomalo zaboravljala, druga su sticana, u novim formatima, neka su opstajala i razvijala se u zrelim tinejdžerskim godinama, ispunjenim feštama i teferičima, magnovenjima i velikim očekivanjima. Čini mi se manje pamtim srednjoškolse dane nego godine provedene u „Nazoru“.
A potom su došle devedesete – jebite se devedesete, što bi rekao Balašević – i naša je generacija jednostavno eksplodirala. Neki su u toj eksploziji izgubili živote, neki su se zatrpali u zemunice, a ostale razbacala svuda naokolo, u najneočekivanije zemlje, na najneočekivanija mesta, da rade ono što nikada ni zamisliti nisu mogli da će raditi. Nikada nećemo saznati šta bi od nas bilo da nije bilo tog šugavog rata, ali je sigurno da su mnogi od nas (ja bih rekao – svi) svojim životima ispisali pripovijetke i romane koje niko nikada neće zabilježiti. Kao što ovi prostori proizvode previše istorije, koju ne možemo progutati, tako štancuju i literaturu koja će iščeznuti sa našim sjećanjima.
Tridesetšest godina potom, dva su drugara hajvanski navalila da se nekako sretnemo. Nikada nismo. Nije jasno šta se čekalo do sada, valjda da stvar sazre i da nas uhvati kriza srednjih godina. Da nije njih dvojice, nikada ne bismo ponovo bili zajedno. Velike stvari vazda izguraju uporni i predani pojedinci, nikada kolektivi. A velika je stvar, odista velika, to što je nas četrdesetak iz tri generacijska razreda jedno veče, prije nekog dana, sjedilo od osam uveče pa dok nas policija nije izbacila iz jednog ugostiteljskog objekta, sve sa muzikom. Da smo samo ’nako sjedili i gledali se, i ćutali – a fakat nismo samo sjedili – bilo bi to veče neviđenih emocija i energetskih tajfuna. I nekakvo veče psihoterapije. Susreta sa drugima, i prije svega, susreta sa samim sobom. Vjerovatno je svako na drugi način sve to doživio, ali meni je sve to izgledalo kao da smo osvojili veliki trofej. Nismo dozvolili onima koji su nas sjebali i oteli nam budućnost, da nam otmu i prošlost.
Vidjećemo se i sljedeće godine, ovo mora da se ponovi. Zaključak je koji svi potpisuju. Možda će nas biti više. Možda će sa nama biti i oni koji nisu mogli da nam se pridruže jer arbajtuju, oni koji su smatrali da je događaj nebitan i smarajući, oni koji su se možda plašili da dođu (prije svega, zbog onoga susreta sa sobom), te oni kojima je ovaj susret izazivao gorčinu i traumu iz ko zna kog drugog razloga…
A možda nas bude i manje, ili se uopšte ne nađemo ponovo. Ko će ga znati! Što se mene tiče, jedno je ipak sigurno: poslije te subotnje večeri kao da sam se promijenio. I kao da sada više ličim na sebe.
