Srbijom defiluju osuđeni i neosuđeni ratni zločinci koje milionska armija saučesnika, zarobljena u mitološkoj konfuziji, listom proglašava herojima.
Bojan Tončić
Navodna nastojanja Srbije da ostane na imaginarnom evropskom putu, po modelu uzmi šta ti se dopada, iz dana u dan dokazuju se kao tragična improvizacija na koju evropski zvaničnici i dalje roditeljski prekorno ukazuju nezrelom i jezičavom delinkventu. Kada je reč o prisustvu ratnih zločinaca u javnosti primetno je afektivno ponašanje države – agresora koja ne da svoje, pripisujući zlikovcima božanska svojstva i gotovo plebiscitarno se ujedinujući oko nove mitologije iživljavanja nad civilima i nekakve iskonske nevinosti, svojstvene samo pravoslavcima – u varvarskim pohodima kroz Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo.
Zabeležimo, u tom kontekstu, još jednu – koliko tačan, toliko i uzaludan – niz konstatacija iz majskog, polugodišnjeg izveštaja Evropske komisije: “Određeni broj srpskih političkih partija i ličnosti, uključujući i ministarski nivo, nastavlja da pruža podršku osuđenim ratnim zločincima”. Osuđeni ratni zločinci nastavljaju da šire govor mržnje u javnom prostoru. Određeni političari i dalje, bez posledica, negiraju genocid u Srebrenici”, konstatuje se u dokumentu Evropske komisije, upućenom državama regiona (12. maj).
Posebna priča su istrage i suđenja za ratne zločine; u Beogradu je početkom maja boravio Serž Bramerc, glavni tužilac Međunarodnog mehanimza Suda za ratne zločine u Hagu, nakon čega je javnosti iz kabineta predsednika Srbije Aleksandra Vučića plasirano besmisleno, blago rečeno neverodostojno, saopštenje, po kojem je Bramerc “pozdravio ulogu Srbije po pitanju regionalnih napora u kažnjavanju ratnih zločina” i ocenio da je Beograd bio “izuzetno transparentan u pogledu razmene optužnica i informacija o istragama”.
Ima u tom saopštenju i koješta tačno: Vučić je, kaže se, izustio i to da je Beograd “iskreno posvećen unapređenju regionalne saradnje i pomirenju”. Takvu laž je, nema sumnje, izgovorio pred tužiocem. Koji je, među nama, već više puta, zahtevajući minulih godina hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića, te ostale sitnije haške boranije, nasedao na ozbiljna uveravanja srbijanskih bezbednosnih struktura o temeljnom operativnom radu i stezanju obruča (“neko nas je provalio, još se džezva pušila kad smo upali u stan”).
Rehabilitacija zlikovaca
No, vratimo se javnom defileu zločinaca, falsifikovanju novije istorije, odlikovanjima za ubijanje civila, rušilački pohod u sukobu sa civilizacijom koji, očito, dobija trajni karakter. Sve bi se moglo ilustrovati konstatacijom beogradskog advokata Srđe Popovića (1937-2013) o Slobodanu Miloševiću i Jugoslaviji: “Ja sam jugoslovenski građanin i vratio bih se da Milošević nije razorio Jugoslaviju. Nemam gde da se vratim. To što on zove ‘Jugoslavijom’ samo je krvavi banditski brlog.“ (Borba, 1993).
Ko je u sintagmi od poslednje tri reči ovog citata prepoznao Srbiju – nije pogrešio.
U Srbiji zvaničnici uključuju zločince u politički život, rehabilituju osuđene za nečovečno postupanje u ratu, što ih, valjda, kvalifikuje za bavljenje politikom u Srbiji.
Sad, na koga to misle ovi iz Evropske komisije kad kažu “ministarski nivo”, da nije taj “nivo” ministar policije Aleksandar Vulin, dežurni čuvar vatre primitivne mržnje prema nesrbima različitih korena i nedotupavni oficir za vezu sa neartikulisanom desnicom i vlasnicima biračkog prava krajnje sumnjivog kvocijenta inteligencije (defectus capitoli).
Ministrovo oblaporno korišćenje reči “Šiptar” za kosovske Albance dobilo je od nezavisnog srbijanskog pravosuđa ćagu o nesumnjivoj dobronamernosti, a tetošenje zlikovaca mu dođe kao svojevrsna nagrada za apsolutnu ideološku ispravnost. Tako će se o Danu opštine Srebrenica naći u prvom redu sa ratnim zločincem Sašom Cvjetanom, krvnikom iz državne bande “Škorpioni“, koji je 2005. godine osuđen na 20 godina zatvora zbog streljanja 14 albanskih civila, do kojih sedmoro dece uzrasta od dve do 15 godina i sedam žena. Cvijetan je, uprkos težini zločina, negiranju vlastite krivice, te činjenici da nijednom rečju nije iskazao kajanje, pušten iz zatvora 2018.
Mimohod otpada
A na predizbornom skupu Vulinovih socijalista 27. marta ove godine bili su Cvijetan i još jedan zlikovac, general Vladimir Lazarević, osuđen pred Haškim tribunalom na 14 godina robije za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti nad kosovskim Albancima, prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskih civila sa Kosova u prvoj polovini 1999. godine. U ratu autor udžbeničke zapovedi (“Ko ubije Šiptara mora da ga zakopa!), u miru (2019) ponosni predvodnik defilea nekakvog besmrtnog puka, rusofilno usmerenog življa sa sve ruskim kozacima, bajkerima i probisvetima. Lazarević je zajedno sa ministrom Vulinom predao potpise podrške za predsedničku kandidaturu Aleksandra Vučića.
Inicijativa mladih za ljudska prava beleži u svom izveštaju o odnosu prema ratnim zločinima u ovogodišnjoj predizbornoj kampanji da je “šest osuđenih ratnih zločinaca (Vojislav Šešelj, Vladimir Lazarević, Veselin Šljivančanin, Nikola Šainović, Dragan Vasiljković, Vinko Pandurević) podržalo liste i kandidate vladajuće koalicije SNS-SPS”. I šta je tu čudno, izuzev pozivanja na vlastita evropska uverenja.
Ratni zločinac Vojislav Šešelj bio je prvi na izbornoj listi Srpske radikalne stranke (SRS), a tokom kampanje iskazao je nameru da bude novi premijer, pozivajući svoje simpatizere da glasaju za Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima.
“Vasiljković i Pandurević su diskreditovali druge izborne liste i kandidate, što su činili i Lazarević i Šljivančanin, kritikujući najviše Zdravka Ponoša, predsedničkog kandidata liste “Ujedinjeni za pobedu Srbije”, zbog njegovog stava da je ‘bilo dobro isporučiti optužene za ratne zločine Haškom Tribunalu’ ”, ističe se u izveštaju Inicijative.
Prvi na parlamentarnoj listi “Dr Miloš Jovanović – Nada za Srbiju” bio je general Božidar Delić, nekadašnji član Srpske napredne stranke, njen narodni poslanik u tri mandata. U vreme kosovskog rata bio je komandant 549. motorizovane brigade u čijoj zoni odgovornosti (opštine Prizren, Đakovica, Orahovac i Suva Reka) su do juna 1999. godine ubijene 2174 osobe. Neosuđen, Zaštićen.
Nije jedini, zvanično nevin i sveprisutan je umirovljeni general Momir Stojanović koji je u vreme intervencije NATO bio na mestu načelnika Odeljenja za operativne poslove Komande Prištinskog korpusa Treće armije. Od 2015. je na Interpolovoj poternici. Bio je jedan od planera i realizatora najmasovnijeg zločina srbijanske vojske i policije nad kosovskim Albancima, operacije “Reka”, tokom koje je 27. i 28. aprila 1999. ubijeno 350 albanskih civila. Bio je svedok odbrane u haškom procesu protiv Vladimira Lazarevića, a u svedočenju je tvrdio, sasvim patriotski, da Oslobodilačka vojska Kosova organizuje iseljavanje albanskog stanovništva sa Kosova. Baš kao što su Bošnjaci ubijali sami sebe, da bi optužili Srbe, kome to još nije jasno. Bio je u tri stranke, sa dve poslanik u ukupno tri mandata, jednom kao socijalista, dva puta kao Vučićev naprednjak.
Fakat, nije čudo što je javno podržao je predsedničku kandidaturu Zdravka Ponoša, imaju sličan stav o Ratku Mladiću koji je, u interpretaciji Ponoša “tragična ličnost” koja je “uprkos zločinima učinila neke briljantne stvari”. Čudno? Nimalo.
Medijski mrak i priznanja zločincima
To što se opskurne pojave šire po nacionalističkim programima sa nacionalnom frekvencijom ne bi trebalo da nas iznenađuje; ispostavlja se da nije drugačije ni sa šatro umivenim glasilima. Tako će Danas 15. maja objaviti minucioznu analizu Momira Stojanović pod naslovom “Odlazak aktuelne vlasti moguć je jedino ako se Vučić sam povuče”, a istog će se dana ista osoba pojaviti na dnevniku Newsmax adria i punih 13 minuta edukovati pučanstvo o prirodi telefonskih lažnih obaveštenja da su diljem Beograda i Srbije u zgradama institucija postavljene bombe. Tu se iskazao kao vrli poznavalac terorizma (ne terora, što bi se dalo razumeti), a medije koji mu daju prostor oceniće svako po svojim nazorima.
Bilo bi nepotpuno bez odlikovanja, a tu se ponovo susrećemo sa Vladimirom Lazarevićem. Zlikovac koji je u biografiju uknjižio i predavanje kadetima Vojne akademije (imao ih je čemu naučiti) proglašen je u avgustu 2021. počasnim građaninom niške opštine Medijana.
Njegov kolega haški osuđenik Veselin Šljivančanin, osuđen zbog zločina na Ovčari kod Vukovara, dobio je od Gardе Vojske Srbije zahvalnicu “za doprinos u promovisanju, radu i ugledu Garde”. Ako smo se pitali ko je oslobađao Vukovar do temelja, artiljerijom i tenkovskim projektilima. To je taj ugled.
Ratni zločinac Vinko Pandurević, sekretar državnog i budžetskog zlikovačkog okupljališta Klub generala i admirala dobio je Vojnu spomenicu “za učešće u odbrani od NATO agresije” koju mu je 28. decembra 2021. uručio načelnik Generalštaba Milan Mojsilović. Eto, znali smo da je branio srpstvo tokom genocida u Srebrenici, ali ne i da je zapaprio Alijansi.
Zločinac Nebojša Pavković, tokom rata na Kosovu komandant Treće armije Vojske SR Jugoslavije, još nije odlikovan, ali je najveći budžetski potrošač, budući da vreme u ćeliji provodi uglavnom pišući. Što se nemilosrdno štampa u državnoj kući Odbrana. Košare i Paštrik: srpski Termopili, Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998, Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju “Milosrdnog anđela” , neki su od naslova ispisanih u finskoj kaznionici. Što uz četvorotomni dnevnik čini zavidan antiekološki angažman.
Heroji miliona saučesnika
U politici je i ratni komandant birčanske lake brigade, načelnik Drinskog korpusa general Svetozar Andrić, bivši zamenik predsednika Skupštine opštine Novi Beograd, neosuđivani oficir Vojske RS koji je nardio formiranje zloglasnog logora Sušica kod Vlasenice u Bosni i Hercegovini. U logoru je bilo zatočeno ukupno dve i po hiljade ljudi koji bili sistematski mučeni, silovani i ubijani. Svirepo je likvidirano 160 zatočenika, a Andrić se nalazi pod direktnom državnom zaštitom, budući da je Fond za humanitarno pravo protiv njega podneo krivičnu prijavu još 2018. Bez rezultata.
Pred Haškim tribunalom dokazano je da je zapovednik logora Dragan Nikolić Jenki lično učestvovao u mučenju zatočenika i ubistvu devet ljudi. Priznao je krivicu, kazavši da oseća veliku dozu i izvinio se svim žrtvama. Osuđen je na 20 godina, pušten nakon izdržane dve trećine kazne, a umro je 2018.
Tačna je, dakle, ocena Evropske komisije, osuđeni i neosuđeni ratni zločinci šire se kao metastaza javnim prostorom Srbije, što je EK ponavlja na svakih šest meseci godinama unazad. Tačno je i to da će zločinci još dugo za većinu življa ovdašnjeg biti heroji.
I da je višemilionskoj armiji saučesnika ta mitološka konfuzija važnija od članstva u Evropskoj uniji.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
