BEOGRAD, 3. juna 2022. – Kada s novog dela grada pređete Brankov most sa desne strane ugledate kuću bez krova. Njeni oronuli zidovi i prozorski otvori podsećaju da je ova palača godinama ničija briga. U kući do nje je Centar evropske kulture i debate „Grad“ koja je očito privremeno „sređena“ i u njoj je, u prostoru sedamsto metara vazdušne linije od Palate Albanije (Terazija i Knez Mihailove ulice) sinoć predstavljena knjiga Bore Kontića Grebo.
Kontić (Nikšić, 1955) u Sarajevu je diplomirao na Pravnom fakultetu i uglavnom se bavio novinarstvom (Radio sarajevo, Glas Amerike, Medija centar), družeči se sa Zdravkom Grebom kanio je da uradi knjigu intervju, životni intervju. U kojem profesor govori o univerzitetskoj karijeri, iskustvu političara, ratu, svom javnom angažmanu, sudbini BiH… Kada su započeli razgovor mislili su da ima vremena, ali je zbog Grebine bolesti i smrti divan okončan samo nekoliko meseci kasnije…
Posle Podgorice (četvrtak), beogradsku promociju Kontić je počeo podsećanjem da je upriličena na dan kada se pre pedesetčetiri godine desio „podvožnjak“, u noći između 3. i 4. juna 1968. godine, a da je istu „stvar“ dan kasnije u Sarajevu pokrenuo Zdravko Grebo. Kontić je svoju ulogu doveo u ravan dvojice zaposlenih u jednom od dva kina u njegovom rodnom gradu. „Bio je jedan radnik i direktor ali je direktor često, ako je trebalo i bucao karte…“
Nataša Kandić se prisetila 1996. godine i dolaska u Beograd profesora Grebe i , ali i Grebinog „posebnog stila“. Imao je svoj stil, kazala je Kandić. Sve je moralo da paše, košulja, čarape, pantalone a poseban detalj bio mu je štap koji mu se nije dopadao. Imala sam kod kuće jedan i donela mu ga na aerodrom i taj je štap kasnije stalno nosio“.
Imao je Grebo posebnu emociju prema Beogradu, ali nikad nije hteo da dođe na beogradski Pravni fakultet. Ipak, u njegovom sarajevskom kabinetu stalno su stajale dve fotografije, profesora Radomira Lukića i njegove asistentkinje Branislave Jojić.
O knjizi je govorila i profesorka beogradskog Pravnog fakulteta Jasminka Hasanbegović (kćerka Branislave Jojić), navodeći da je povodom ove knjige nedavno Miljenko Jergović rekao da je „knjiga spomenik“. Ovo jeste spomenik, rekla je profesorka Hasanbegović „i veliku zahvalnost, za to dugujemo i Bori Kontiću i Zdravku Grebi“. Ona je ispričala kako je budući magistar preskočio to zvanje i u 27-oj godini postao doktor pravnih nauka. „Lukić je bio oduševljen Grebinim magistarskim radom da je predložio da to bude doktorat!“.
Iako je Nataša Kandić Grebu videla kao kicoša, Jasminka Hasanbegović ga pamti po dva detalja – farmerkama i vijetnamki, koju je njegova majka Zlata nekoliko puta nameravala da spali. „Njegova predavanja“ rekla je, „bila su izuzetak, ali nikad ih nije nije održao u Beogradu. Jeste u Budimpešti i SAD, gde ga je na Univerzitetu u Ajovi slušao i dekan tog prestižnog fakulteta. Godinama sam ga molila da to skupi i objavi. Obećao je. Pošto je stalno bio u farmerkama i jakni nije se razdvajao ni od ruksaka. Nosio je u njemu taj rukopis i da me uveri pokazao mi ga je, ali je misteriozno nestao. Grebo je bio briljantan u obučavanju studenata, ali je učio i od američkih studenata.
Hasanbegović je pomenula i čuveni sarajevski Radio Zid koji je pokrenuo i vodio profesor Grebo i zidne novine „čiji bi reprint doprineo značaju književnosti ovih naroda“.
Dogogodišnji Grebin prijatelj Dušan Janjić rekao je da je Zdravko, zapravo, začetnik „svega ovoga što danas zovemo civilnim društvom i, uz pohvale Kontiću, konstatovao da se ne može napisati knjiga o Zdravku Grebi.
Popularni profesor u farmerkama i džemperu jedno vreme bio na čelu Fonda za otvoreno društvo BiH. Dobio je vozača i „golfa dvojku“, a njegov vozač Huso Kaljača kada bi trebalo da ga odveze negde oblačio bi odelo i vezivao kravatu i svi su ga saletali, misleći da je on direktor, rekao je Kontić.
Sa Grebom sam se poznavao nekoliko decenija. Tokom rata prepešačili smo „kilometre i kolometre“ (neću napisati koliko jer niko ne bi poverovao) da bismo se domogli Mostara gde je gazdovao generalčić Momčilo. Tu smo se Rastko Močnik, Grebo i ja psujući nacoše i ratnike i kukajući za Jugom, poprilično našljemali i pobratimili, grebući krvne sudova iza dlanova i spajajući ruke. Konobari su se smejali, misleći verovatno da smo ludaci.
Od dvadesetak prisutnih na ovoj promociji četvoro su bili novinari. Jedan nije bio na zadatku. Kamere su izostale. Da je Beograd onaj nekdašnji predstava bi bila upriličena, recimo, na Kolarcu, ili na Pravnom fakultetu čija je sala u posedu srpskog sveta Aleksandra Vučića i promotera te bedastoće Aleksandra Vulina.
Dragan Banjac
