BEOGRAD, 28. aprila 2022. – U maloj sali Kolarčevog narodnog univerziteta danas je predstavljena knjiga poznatog hrvatskog istoričara Tvrtka Jakovine – Budimir Lončar od Preka do vrha svijeta, u kojoj je, kako je rekla istoričarka Latinka Perović Jakovina sabrao jednu veliku i značajnu epohu jugoslovenske diplomatije i predstavio „najpoznatijeg njenog diplomatu“ jer sam Lončar tvrdi da je najveći jugbio oslovenski diplomata Konstantin Koča Popović.
„Knjiga je rezultat ogromnog rada i dugogodišnje saradnje istoričara i svedoka istorije jedne zemlje i njene diplomatije na rubu između Istoka i Zapada kada je Jugoslavija uspešno balansirala i nalazila svoj put. Lončar se intelektualno i moralno formirao u vreme ekspanzije fašizma, učestvovao je u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB) i već se pedesetih godina prošlog veka našao u Ministarstvu inostranih poslova. Bio je jedini ministar koji je došao iznutra, a ostao je upamćen, osim po velikom doprinosu u politici nesvrstanih, po formiranju Odeljenja za analitiku, koje je bilo srce spoljne politike Jugoslavije“, rekla je Latinka Perović.
Ona je kazala da je Lončar bio veoma omiljen u Beogradu, ali nije prećutala da ga je taj grad „ispratio kemenicom u prozor njegovog stna za vreme novogodišnje večere sa prijateljima“. Možemo li da se ne pitamo šta se u Beogradu dogodilo u međuvremenu? I da o tome ne razmišljamo.
Knjiga Tvrtka Jakovine je i biografija jedinstvene, nepomirljive generacije jugoslovenskih diplomata, ljudi velikog životnog iskustva, znanja i otvorenosti prema modernom svetu. Takozvana „sipovska linija“ je, zapravo, predvodila partiju i društvo. Da bi u drugoj polovini 80-ih izgubila šansu. važan spomenik toj generaciji“, rekla je Perović.
Za Ognjena Pribićevića, bivšeg ambasadora u Nemačkoj i Velikoj Britaniji knjiga o Lončaru je „svdočanstvo o jednom drugom vremenu i velikoj diplomatiji“ u koju se zaljubio još kao student, slušajući Branka i Novaka Pribićevića i Budu Lončara. Pribićević je rekao da je za njega period Lončarevog boravka u Nemačkoj „riznica diplomatije“, dragocen udžbenik za studente i buduće diplomate.
Pribićević je pomenuo i Lončarev boravak u Sjedinjeni Državama i njegove susrete sa poznatim američkim i svetskim diplomatama i državnicima, ističući kao primer da je Vili Brant pred jedan svoj odlazak u Moskvu „imao potrebu da se konsultuje sa našom stranom“.
Istoričar Petar Žarković je rekao kako su naša društva opsednuta prošlošću, uz akcenat da je biografski prostup imao svoju publiku, ali da je u jednom trenutku („mislilo se da se kroz život jednog čoveka ne može dobro sagledati jedno vreme“) to stalo da bi se ponovo vratilo početkom sedamdesetih godina prošlog veka. „Jugoslavija je bila veoma važna, imala je dobre odnose sa svim stranama i ova knjiga pokazuje složenu strukturu jugoslovenske spoljne politike. Bilo je to vreme“, rekao je Žarković citirajući Mirka Tepavca, „kada je sipovski kolegijum bio nešto kao međunarodni diplomatski institut, a Jugoslavija bila veoma važna“.
„Knjiga je spomenik jednoj generaciji jugoslovenskih diplomata koji su stvarno bili divovi. Šta bismo dali da danas imamo takve divove“, istakao je Žarković i podvukao da Jakovina knjigu završava „sa određenim pesimizmom (‘društva nam nisu dovoljno tolerantna’), uz citat Latinke Perović da je ovde više knjiga napisano nego pročitano.
Jakovina kaže da je Lončara upoznao odmah nakon njegovo dolaska iz Beograda u Zagreb i da je na knjizi radio čak petnaest godina. „Na početku nije bilo dokumenata. Njegov boravak u Njemačkoj bio mi je najteži za pisanje, a najdraži onaj iz Indoezije“.
Autor ističe i zasluge Lončareve suprige Janje koja je „dala“ imena svim ženskim likovima iz knjige koji bi bez toga ostali samo supruge, tete…
Na kraju Jakovina posebno naglašava da je „najboljem jugoslovenskom diplomati“ uvek bilo važnije „ono što će biti sutra, a ne što je bilo“.
Budimir Lončar (1924) je na ustao da pozdravi punu salu na Kolarcu. „Slušajući izlaganja prethodnih govornika, posebno gospođe Latinke Perović, namjeravao sam da odustanem od obraćanja“, kazao je Lončar i ipak nastavio da govori.
„Svaki put kada dolazim u Beograd iz mene izvire uzbuđenje… Ovdje sam počeo karijeru (od referenta do ministra), imao sam čast da stasam uz Koču Popovića, najboljeg jugoslavenskog diplomatu, u ovom gradu sam upoznao svoju Janju, zasnovao porodicu, ovdje su se rodili naši sinovi Srđan i Ivan, koji su ovdje završili i fakultete… U Beogradu sam doživeo najviša priznanja ali doživio i najteže dane“, rekao je Lončar i naglasio da se uporno „moramo boriti za mir i slobodu“. Bolje je godinu dana pregovarati nego jedan dan ratovati, kazao je uz jasnu aluziju na rusku agresiju na Ukrajinu.
„U ovom ratu svi su gibitnici i jedini izlaz je – kompromis. Pozitivno je da se svijet ujedinio protiv te agresije ali nemojte osuđivati cijeli ruski narod, koji je Europi i svijetu dao tako mnogo u nauci, kulturi, literaturi. Da citiram Albera Kamija – mir je jedina bitka za koju se vrijedi boriti“.
„Rođen sam u prelijepoj Dalmaciji i moja narav odredila je dosta toga u mom životu. Velika je privilegija bila predstavljati Jugoslaviju i u svom poslu, koji sam veoma poštovao i koji me je cijelog uzeo, bilo je veoma važno razumijeti i drugu stranu. Imao sam veliku potporu moje supruge Janje, ponosan sam na to, kao i na naše sinove i unuke. Tužan sam što nije sprečeno srljanje Jugoslavije u krvavi rat, a ostaje utjeha da je ona bila veliki i složen politički projekt, bila poštovana na svjetskoj sceni i da je valjalo truda graditi je. Nismo orali more, kako bi rekao Bolivar“.
Na kraju su svi u sali ustali i aplaudirali Lončaru koji nije mogao da zaustavi suze.
Na promociji su, pored brojnih diplomata i službenika bivših ministarstava inostranih poslova, bili i Ivan Ivanji, Boris Tadić, Vuk Drašković, Zoran Vuletić, Sonja Biserko, Ivana Sutlić Perić, Tanja Petovar, Jelica Minić, Hari Štajner, Hido Biščević, Dušan Janjić, Ivan Vujačić…
Dragan Banjac
