Teško je oteti se utisku da je taj kult na znatno višem nivou od kulta ličnosti samog Aleksandra Vučića. Zvuči apsurdno, ali predsednik jedne strane države zaista je najpopularniji političar u Srbiji.
Dinko Gruhonjić
“Putinov munjeviti udar! Rusi za dan došli do Kijeva!”, “Putin za dan stigao do Kijeva!”, “Rusi za dan pregazili Ukrajinu”, glasile su naslovne stranice štampanih i onlajn tabloida u Srbiji sutradan nakon početka ruske vojne invazije na Ukrajinu. Dva dana pre početka ruske agresije, beogradski tabloid Informer objavio je naslovnu stranicu “Ukrajina napala Rusiju!”
Za svakoga ko živi u Srbiji, ovakve naslovne stranice nisu baš nikakvo iznenađenje. Mit o “bratskoj Rusiji” pažljivo je gajen u poslednjih dvadesetak godina, a negovanje rusofilije, preciznije rečeno – putinofilije, doživelo je kulminaciju u poslednjih deset godina, od kako je na vlasti Aleksandar Vučić, nekadašnji visoki funkcioner ekstremno nacionalističke i izrazito proruske Srpske radikalne stranke osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.
Suštinski, iako se na Zapadu predstavljao kao političar koji se odrekao svojih radikalskih korena, Vučić je nastavio i do maksimuma podigao ono što su trasirale prethodne, “demokratske” vlasti, oličene u nekadašnjem klerikalno-desničarskom premijeru Srbije Vojislavu Koštunici i neubedljivom proevropskom predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Tada je prodata i nacionalna naftna kompanija, Naftna industrija Srbije, ruskom “Gaspromu”. Cena je bila ispod tržišne, u zamenu za maglovita obećanja da Rusija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija neće dozvoliti da Kosovo postane nezavisno.
Posledice toga danas su katastrofalne po Srbiju: zemlja je u potpunosti energetski zavisna o Rusiji, koja je pod teškim sankcijama Zapada. Na čelu Javnog preduzeća “Srbijagas”, koje ima monopol na nabavku i distribuciju gasa, nalazi se ovdašnji političar Dušan Bajatović, čovek koji drži sliku Vladimira Putina u svom kabinetu. O ovisnosti Srbije o ruskom gasu nedavno je snimljen i dokumentarni film “Ide gas”, u produkciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Putinov kult ličnosti u Srbiji
U međuvremenu, od dolaska Vučića i Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, proruska propaganda u uticajnim medijima i u istupima pojedinih režimskih političara proizvela je kult ličnosti Vladimira Putina. Teško je oteti se utisku da je taj kult na znatno višem nivou od kulta ličnosti samog Aleksandra Vučića. Zvuči apsurdno, ali predsednik jedne strane države zaista je najpopularniji političar u Srbiji.
“Oko 100 hiljada građana pristiglih iz cele Srbije u Beograd, migovi koji preleću grad, topovski plotuni, ulice okićene bojama ruske zastave, dočekali su 17. januara predsednika Ruske federacije Vladimira Putina”, napisala je novinarka Antonela Riha 2019. godine, kako bi ilustrovala euforiju koja je medijski i politički proizvedena u Srbiji prilikom te Putinove posete. Mnoge od tih građana organizovano je na doček dovela Srpska napredna stranka, a procene su da je u Beograd stiglo više od hiljadu autobusa iz cele Srbije.
Državni javni medijski servis, Radio-televizija Srbije, direktno je prenosila celi dan Putinovu posetu. Tadašnji šef srpske diplomatije Ivica Dačić ruskom predsedniku je tom prilikom otpevao “Kaljinku” (Dačić je predsednik proruske Socijalističke partije Srbije, čiji je prethodni šef bio pokojni Slobodan Milošević). Vučić je poručio da će se pre svakog mogućeg rešenja kosovskog pitanja “posavetovati” sa Putinom. Dan nakon posete, tabloidi su euforično izveštavali da su građani bili toliko srećni zbog Putinove posete da je bilo daleko manje poziva hitnoj pomoći nego inače.
Pojedini srpski mediji više proruski i od Sputnjika
Na nedavnoj debati „Medijsko izveštavanje o Ukrajini“, novinarka beogradskog portala KRIK Marija Vučić kazala je da je Srbija “najsnažnije na ruskoj strani”, što se naročito vidi kroz medijske objave. Osim “Sputnjika” na srpskom jeziku, u Srbiji ne postoji niti jedan drugi ozbiljan i uticajan ruski medij. Uostalom, i zašto će im, kada postoje toliki broj uticajnih dnevnih novina i portala koji se neskriveno deklarišu kao proruski.
Istraživač Vuk Velebit je u serijalu tekstova 2019. godine naveo: “Ako bih uporedio način izveštavanja o Rusiji u srpskoj štampi i na portalu Sputnjik, dolazim do zaključka da domaća štampa senzacionalnije, pristrasnije i emocionalnije izveštava o Rusiji i srpsko-ruskim odnosima nego što to radi portal Sputnjik”, naveo je Velebit. On je primetio da je takva proruska propaganda srpskih medija dovela do toga da građani Srbije misle da je upravo Rusija na vrhu liste stranih donatora, iako su SAD, EU i Japan daleko ispred nje po količini finansijske pomoći koju su uputili Srbiji. Ilustracije radi, kada je ekonomija u pitanju, EU zauzima prvo mesto na listi trgovinskih partnera Srbije sa udelom većim od 70 odsto, dok je udeo Rusije na nivou od pet odsto.
Takođe, primećuje Velebit, kada pitate građane Srbije gde bi voleli da žive, da putuju ili da se školuju, skoro uvek ćete čuti da su to zemlje Zapadne Evrope ili Severne Amerike, dok se Rusija retko kad nađe među odgovorima.
Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj izjavio je 17. marta ove godine da je javno mnjenje u Srbiji „više podložno dezinformacijama ruske propagande“. “U Srbiji je javno mnjenje više podložno dezinformacijama ruske propagande u pokušaju da se opravda agresija na Ukrajinu navodima o genocidu, da je predsednik Zelenski fašista. Ne mogu da shvatim da neko može poverovati u to“, rekao je Borelj.
Medijsko trovanje regiona
Mediji iz Srbije proruskom propagandom truju ne samo sopstvene građane, već i građane u regionu, pre svega u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini, u tamošnjem entitetu Republika Srpska. Reč je o svojevrsnom specijalnom medijskom ratu protiv susednih država, sa značajnim primesama širenja “mekog” ruskog uticaja na region.
To se naročito moglo videti tokom protesta koje je u Crnoj Gori 2020. godine organizovala izrazito proruska Srpska pravoslavna crkva (SPC), zajedno sa prosrpskim i proruskim političkim strankama. Prorežimski mediji iz Srbije uključili su se maksimalno u tu kampanju, a pojedini crnogorski politički i medijski analitičari su konstatovali da iza toga stoji zvanična Moskva, koja se odlučila na širenje “meke moći” u Crnoj Gori, nakon što je propao pokušaj državnog udara 2016. godine, u koji su bili uključene i ruske tajne službe. Rezultat protesta i medijske kampanje iz Srbije bio je dolazak nove vlasti, koja je bila pod izrazitim uticajem SPC-a i koja je za godinu i po dana izrazito destabilizovala Crnu Goru.
Digitalni forenzički centar iz Podgorice u publikaciji “Uloga Rusije na Balkanu: slučaj Crne Gore” naveo je da Rusija svoj “maligni uticaj” u Crnoj Gori širi preko Srbije: politički, medijski i preko SPC-a, s ciljem da se Crna Gora, kao država koja je članica NATO-a, destabilizuje.
Tabloidi najavljuju Vučićeve poteze
Međutim, Putinov brutalni napad na Ukrajinu i reakcija zapadnog sveta i NATO-a veoma je usložnila položaj Srbije, koja sada mora da se izjasni na čijoj je strani. Nakon početne euforije, tiražni prorežimski tabloidi i portali su unekoliko smanjili slavljenje ruske agresije na Ukrajinu. I sam Vučić je od Zapada najverovatnije dobio “grejs period” do izbora 3. aprila, do kada će moći da igra na sadašnji zvaničan stav Srbije: osuda ruske agresije ali bez uvođenje sankcija Rusiji.
Posle toga, manevarskog prostora za njega više neće biti. I ne samo za njega, već i za veliku većinu aktera na političkoj sceni, među kojima su i glavni opozicioni protagonisti koji se u svom stavu prema Rusiji, ratu u Ukrajini, Evropskoj uniji, NATO-u… uopšte ne razlikuju od Vučića. Reč je o pokušaju politike “sedenja na četiri stolice”, koju je Vučić preuzeo od Borisa Tadića: biti u dobrim odnosima i sa Moskvom, i sa Pekingom, i sa Briselom, i sa Vašingtonom.
U novim globalnim – binarnim – geopolitičkim okolnostima koje je proizvela Putinova agresija na Ukrajinu, takva politka glumljenja “neutralnosti” u Evropi više nema šansu da opstane.
A kakav će zvaničan stav Srbije biti, i o tome ćemo – kao i toliko puta do sada – moći da čitamo u prorežimskim tabloidima, čiji je zadatak da javnost pripreme za buduće Vučićeve odluke.
Kakve su šanse za promenu javnog mnjenja?
Više od dve trećine građana Srbije smatra da zapadne zemlje, pod velom “građanskih sloboda”, promovišu moralno koruptivni i dekadentni način života, pokazali su rezultati istraživanja “Indeks ranjivosti – Srbija” iz novembra 2021. godine. Prema nalazima tog istraživanja, većina građana Srbije smatra da je Rusija, baš kao i Kina, najznačajniji strateški partner. Najveću podršku Rusija uživa među mlađom populacijom, između 18 i 24 godina: 71 odsto ispitanika deli stav da Zapad nepravedno okrivljuje Rusiju za mnoge probleme. Kada je u pitanju sistem vrednosti, primetno je da mlađa populacija izražava otpor prema EU, kao i da baštini – konzervativne stavove.
Istraživanje je pokazalo da građani Srbije gledaju na EU kao na priliku da se poboljša život običnih ljudi, ali svega 18 odsto ispitanika posmatra Uniju kao strateškog partnera. Oni na na evropske integracije više gledaju kao na stvar nužde nego iskrene želje, jedan je zaključaka istraživanja.
Da li je moguće promeniti ovakve, izrazito proruske, stavove građana Srbije? Mi koji imamo dovoljno godina da se sećamo perioda Miloševićeve vladavine, jasno se sećamo 1994. godine, kada je Miloševićeva medijska propaganda – doslovno preko noći – sledila zaokret u politici režima. Pod jakim pritiskom Zapada, Milošević je okrenuo leđa vođama bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću u ratu u Bosni i Hercegovini i privremeno postao “garant mira i stabilnosti na Balkanu”. Prorežimski mediji dobili su zadatak da izmene Miloševićev imidž i taj su zadatak efikasno sproveli: rejting Slobodana Miloševića nije opao i on je bez problema zadržao vlast.
Ono što je, međutim, ostalo kao trajna posledica besomučne ratne propagande državnih srbijanskih medija iz devedesetih godina 20. veka jesu brojne teorije zavere čiji je zajednički imenitelj “ugroženost Srba”. To se shvata kao nepobitna istina. Reč je o tabu temi, isto kao što su tabu teme mit o Kosovu, NATO bombardovanje Srbije iz 1999. godine, kao i svi ratovi iz poslednje decenije prošloga stoleća, a naročito genocid u Srebrenici, i brojne druge teme koje dolaze iz korpusa suočavanja s prošlosti. Inicijativa mladih za ljudska prava predstavila je 28. marta izveštaj u kojem je navela da je poricanje genocida u Srebrenici zajedničko za 80 odsto izbornih lista koje učestvuju na parlamentarnim izborima, 3. aprila.
Dodatni problem predstavlja činjenica da u Srbiji suštnski ne postoji politička i društvena alternativa vladajućem nacionalističkom narativu, sem na marginama društvene i političke scene. Ista je stvar i sa medijima: i u korpusu medija koji nisu prorežimski, veoma su retki oni koji su spremni i imaju novinarske hrabrosti da artikulišu diskurs koji bi bio suštinski suprotstavljen vladajućem agresivnom nacionalizmu.
Dr Dinko Gruhonjić je glavni urednik portala VOICE, zamenik glavne urednice portala Autonomija, programski direktor NDNV-a, šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, dopisnik Dojče velea, saradnik Al Džazire Balkans. Vanredni profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Građanski aktivista i antifašista.
(Autonomija, naslovna fotografija: screenshot/Gradsk-porta)
Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Hrvatske (Lupiga), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), i Albaniji (Exit News), u okviru projekta „Poveži točke: poboljšane politike kroz građansko učešće“ uz podršku britanske ambasade u Skoplju.
